Сећате ли се кад је неки од енглеских политичара у Приштини или Тирани - тамо где се отворено говори о великој Албанији - рекао да је прекрајање граница на Балкану завршено? Не сећате се, наравно, јер тога није било

Никада нико, осим појединих следбеника Старчевића, Павелића и југословенских комуниста, Буњевце није третирао као Хрвате. Они сами - а ваљда је једино то релевантно - себе сматрају посебним народом

Та формула траје скоро стотину година, примењује се рутински, предвидљива је, делује моментално, „уређује“ односе међу народима Балкана и увек је на штету једне, исте стране

Пошто нико одавно државу Хрватску нити прозива нити пита за протеривање више од 400 хиљада Срба, службени Загреб је решио да ради оно што њему, том Загребу, није радила друга страна: на случају Буњеваца кренуо је с оптужбама на рачун Србије, отварајући „проблем“ положаја Хрвата у Србији, и то на међунарoдној сцени

Они који су данас шокирани одсецањем хришћанских глава пред камерама, занемарују да се то већ догађало али, пошто су тада у питању биле српске главе, то је скривано од светске јавности

Предање каже да је Јосип Броз звао Стаљина молећи га да допусти улазак партизана на челу ослободилаца у Београд, октобра 1944. године, скупа са јединицама Црвене армије

Неко ће рећи да поређење није примерено, адекватно, али слике униформисаних, постројених људи у Пазару подсетиле су неодољивом снагом на дефиле Туђмановог Збора народне гарде, 28. маја 1991. године

То је деловало невероватно, тужно, застрашујуће; свршени средњошколац, студент прве године, човек у зрелој доби, девојка на прагу тридесетих... и тако њих двадесетак не знају ко је Нушић.

Био је то Милановићев плес на оштрици ножа. И преживео је. Пре неколико месеци, председмник Владе Хрватске казао је јавно, пред новинарима, на једном од брифинга, да референдума о употреби ћирилице у Хрватској неће бити све док је он премијер.

Најбољи голман бивше Југославије, један од најбољих на свету, Владимир Беара, рођен је у српској, православној породици, у Далматинској Загори, никада се није изјаснио као Србин, иако су га из Хајдука отерали као Србина, редовно је обилазио православни манастир Драговић а сахрањен је уз саслужење три католичка попа

Свакако је интересантно али није од пресудне важности да се утврди да ли је зрењанински бискуп, Ладислав Немет, измислио причу о постигнутом договору између врха Српске православне цркве (СПЦ) и Ватикана, да патријарх српски Иринеј оде у посету папи. У Ватикан. Што, иначе, никада до сада било није. Услове за тај сусрет, ако је уопште могућ без сагласности Руске православне цркве, износили су више пута до сада људи из самог врха СПЦ. Хисторија је у питању; мисионарска подручја, Унија, превођење православаца у католичанство, Други светски рат, Степинац…

Мука Запада зове се Русија. Западни стратези знају да су природни ресурси које они контролишу при крају, или су затровани до линије са које нема назад. Профит је одавно важнији од живота

Обележавање 19 година од акције „Олуја“ у Книну, показало је, овога пута отвореније и јасније него икада до сада, да Хрватска и даље узмиче пред екстремном десницом и усташтвом. Како се догађаји одвијају, више је него јасно да ће на следећим изборима ХДЗ преузети власт на свим нивоима. Чак и председничком

Почетком двадесетог века, 1909. године у Црној Гори, тада самосталној кнежевини, организован је попис становништва и 94,38 одсто становника изјаснило се као Срби

Због чега светске велесиле, Америка и Немачка пре свих, на овај начин понижавају Србију? Због чега траже од ње да пљуне руку која изнад Србије никада није откочила ручицу на авиону бомбардеру?

Не зна се који пут од осамостаљења, а први пут од уласка у Европску унију, Хрватска је у позицији да онима око себе, ваљда је и неко у Европи заинтересован, покаже колико је то друштво отпорно на мржњу, усташтво, фашизам. Разуме се, у питању је однос према Србима, тај вечити лакмус папир за утврђивање степена толеранције Хрвата. 

Свештеним лицима Српске православне цркве никада није било лако на простору где се данас пружа држава Хрватска. То је место жестоког, понекад перфидног, често бруталног обрачуна Католичке цркве с православљем

Нешто крупно догађа се на линији Београд – Ватикан. Тајна дипломатија затегнута је као најтања жица на тамбури и све се последњих месеци убрзава. Министар иностраних дела државе Србије, Ивица Дачић, примио је прошле недеље у Београду секретара Свете столице за односе с државама, надбискупа Доминика Мамбертија, и након састанка изјавио да је папин долазак у Србију државни интерес ове земље.

Ено доле, на обали Миљацке, баш они, чији су преци генерацијама поштовали и хероја и његов метак, данас славе окупатора кога је метак из 1914. погодио, онога који је уместо турских окова донео своје

Роман о тајнама око нас и људима који су с њима повезани.

Ова једначина има само једну непознату: какви су они који ће доћи на место смењених? Ако наследници смењених следеће године оду до на одмор до Ибице, онда смо џаба фарбали ограду

Сећате се: Албанци су тог дана у Приштини, на седници која је почела у 15 часова, прогласили независност, уз директан пренос на Си-Ен-Ену, Би-Би-Сију и Јуроњузу

Вучић у Берлин путује с кофером пуним велике стрепње и малих надања. Шта год отуда донесе, а да то нису нове уцене и ултиматуми, добро је прошао. Маневарски простор мањи је од бакарне површине националне валуте

Избори за Европски парламент донели су Хрватској сасвим нову политичку ситуацију, убедљиву победу Хрватске демократске заједнице, додатно урушавање владајућег СДП-а и све тежу ситуацију за политичке снаге које припадају хрватској левици

Пишу новинске текстове, дају изјаве из којих кипи примитивизам, завист и мржња према Ћосићу. Имају потребу да пљуну на нешто велико, високо, недостижно, без обзира што им се то враћа у лице. За образ не брину, никада га нису ни имали

Четрнаест година након октобарске револуције која је ваљда, циљ је био такав, разбила мрак у Србији и донела слободу и независно новинарство, добили смо новог борца за слободу јавне речи и исто такво новинарство. Зове се Срђан Шкоро. Ко је Срђан Шкоро? Да ли сте, одговорите себи, искрено, да вас други не чују, ви из руководства УНС-а, НУНС-а, НСПМ пре овог случаја икада чули за тог човека?

Нисам, признајем, гледао “Тешку реч” Драгана Ј. Вучићевића са својим сталним гостом, председником Владе Србије.
Знао сам шта ће да каже!

Уместо очекиване стабилизације на свим пољима друштва, као последице уласка Хрватске у Европску унију, ова земља тоне у све већу економску кризу, с новим политичким потресима, растом рејтинга ХДЗ-а и отвореном могућношћу ванредних парламентарних избора који ће на власт вратити хрватску десницу

Почетком 2010. године на Кордуну, делу некадашње Републике српске Крајине, забележене су појаве као пресликане са простора Косова и Метохије; лопови упадају у куће и стаје, оборе и гараже, узимају шта им је воља: тракторе, краве, свиње, пољопривредне машине, сено… На Косову то раде Шиптари, на Кордуну Хрвати. И на једном и на другом простору жртве су Срби.

Немам ниједну лепу реч за Кристијана Голубовића, нити ме интересује његов живот. Ни с једним од таквих кафу нисам попио, у медије које сам водио (и водим) улазили су и улазе само преко црне хронике

Господин Ратко Дмитровић спада у оне српске новинаре који не изнајмљују своје перо, нити су независни од памети и морала, а зависници новца који Империја убацује у Србију да би је срушила.

„Стожеру за хрватски Вуковар“ није било доста што је поскидао све ћириличне табле по граду и што је сакупио 630 хиљада потписа широм Хрватске за расписивање референдума о забрани ћирилице, па је недавно, по угледу на Хитлерове нацисте, објавио списак локала и трговина чији су власници Срби. Историја нас учи да иза овога следи „Кристална ноћ“

Они којима је било и јесте важније све што је туђе, а прљаво, затуцано, примитивно оно што је домаће, српско, не могу Капору да опросте што је деведесетих, с оловком и свеском, обилазио ратишта по разним Крајинама и бележио страдања народа из чијег корена је никао.

Предвечерје касног јула, 1940. године. Дан се лагано гасио у долини испод Петрове горе. У кафану на периферији чувене Бање Топуско, смештене на простору који спаја Банију и Кордун, ушла су четворица младића и поседала за сто код зида, супротно од шанка.

Није проблем кад неко из међународне заједнице фалсификује историју и лаже на рачун Срба и Србије, навикли смо, али јесте проблем кад то ради у Београду, или комшилуку, а београдски медији лажи преносе без осећаја и потребе да их демантују

Мечку с Косова пустили су 2008. године да лута светом и ево је сада на Криму. Ако су Албанцима на Косову допустили да разбију Србију, ко је тај ко ће спречити Каталонце, на пример, да једнога дана направе своју државу

Прошло је ево више од двадесет година како службени Београд ћути пред дефиницијом рата који је разорио Титову Југославију, која је постављена у Загребу, Љубљани и Сарајеву, а прихваћена у Бону, Вашингтону, Лондону, Бечу...

Процес који је почео у Хагу, на основу хрватске тужбе која хоће да докаже геноцидност Србије и противтужбе Београда чији је циљ да изнесе доказе о геноциду Хрватске над Србима, пружа српској страни велику шансу да у међународним оквирима коначно изнесе истину како се Југославија распала у грађанском рату што су испровоцирали сецесионисти на челу са Туђманом.

Ово што је кренуло из Тузле, не слути на добро. Мотиви и захтеви јесу социјални, али нигде се почетни, појавни облици тако великом брзином не претварају у нешто друго, као у Босни

Није и не треба Србији да буде за утеху, али Хрватска је данас земља на рубу економског слома. Нови порези су једино што цвате. Мржња према Србима је иста, упорна, страсна и примењује се у већим и мањим количинама, према потреби. Што се медија тиче, оних штампаних, то је у Хрватској на самом издисају

Оливера Ивановића познајем двадесетак година, Еулексу ништа не верујем, знам да се сваки правни систем, па и овај привремени, међународно-косовски, заснива на претпоставци невиности и зато узимам себи слободу да станем на страну Ивановића. Не стога што је Србин.

Био је, кажу, 24. јун 1981. године. Петнаестогодишња Иванка Иванковић, и то кажу, на путу кући у село Бијаковице, видела је на брду Црница жену у белој одори, с белом марамом пребаченом преко главе и дететом у рукама.

Српске филмаџије и даље беже од национално-историјских тема. Овде је, пре свега, реч о великом недостатку талената и мањку храбрости. Чекамо да се прво појави, а друго да нестане

Александар Вулин каже да је ово што данас имамо на Косову и Метохији последњи апартхејд у Европи. Неадекватно поређење, ово је горе од апартхејда

Усташтво, које је створило Независну Државу Хрватску, никада унутар хрватског националног бића није поражено ни одбачено, обновило је своју снагу и своју државу 1991. године а већ неколико месеци присуствујемо отвореним покушајима Павелићевих следбеника да такву државу по трећи пут ревитализују и њоме завладају

Нема сврхе да се питате да ли је у Приштини могућа изложба о злочинима Албанаца над Србима. Питање је ко Културном центру Београда даје снагу да жртве разврстава на подобне и неподобне

Српски заштитник грађана зове се Саша Јанковић, дели грађане по сопственим критеријумима, на подобне и неподобне, добре и лоше, њему политички блиске и оне који то нису. Доказао је то пре неки дан бруталним нападом на „Вечерње новости“. Разлог? Соња Бисерко

Нема ниједне лоше, негативне, тешке, најцрње оцене, квалификације Срба као народа и Србије као државе, која је настала у иностранству. Не, све оне рођене су у београдским салонским становима

Проблем хрватског друштва, однос према усташтву, лежи у чињеници да огромна већина тог друштва мисли да Хрватске као самосталне, независне државе не би било без усташког покрета. Такав став прожима хрватску интелигенцију, такав став се одавно не скрива, упркос уставном одређењу да је Хрватска утемељена на антифашизму.

ОЛИМПИЈСКИ стадион у Минхену; судија свира крај бараж-утакмице између Немачке и Француске. Немци победили са 2:0, иду на Светско првенство. Швајнштајгер узима микрофон од официјелног спикера, долази до центра терена, окреће се према западној трибини и урла „Зиг“, публика углас одговара „Хајл“, онда према јужној, „Зиг“; „Хајл“, следи одговор. Исто се чуло још два пута, са истока и са севера Олимпијског стадиона. Европа у шоку, отворени нацизам. Заседа УЕФА, Савет Европе, Француска, Русија, Израел, Енглеска... траже хитну седницу СБ УН. Фикција, наравно, није се ово догодило. Није у Немачкој, али јесте на Балкану, у Хрватској, од овог лета равноправној чланици Европске уније.

Ово што се последњих месеци догађа у Хрватској само је понављање историје у другим околностима, реприза догађаја из 1914, 1941. и 1990. године кад је све почело најпре минорним акцијама а онда све слободнијим демонстрацијама мржње према Србима. Овога пута могућ је и хрватско-хрватски сукоб

Смрт последњег народног хероја у Хрватској игнорисана је са циљем да се случајно, у овим бурним данима – обележеним новим таласом антисрпског дивљања широм миле домовине – не отвори питање суштине антифашистичког покрета у Хрватској. Од дана успоставе независности, почетком деведесетих, у Хрватској је срушено више од три хиљаде споменика и спомен-обележја која су подсећала на Други светски рат.

Образац је давно постављен, прилично је једноставан, црно-бели, и гласи: С простора бивше Југославије једино Срби не могу да живе ни са ким, Срби су нетолерантни, ксенофобични, не трпе припаднике других народа, њихову културу, веру. Крај цитата обрасца. Пре тога смо имали тврдњу, живу и данас у дефиницији грађанског рата вођеног у границама СФРЈ, да је Београд, почетком деведесетих, имао накану да од Југославије силом направи велику Србију.

Постоје константе у нашем животу које се окончавају победоносно или поразно по нас; верујемо у нешто, истрајавамо, трудимо се да убедимо друге, хранимо та убеђења у комуникацији са истомишљеницима, полемишемо са онима којима је до полемике или стоички трпимо нападе, увреде, омаловажавања. И онда дође тренутак кад се све сломи, кад схватите да нисте били у праву. Заћутите. Или се догоди оно друго па задовољно кажете у себи; ето, био сам у праву.

Турска пролази кроз вирове савременог и традиционалног, окреће се технолошким прогресима, али још више временима када је сабља Османлија витлала Балканом, све горе до зидина Беча.

Није прошло ни месец дана, па верујем да нисте заборавили ко је све и како из Европе реаговао на одлуку Владе Србије да не дозволи геј параду

Готово све рђаве слике, поставке, оцене о Србима и Србији, у последњих тридесетак година, рођене су у Београду. Одатле су одлазиле у свет, тамо се умножавале, дорађивале, и враћале као страшне оптужбе

Никада није до краја објашњено због чега су хрватски комунисти најпре Хрвати са жестоким националним набојем, па онда комунисти, док су српски комунисти потпуно анационални са константном потребом да се боре против српског национализма

За велику и моћну Немачку ништа у досадашњем понашању самосталне хрватске државе није било спорно, ни то што је протерала нешто мање од пола милиона Срба, а онда је ових дана Загребу из Берлина  припрећено санкцијама због неизручења једног бившег удбаша 

Срба данас готово да и нема на простору између Двора на Уни, Глине, Петриње и Дубице. Суња осуђена на тихо умирање, као и Костајница.Преостале Србе убија самоћа. Питомина рађа, гране се савијају, али све пропада

Нису то екстремисти, повређени бранитељи, жртве српске агресије, не, у питању је класично усташтво иза којег је, на велико изненађење, овога пута отворено стала Католичка црква, гурајући фратре у прве редове антисрпског оргијања

Екранима Западне Европе шетале су слике из Подујева, Урошевца, Липљана, Вучитрна, на којима људи падају као снопље, избезумљено се бацају по земљи, леже исколачених очију на носилима која у рукама држе младићи у белим мантилима

Обележено је тридесет година од смрти бивше Титове десне руке „абаџије из Обреновца“ Александра Леке Ранковића а неки Ђиласови завичајци, земљаци, покрећу иницијативу да се Ђидо судски рехабилитује.

Већ деценијама сведоци смо да се српски уметници домаћој и посебно међународној јавности препоручују отклоном од једне велике теме, злочина над народом из кога потичу, из разлога који се само делимично могу рационално објаснити

Овогодишњом појавом од сваке кривице ослобођеног Анте Готовине, на прослави у Книну, додирнут је максимум, сви циљеви су испуњени, све енергије потрошене и „Олуја“ губи код Хрвата значај који је имала, али је баш овогодишње славље у „граду краља Томислава“ отворило један други процес 

Имају ли Срби право да замере икоме ишта, антисрпско деловање, на пример, пре него што сами себе упитају шта су учинили и шта чине да им сећање на сопствену историју не избледи

Видело се то и на случајевима Бугарске и Румуније, али нисмо обраћали пажњу, није нас додиривало Бог зна како, али улазак Хрватске у ред пуноправних чланова Европске уније принео је још један доказ да у међународном поретку прошлост не значи апсолутно ништа. Код великих сила, моћних империја, можда. Код малих народа, и то у односу на оне велике, владајуће, можеш мачку о реп да окачиш.

Једна из Лике вуче корене, друга је рођена у Лици, биле су сличне по скромном образовању и огромној амбицији, једној је природа подарила раскошну физичку лепоту, другој страст према послу за који није била талентована; Лепосава Бела Кангрга и Јованка Будисављевић, супруге Мирослава Крлеже и Јосипа Броза. 

Никада неће моћи да прогутају представљање истине о томе шта се Србима преко Дрине и Дунава догађало почетком деведесетих. То руши њихову чиповану памет софтверски постављено на темељима програма Комунистичке партије Југославије, донетог на Четвртом конгресу одржаном у Дрездену, 1928. године. То је јаче од њих, то делује проз подсвест, томе се не могу одупрети. Ђилас је један из реда „дрезденске деце“. Идеолошка мајка им и данас живи у Београду. Одлазе редовно код ње на поклоњење и по мишљење.

Од најбогатијег Хрвата, Ивице Тодорића, стигла је ових дана идеја/предлог да се простор бивше Југославије интегрише по принципима Бенелукса. И површним посматрањем јасно је да би од тога корист имале само Хрватска и Словенија као чланице ЕУ, а штету Србија 

Изненада, крајње непрофесионално, дилетантски, супротно основним принципима критике и стручне расправе, најутицајнији хрватски дневни лист напао је једну серију „Радио-Телевизије Србије“ и поред тога што иста још није снимљена до краја, нити је ико у Хрватској прочитао сценарио. 

Упркос чињеници да је данашња Хрватска уставно дефинисана као држава настала на антифашизму у Хрватској ни случајно нећете наћи младог човека који би се подичио партизанском униформом; љубитеља црне усташке униформе има безброј

У само два дана, пресудама босанскохерцеговачким Хрватима, односно Станишићу и Симатовићу, Хашки трибунал је потпуно разорио двадесет година старе антисрпске поставке по којима је Југославија срушена агресијом Србије и Срба

У данашњој Хрватској, у разговору међу обичним људима, национално одређење Срба замењује се њиховим верским предзнаком и ту би требало тражити разлоге обнављања „Хрватске православне цркве“ 

На управо завршеним локалним изборима у Хрватској, Сплит је гласове ХДЗ-а, својевремено посуђене локалном лакрдијашу Жељку Керуму, вратио старим власницима, док је у Загребу по пети пут тријумфовао човек који иза себе нема ни партију, ни медије, ни снажне финансијере

У сагледавању и тумачењу деловања Католичке цркве на простору Балкана, тачније на подручју које је некада покривала Аустро-Угарска монархија, а касније Краљевина СХС, односно Југославија, често се занемарује, бар код публициста и новинара, један догађај из 1900. године, чије се дејство осетило малтене сутрадан, а осећа се и данас. Ради се о „Првом хрватском католичком конгресу“, одржаном у Загребу, од трећег до петог септембра споменуте године.

Колико је значајно преношење знања, ширење истине и рад са другима, говори један сусрет у Карловцу, у другој половини 19. века, коаутора Светосавске химне и младића чије ће животно дело оставити дубок траг међу Србима 

Ни данас, мада су прошле деценије, нема одговора на питање зашто се ратни злочинац, пријатељ Анте Павелића, човек који је спасао и њега и хиљаде усташких кољача, вратио 1967. године у Југославију, наставио да живи у слободи, и као частан човек умро у граду своје младости

Више од тридесет година траје и развија се прича настала у главама двојице сеоских фратара, прича која је добила планетарне размере, а смишљена је са циљем да заувек потопи сећање на један велики злочин почињен над Србима

Звучи нелогично и чудно, али је истина; једино гласило Срба у Хрватској, недељник „Новости“ о Србији пише горе и грђе него већина хрватских штампаних медија што, сложићемо се, не иде руку подруку са здравим разумом. Зашто је тако?

Нико се још озбиљно није позабавио понашањем тзв. либералне хрватске интелигенције у време распада Југославије, а то понашање је испод нивоа хуманости и интелектуалне позиције хрватске интелигенције из времена успоставе усташке Независне Државе Хрватске

Откуд сада, кад је Хрватска на корак до равноправног чланства у Европској унији, провала мржње према Србима у тој држави, има ли ту система, одређених циљева и ко попушта ланац привезаног зла које је мировало неко време.

Здравку Мамићу је требало мање од два минута да народу хрватском, и осталима у Региону, покаже како изнутра изгледа семенка из које избијају мржња, нетрпељивост, национална искључивост, презир, фашизам…Оно што се нису усуђивали јавно да кажу најекстремнији кербери Фрање Туђмана, још тамо почетком деведесетих, изговорио је марта месеца 2013. године председник НК Динамо, Здравко Мамић

Говор Ратка Дмитровића на трибини, ''ЈАСЕНОВАЦ-прећутани геноцид'' у организацији Покрета Српске Двери у Чачку, 11. марта 2013. године. Ратко Дмитровић, првокласни познавалац српско-хрватских односа, њихове свакодневнице, хрватског живота, хрватске културе, новинар и колимниста „Печата‟, рођен у близини Јасеновца. Говорио је о страдању српског народа, феномену усташког убијања, о појави Срба конвертита, њиховом учешћу у зверским убијањима православне браће као начину уклањања сведока срамоте одрицања верског и националног идентитета; о томе каква је хрватска држава и зашто је таква, али и да Срби не стварају илузије о братским односим са онима који им никада нису били пријатељи. По њему, Јасеновац је најзлогласнији логор у свету, јер нико никад није убијао своје противнике као што су усташе убијале Србе.

Упркос најавама изгледа да се прича о најхуманијој жени двадесетог века, Дијани Будисављевић, неће наћи на филмским тракама. Проблем је у чињеници да је Дијана спасавала српску децу, што значи да су Срби били жртве, а то у овом свету, као неспорна чињеница, одавно не може да прође

Висило је о концу, Хрватска је била одлучна да узме Срем, са Земуном, комунисти у Београду су ћутали, и данас би ушће Саве у Дунав вероватно била погранична зона да се у ту причу, у Загребу, није умешао један Србин из Обровца. Кад су оно комунисти, дошавши на власт, цртали „административне линије“ између шест тек успостављених република, упакованих у Федеративну Народну Републику Југославију, Србија је добро и прошла, имајући у виду ко је бранио њене интересе. Осим што су јој натоварили два тега у виду аутономних покрајина – Војводина и Косово и Метохија...

Хрватска се – написао је недавно један загребачки професор – уласком у ЕУ враћа себи, својим европским коренима, Хрватска се враћа кући. Звучи добро, али није истина. Прецизна дефиниција могла би да гласи; Хрватску у своје коло узимају они који су је и направили. И географски, а богме и национално.Без Европе или да будемо прецизнији, без Ватикана, аустријског царства, и у новије време без Немачке и групе демохришћанских партија централне Европе, Хрватска данас не би ни постојала

Један скуп у Загребу, од пре неколико дана, отворио је,  не зна се по који пут, потребу разговора, расправе, о правим разлозима ћутања САНУ пред једном подметачином која ту институцију већ две деценије држи приковану на стуб срама,  о ћутању САНУ уопште, упркос свему што се догађа

Ћурка је једно мирно створење и ретко се оглашава, шета двориштем, кљуца, тражи храну, гнезди се по угловима и, рекох, углавном ћути. Али…довољно је да почнете звиждукати и ћурке се узнемире, фијучу, галаме из све снаге. Не знам због чега. Ако поновите звиждук то код њих производи ефекат аларма и претвара се у хистерију. Једва се смире.

Поводом недоумица око статуса и финансирања овог театра, многи постављају питање: Како позориште са југословенским префиксом – после свега што се овде догодило у последњих 20 година – може да буде кућа  важна за „српски национални интерес”?

Једно од најболнијих понижења у новој јужнословенској држави, Краљевини СХС, Срби су доживели на војном плану; дојучерашњи непријатељи постали су њихови команданти, губитници су, уз унапређења, прешли међу победнике

Медији су јавили, позивајући се на полицијску процену, да се на антићириличном митингу у Вуковару окупило 25.000 људи. Хрвата, дакако. Није истина ово за процену броја, за Хрвате је истина

Руководство „Хрватске телевизије“ позвало је уредника Владимира Брнардића на разговор, да објасни величање усташе Францетића. Овај се, како јављају загребачки медији, и није нешто жестоко бранио, ослањајући се на теорију да је Францетић историјска личност коју неки виде као ратног злочинца, а неки као великог хрватског хероја

Кованица “фактичко стање” прилепила се за сваку београдску расправу о Косову и Метохији, чвршће него нокат за месо. Кренуло је од Соње Бисерко, размножило се у Либерално демократској партији, Чедомира Јовановића, а последњих месеци проговара и кроз уста Ивице Дачића. Ово на Косову је фактичко стање; шта ми ту можемо; стање на терену је такво; морамо да прихватимо стварност, а стварност каже да је Косово фактички независно…тако говоре из дана у дан. И све су гласнији.

Почело је; све припремне радње су обављене, новац из иностранства већ пристиже, медијска мрежа је разапета, сви кадрови су на својим местима… почиње борба за осамостаљење Војводине. Коначан исход треба да буде конфедерализација садашње Србије, њено претапање у државну заједницу под именом “Србија и Војводина”. Ово ће Дачићу и Николићу-држите ме за реч – још ове године у Бриселу бити испостављено као један од услова које Београд мора да испуни на путу за ЕУ.

Није  прошло ни десетак дана од како је председник Хрватске Иво Јосиповић поновио ранији став да ће односи Србије и Хрватске остати на замрзнутом нивоу – јер, казао је Иво, да би дошло до сусрета најважнијих фактора у тим државама челни људи Србије, пре свих Томислав Николић, морају да промене нека мишљења и ставове – а у Београд је доспео премијер Хрватске Зоран Милановић. Изненада, мора се признати. Ко га је послао? Јосиповић, извесно, није, а није дошао ни сам од себе.

Како и зашто је извесни Микулић, у једном селу недалеко од Широког Бријега, у Херцеговини, познатој по усташтву и љутом хрватству, подигао споменик ћириличном писму „заборављајући“ неке врло важне податке из времена које, тврди он, Хрватима служи на част Двадесетак километара од Мостара, уз реку Лиштицу, смештена је варош Широки Бријег. Територијално, то је Босна и Херцеговина, све остало је у духу и обележјима хрватства. Сам градић нема више од десет хиљада, а истоимена општина више од тридесет хиљада становника. На двадесетак минута лагане вожње колима од Широког Бријега, на магистралном путу за Лиштицу, налази се село Кочерин

Како су Аустрија и Католичка црква, за невероватно кратко време, мање од једног века, граду Дубровнику променили историјске предзнаке, избрисали скоро све српске трагове, а у хрватску историју, културу и науку уписали имена која немају ни најмање везе са Хрватима

Управо објављени резултати прошлогодишњег пописа у Хрватској потврдили су остварење најслободнијих политичких снова Анте Павелића; да је Хрватска скоро очишћена од Срба (400.000 заувек протерано), а оно што је преостало топи се као лед на врелој плотни

Уместо медијског или политичког мелема на српске ране, какав је могао да се очекује после пуштања Готовине и Маркача, заштитници хрватских интереса отворили су нову етапу у односима Србије и Хрватске, наговештавајући нова понижења и уступке службеног Београда

Срби су шокирани одлукама Хашког трибунала којима су сваке одговорности због убијања Срба ослобођени Готовина, Маркач и Рамуш Харадинај, иако су већ годинама сведоци оваквих и сличних одлука у Хрватској, Босни, чак и СрбијиХашки трибунал, ту од почетка нема дилеме, основан је са идејом да потврди фалсификовану историју о узроцима који су довели до смртног ропца државе Југославије. 

Држећи се дефиниције рата, успостављене почетком деведесетих, односно теорије о српској агресији на Хрватску, службени Загреб наговештава нову фазу односа са Србијом која подразумева да се ништа не мења, да Београд и даље ћути и трпи увреде и понижења

Лаже свако ко каже да се злочин не исплати; велике силе проводиле су константно кроз векове геноцид и етничка чишћења, градиле на томе утицај, проширивале моћ, увећавале богатства, и дебело им се исплатило. Милиони људских тела уграђени су у темеље велелепних двораца и палата некада силних империја, данас утицајних држава.

Ослобађајућа пресуда за Готовину, Маркача и „Олују“ само је један у низу великих српских пораза којима се не назире крај, јер се не види ни могућа промена српске политике од које сви имају значајну корист, а само Србија и Срби велику штету

Деценијама се и у Београду и у Загребу избегава отворена расправа о томе шта је комунизам донео народима бивше Југославије, пре свега Хрватима и Србима, какве је трагове и дарове ту оставио, а разлог бежања од ове приче лежи у истини да никоме на свету комунисти нису подарили такве благодети као Хрватима 

Готово нико у међународној заједници не зна или неће да зна, да је у Хрватској, држави коју је та заједница на челу са Немачком и Америком оберучке пригрлила, спаљено три милиона „неподобних“ књига, о чему сведочи дело „Књигоцид“ објављено недавно у Загребу 

После краћег прекида, за време и после рата, опет у Србији региструјемо већ патолошку снисходљивост и љубав према Хрватској, налазећи је у политици, култури, новинарству, док истовремено Загреб према Београду показује све веће гађење 

Многи се још увек сећају бриљантног хрватског певача, рођеног у Шибенику, који је све своје таленте и животне предности, а имао их је много, подредио националном осећању, борби за самосталну хрватску државу, скончавши и буквално на степеницама Сабора Хрватске

Само две године после Титове смрти, када је мирна површина братства и јединства југословенских народа тек почела да се благо таласа, два млада књижевника разбила су својим делима дебели зид ћутања над оним што се Србима догодило у време Другог светског рата

Пре више од једног века, у време када се антисрпство са друге стране Дунава захуктавало, припремајући Јасеновце, Јадовна и „Олује“, један вредни и умни човек, парох земунски, написао је књигу која, мада је томе била намењена, Србима није отворила ниједно око, а актуелна је и вредна данас као и те 1895. године 

Босна и Херцеговина је трајно, занавек, подељена земља. Босна никада неће постати јединствена држава, њено тло је набијено историјом чије аветне сенке упорно и без престанка подижу завесе од мржње међу Босанцима. Том земљом је владала једна империја која је иза себе оставила вечну везу са остацима сопственог бића – оставила је религију, ислам – и та веза ових дана и година бубри као врба у пролеће, показује своја различита лица од којих ниједно не доприноси уједињењу босанскохерцеговачких народа.

Геноцид над Србима у Другом светском рату био је познат само на потесу од Вардара до Триглава, и међу малобројним историчарима…Зато је запањујуће, готово невероватно, да један музичар, истина светског калибра, планетарно познат, али само музичар, изговара оно што нико пре њега није; Павелићеве Хрвате ставља у ранг нациста, а Србе на позицију Јевреја 

Због чега се државни издавач Србије одлучио да штампа књиге двојице аутора из Хрватске и Босне, чији ставови без сумње подлежу бар критичком преиспитивању, зашто таква прилика није пружена неком од српских писаца или историчара из споменутих држава и откуда у свему томе Латинка Перовић?

Пре три године и пре неколико дана, на државној телевизији, градоначелник Сплита, другог града по величини у Хрватској, ширио је мржњу и нетрпељивост према Србима, али ни онда, ни данас хрватска држава не интервенише, што само потврђује Керумову тезу да већина Хрвата подржава оно што он прича. 

Својевремено је Божидар Виолић, најцењенији хрватски позоришни редитељ, у интервјуу загребачком "Глобусу", објашњавајући проблеме са којима се сусреће због свог "национално некоректног" језика, са понеким србизмом, резигнирано закључио: "Ми Хрвати смо ионако склепан народ."

Ових врелих летњих дана, Борка Павићевић, перјаница „друге Србије“, затекла се на једном од изворишта српске историје и културе у Далмацији, у Исламу Грчком, и очекивано, уместо сведочења о рањеним остацима једног народа који је одатле протеран, она се потрудила да то место додатно „очисти“ од српских трагова.

Како је могућа сарадња две државе када се у једној од њих, у овом случају Хрватској, јавно говори да припадање мањинском народу, српском, представља поругу и најтежу увреду, и шта у том смислу може да уради нова власт у Београду 

Добро је што су ставови о Јасеновцу и убијању Срба, иако познати одраније, које је изнео анонимни католички свештеник, у Хрватској изазвали бурне и жустре реакције, али није добро, и свакако је чудно, што нема реаговања на исте такве и још горе ставове једног много познатијег грађанина Хрватске

Ne znam iz kojih razloga, niti me nešto posebno interesuje, Jovo Bakić uskače u hrvatsku knjigu falsifikata o logoru Jasenovac i broj tamo ubijenih Srba fiksira na 100.000. Valjda čovek ima neku potrebu. Ne znam ni zbog čega „Politika” spoljnjem saradniku pušta da plasira kolosalnu laž unutar vrlo, vrlo osetljive teme, ali znam da se u ovom slučaju ne sme ćutati.

Шта се то догодило да иначе смирени и у свакој комуникацији крајње уздржани Иво Јосиповић насрне на Милорада Пуповца речником који према лидеру Српске самосталне демократске странке никада није користио ни Владимир Шекс, на пример

Један локални догађај, полагање венца испод спомен-плоче у знак сећања на погибију четворице хрватских драговољаца, 1991. године, подигао је ових дана у Хрватској скраму са већ помало заборављене приче о томе ко је и зашто ликвидирао убицу југословенског амбасадора Владимира Роловића

Коме и због чега је Вељко Џакула био потребан у Книну као представник Срба из Хрватске, шта је тиме изгубио а шта добио он и његов народ и какав значај за Хрвате има Олуја, поред чињенице да је заувек решила српско питање? 

У новијој светској историји само две државе имале су разрађен план, у великој мери спроведен у дело, за уништење одређеног народа. Хитлерова Немачка хтела је да убије и последњег Јеврејина, а Павелићева Хрватска све Србе у НДХ. Због чега се ово друго не спомиње нигде у свету? 

 Пре много година када сам млад, наиван, незрео, пун необјашњиве, углавном бескорисне енергије кренуо сам да писаћом машином рушим постојећи и градим бољи свет, заиста сам мислио како се текстовима у новинама у корену могу мењати друштвене околности, процеси, људи. Младост, неискуство, ништа ново. Мењао сам једино себе.

Прошло је осам деценија од једног скупа југословенских комуниста, који је у политички живот тадашње државе увео мржњу према Србима и нацртао границе држава које ће се родити почетком деведесетихУлупао сам педесет и четири године, од тога тридесет у новинарству, наменски прочитао брежуљак књига, докумената, записника, историјских уџбеника, сећања учесника важних догађаја, анализа идеолошки протканих и анализа ослобођених идеологија, разговарао са људима, све трагајући за решењем једне мистерије, али … није вредело. Никада нисам докучио одговор на питање због чега се комунизам, са свим појавним облицима на простору бивше Југославије, најдубље укоренио код Срба, иако је та идеологија у бившој држави једино Србима донела огромна страдања, муке, протеривања, губитак територија. Односно, због чега многи Срби и данас поштују комунистичке вође које су им нанеле више зла него Хитлерове дивизије. Претерујем? Не, нажалост. Онај ко хоће, може да сазна, само је питање труда и времена.

Некако пред крај свог дипломатског боравка у Београду, 1981. године, када су оно Шиптари на КиМ подигли устанак са захтевом да и формално добију републику (у пракси су је већ имали) амерички амбасадор Лоренс Иглбергер тражио је хитан пријем у врху државе. На почетку разговора, а ово је касније потврђено из неколико извора, Иглбергер пита своје саговорнике колико на Косову живи Албанаца.

После дуго година, у којима је владало правило да се о геноциду над Србима и уопште страдањима тог народа не сме говорити јавно, да се други народи не би узнемиравали и вређали, готово шокантно је деловао директан пренос на „РТС“-у Свечане академије одржане поводом 70 година од страдања Срба на Козари

Један од најуспешнијих привредника бивше Југославије Борислав Микелић – ослобођен је оптужби у Хрватској, укинута му је казна затвора изречена 1993. године – најављује процесе који ће, нема сумње, побудити велику пажњу хрватске јавности, а међу таквима сигурно је оспоравање приватизације гиганта „Гавриловић“

Хрватска демократска заједница одбацила је Јадранку Косор и довела на чело бившег обавештајца Томислава Карамарка, који тврди да ће у странку вратити национализам, тражи опрост хрватске јавности због коалирања ХДЗ-а и СДСС-а Милорада Пупавца, а Томи Николићу поручује да опере биографију

Шта све чека новог председника Србије у односима са Хрватском, односима које је накарадно, противно свакој државној и простој логици креирао Борис Тадић, дајући службеном Загребу све, а не тражећи од њега ништа, и у којој мери на све то може да утиче прошлост Томислава Николића

Почетком деведесетих, у познатим околностима, неке хрватске породице напустиле су сремско село Хртковце, тај случај је доспео и до Хага, експлоатишу га многи српски непријатељи, али нико се не упушта, а требало би, у порекло Хрвата из Хртковаца

Давно је почело то кидисање на Русију, интензивирало се средином 19. века, убрзало у време Октобарске револуције, на разне начине одржавало за време трајања СССР-а да би појавом Јељцина хорови и појединци закључили да је посао готов; Русија, рекли су, постоји само као форма која ће убрзо бити сведена на Москву и Петровград са околином. Остатак, онај који се цени као највреднији део планете земље, са свим резервама нафте, гаса, воде, шума, лигнита, дијаманата, злата... већ је био виђен као простор распарчан на тридесетак самосталних држава. Наравно, под контролом Вашингтона и Лондона. Онда им се догодио Путин. Како?

Када је Сабор Хрватске под притиском из иностранства укинуо вишегодишње покровитељство над усташким дернеком у Блајбургу, и после Јосиповићевог говора у Јасеновцу, узбуркала се „десна Хрватска“ и новим подметањима, злоупотребљавајући Јевреје, кренула на Србе

Најпре сам био збуњен, па изненађен да би након двоминутног читања једног текста схватио како је све веома јасно и логично. Почело је жестоким нападом "стручног лица" а онда су нападнутога наставили да ципеларе извиђачи и медијски јуришници "друге Србије".

Кад се већ умирите у убеђењу да из Хрватске, после свега, не може доћи ништа што би вам уздрмало нервни систем, појави се измишљотина на граници фантастичног, лаж на нивоу тврдње да су Јевреји за време Другог светског рата четири године у концлогорима убијали Немце

Држава Израел ставила је поред имена немачког нобеловца Гинтера Граса "непожељна особа" и тај допис доставила свим граничним прелазима јеврејске државе. Одлука је публикована јавно, да зна цео свет, а разлог лежи у стиховима песме "Шта мора бити јасно речено" коју је недавно написао и објавио Грас.

Најрадоснијим поздравом "Христос васкрсе! Заиста васкрсе!" Његово преосвештенство владика Никанор (Богуновић) свим православним Србима широм света честита највећи хришћански празник - Васкрсење Исуса Христа. Епископ банатски својим сународницима у отаџбини и расејању такође жели да им ова година буде срећна и благословена и да живе у миру, љубави и братској слози.

Двадесет година Хрватска слави Јосипа Јовића, полицајца који је 1991. године изгубио живот у рано ускршње јутро на Плитвицама, проглашавајући га „првим погинулим бранитељем Домовинског рата“, иако се зна да је то обична лаж

Готово да је заборављено ко је и на какав начин медијски припремао догађаје који ће разбити Титову Југославију, ко је први сатанизовао и Србе и Србију, отварајући простор за све оно што је у том смислу касније стигло и са Запада

Жестоко, као да се ради о нападу на њихову државу, јединствено и без изузетка, хрватска јавност – од простих гласача ХДЗ-а и СДП-а, до председника Јосиповића и свих водећих интелектуалаца – устала је против рехабилитације Драже Михаиловића. Зашто?

Чекало се када ће се Хрвати укључити у српско-мађарски спор од пре годину дана, изазван постављањем споменика једном од војсковођа Мађарске револуције у Ади, и то се догодило ових дана, постављањем једне спомен-плоче

„Хрватски хелсиншки одбор“, преко свог председника Ивана Звонимира Чичка, покреће иницијативу у Сабору Хрватске да се законски санкционише изношење „лажних података“ о томе да је у концентрационом логору Јасеновац убијено преко пола милиона Срба

Филм Душана Ковачевића "Балкански шпијун" припада самом врху српске и југословенске кинематографије, ремек-дело које би, да је снимљено у Холивуду, било значајније од "Грађанина Кејна" али ... Судбина је то малих народа, њихове уметности и продукције те уметности у свету.

То што су име Загреба пронели светом, основали чувену школу цртаног филма, донели у Загреб „Оскара“ није помогло тројици легендарних цртача, мајстора филма, да живе мирно у новој хрватској држави, па су двојица од њих побегла у иностранство. Проблем је било њихово српско порекло.

Највеће село у Далматинској Загори, Кистање, српско пребивалиште од давног времена, изузетно богате историје, опет је у центру пажње, али не због Јове Опачића, као пре 22 године, већ зарад српско-српског сукоба у којем ће, наравно, профитирати Хрвати

Различите околности избациле су поново у жижу јавности двојицу људи чији се крвави трагови из деведесетих година виде и данас, а који су пре рата живели мирно, за друге готово неприметно, ничим не наговештавајући да ће из њихових безличности ускоро искочити монструми

Сад кад су све куке и мотике побацали на Анђелину Џоли и њене лажи, Србима не би било на одмет да се мало позабаве собом; да се упитају шта су они у својој филмској работи урадили у корист истине. Оставимо се Анђе, она је јаснија од таблице множења; "Вести" су обелоданиле из какве дружине долази, којим организацијама припада, ко су јој налогодавци и саветници.

Од бројних феномена које налазимо у политичком и друштвеном животу ових простора, однос загребачких Јевреја према новој Туђмановој држави свакако спада међу најинтересантније, тим пре што такав однос није забележен у Београду

Хоће ли Срби следећег патријарха Српске православне цркве (СПЦ) добити на страначким изборима? По принципу, један човек један глас.

У данашњој Хрватској није мала невоља проносити и величати хрватство и католичанство, а презивати се Митровић. У тој муци чак се и књигама покушава доказати да су славне харамбаше и сердари далматинских Срба, Јанко Митровић и Стојан Јанковић, били Хрвати.

Док год челни људи Србије, ма како да се зову, буду ћутали пред теоријом створеном на лажи да је Слободан Милошевић разбио Југославију и започео рат са циљем стварања велике Србије, те да је напао Косово у намери протеривања Шиптара, Србија и Срби заувек ће носити терет кривице и плаћати цену за то

Догађаји на и око Европског првенства у рукомету, одржаног у Србији, натерали су нову хрватску владу да покаже какву ће политику водити према Србији и Србима уопште, а оно што је виђено без сумње забрињава.

Србима је политичка наива урођена. Већина их је (Срба) поверовала да ће недавна смена власти у Хрватској - одлазак у опозицију десничара из ХДЗ-а и долазак на власт левих политичких снага, предвођених Зораном Милановићем и Весном Пусић - донети суштинске промене у политици службеног Загреба према Србији и Србима. Први појавни облици које бележимо говоре другачије. Супротно.

Уз Србе, чији је посредни и непосредни допринос хрватској историји и култури велики и неспоран, огроман је број изузетно значајних личности у хрватском националном корпусу, хрватских државотвораца, националиста, уметника… који немају хрватско порекло

Све је ове године на Радио-телевизији Србије у дане католичког бадњака и Божића било подређено том верском празнику. Други дневник РТС-а посветио је Божићу чак пет првих минута, а када томе додамо извештаје са Тадићевог боравка у једној богомољи у Војводини и божићну посланицу београдског надбискупа Станислава Хочевара, првог међу католицима Србије, добијемо временски блок који се, у најмању руку, може равноправно носити са временом које је РТС до сада одвајао за православни Божић.

Ево, заокружило се двадесет година како разни београдски кругови, грађанске иницијативе, самозвани независни новинари и интелектуалци, политичари чије су каријере врхунци бешчашћа а животи састављени од епизода разврата и аморала, групу српских новинара, међу којима и моју маленкост, гурају под одредницу "ратни хушкачи ".

Може ли Иво Јосиповић, први хрватски председник који није био на робији, да подигне српско-хрватске односе макар на ниво који искључује јавно испољавање мржње? Хоће ли пријатељство Србије и Хрватске остати само пуста жеља и наивна реторика Месићевог наследника или ће "господин и композитор", неуобичајена појава на загребачком Понтовчаку, успети да створи претпоставке за велико историјско помирење Срба и Хрвата. У ближој или даљој историји, свеједно је?
Док нам се не укажу елементи за какав-такав одговор на горња питања, хајде да заронимо у прошлост и видимо има ли тамо сличних покушаја.

Пошто са службених српских адреса није дошла ниједна реч замерке, ни оспоравања, Хрватска улази у Европску унију као чедна и невина земља утемељена на антифашизму, са високим степеном права и слобода националних мањина у њој

Упркос значајном броју Срба и највећој концентрацији српске интелигенције у Загребу као и великим медијским могућностима које је пружала ситуација у главном граду Хрватске, почетком распада Југославије Срби нису повукли потез који би, извесно је, другачије одредио данас познату историју

Због чега је високорангирани службеник Католичке цркве у Хрватској, државни војни ординаријус, безбожницима приписао рат и шта о томе „кажу“ две значајне, капиталне књиге, написане руком Хрвата, а незванично забрањене у Хрватској

На простору Балкана (да овога пута не ширимо на целу Европу) једино код Срба налазимо групе које у себи имају и константно потхрањују мржњу према сопственом народу. Истина, тај феномен могуће је пронаћи и код других народа али је он тамо појединачан случај, инцидент, и ти људи су предмет спрдње или згражавања. Њихова друштвена позиција је маргинална, приступ утицајним медијима искључен а комуникација са високим државним круговима незамислива.

Да ли је могуће да неко у само једном животу (искључујем теорију реинкарнације) буде фашиста и антифашиста, интернационалиста и жестоки националиста, поборник тоталитаризма али и демократије, ригидни партократа и либерал, борац против права мањина па касније борац за права истих тих мањина…

Утемељење НДХ у колективном подсвесном памћењу Хрвата храни њихов став да је нормално што су босански муслимани окренути према Хрватској и Хрватима, а не према Србији и Србима. Зато им Кустурица представља проблем

Како је Илија Станић, син усташе, од ликвидатора Вјекослава Макса Лубурића једног од највећих злочинаца Другог светског рата и агента Удбе, постао члан оружаних формација под командом Алије Изетбеговића

Док су у центру Загреба, у цркви Преображења Господњег, Јосиповић и Милановић са Србима прослављали Бадњак, недалеко одатле легендарни кошаркаш, један од најбољих у бившој Југославији, Никола Плећаш, чекао је Божић уз горку и тешку причу о свом народу

Само једном човеку, у новијој хрватској историји, идеолошко и политичко питање било је важније од националног, хрватског, а меру људског и моралног кредибилитета одређивао је и кроз однос према Србима у Хрватској.

Међу најинтересантније и свакако трагикомичне теорије о траговима хрватства у Херцеговини спада она која истовремено објашњава историју малог градића у којем је рођен Гојко Шушак

Неки српски националисти, или Срби са израженим националним осећајем, још увек имају проблем са човеком који се зове Раде Шербеџија; не иде им у главу због чега Шербеџија није српски глумац и због чега тако дуго и тако упорно бежи од свог српског порекла. Никада се није изјаснио као Србин, а за себе каже да је хрватски глумац.

Пише Ратко Дмитровић
Срби га доживљавају као хрватског националисту, што он није био, Хрвати у њему виде опасност по хрватску културу, што је свакако погрешан став, комунисти му никада нису до краја веровали, и имали су разлога за то. Највише су у праву они за које је Крлежа био оличење нарцисоидне кукавице

Пише Ратко Дмитровић

Ако Србија и службени Београд заиста имају потребу да виде праву, већинску Хрватску, Хрватску са којом ће се сусретати на свим пољима друштвеног и политичког деловања, онда у „Београдску арену“ што пре треба довести Марка Перковића

Ако и кад Срби буду тражили више од онога што данас имају у Хрватској, а немају ништа, наследник Јадранке Косор може да их упита што то нису тражили, односно узели, док су били у коалицији и на власти са ХДЗ-ом, и биће у праву

Мало је данас у Србији оних који знају шта је све за свој народ, посебно у Војводини, урадио патријарх Рајачић, а међу Хрватима тешко ће се наћи иједан да исприча детаље устоличења бана Јелачића, церемоније коју је по православним обичајима водио Рајачић

Ових дана, на Конференцији о избеглицама, одржаној у Београду, дефинитивно је решено питање једног дела српског народа и то на начин да Срби по ко зна који пут губе све, а њихови непријатељи, без обзира на почињене страшне злочине, добијају све. Београд је у томе одиграо пресудну улогу

Страшну и тешко појмљиву мржњу, коју је деведесетих година према Србима јавно ширио сарајевски глумац Емир Хаџихафизбеговић, Срби су заборавили, али није заборавио један травнички Хрват, казалишни стваралац, који је за ту работу у помоћ позвао Ива Андрића

Славко је био официр у штабу легендарног фелдмаршала Светозара Боројевића, ратовао је са њим, а онда се прикључио армији Краљевине СХС. Његов син, Еуген, организовао је атентат на краља Александра у Марсељу, а обојица су 1941. године обукли усташке униформе.

Тридесет година улупао сам у професију која се зове новинарство, написао стотине килограма текстова, имао и телевизијска искуства, али никада у свему томе нисам употребио појам издајник. Ни за кога, а било је разлога.

Службени Београд је прећутао срамну одлуку министра унутрашњих послова Хрватске Томислава Карамарка да забрани откривање споменика побијеним српским цивилима у селу Голубић, код Книна, док је за један разбијени „хрватски“ прозор у Суботици службеном нотом реаговала Влада Хрватске, иако је починилац и даље непознат

Хрватски "повјесничари" их зову "Ускоцима", што може да се чита као име народа, али никако као Срби, јер ко ће од данашњих Хрвата признати да су му деда или прадеда били Срби

Не слажем се са заговорницима тезе да су "шпански борци", Југословени, револуционари, који су 1936. године отишли да се у шпанском грађанском рату боре на страни комуниста - великани наше историје. Држим да се ту ради о међународном тероризму, јер свако наметање неке идеје силом, било да је та идеја комунистичка, капиталистичка, фашистичка, није ништа друго до тероризам.