Имају Срби своје Анђелине

Сад кад су све куке и мотике побацали на Анђелину Џоли и њене лажи, Србима не би било на одмет да се мало позабаве собом; да се упитају шта су они у својој филмској работи урадили у корист истине. Оставимо се Анђе, она је јаснија од таблице множења; "Вести" су обелоданиле из какве дружине долази, којим организацијама припада, ко су јој налогодавци и саветници.

 

Није она направила "У земљи крви и меда" зато што се узбуркана уметничка душа осетила позваном да један делић тамо неког рата на Балкану уобличи у уметничко дело. Не, Анђа је урадила оно што јој је речено да уради, и то само на један начин, онако како је урађено. Онај ко даје паре тај бира и музику.

 

 

Срби су, нема томе ни шест година, исту овакву, ако не и већу халабуку дигли поводом једног другог филма. Звао се "Грбавица". Потписала га је до тада непозната Јасмила Жбанић из Сарајева. Тема иста; силовање муслиманки у босанском рату. Силоватељи, наравно, Срби.

 

Шта су на ту тему рекле српске филмаџије? Какви су њихови филмови о рату у Босни и Хрватској?

 

Онај ко одбија да изађе на мегдан противнику, губи право чак ни на разговор о правилима игре. Ко је српским продуцентима, сценаристима, режисерима, забранио да се баве ратном тематиком? И да ли им је забранио? Три пажње вредна филмска остварења имамо на ову тему: "Лепа села" Срђана Драгојевића; "Живот је чудо" Емира Кустурице и "Турнеју" Горана Марковића.

 

Први је класичан ратни филм, сјајна, слојевита прича, пуна духа, поштен филм, ма шта год ко о њему мислио. Кустино остварење представља једну од најлепших ратних љубавних прича док је "Турнеја" жестоко антисрпско дело, неупоредиво опасније од филма Анђелине Џоли. Ко је гледао зна о чему пишем, а гледали су многи јер је тај филм емитовала је и Радио телевизија Србије, у ударном термину. Укратко; Срби су глумци, покварењаци, злочинци, шверцери, неморалне сподобе, мрзитељи. Хрвати су углађени, обријани, ратују по међународним правилима, интелигентни, док су Муслимани нападнути, наивни, најпре заљубљени, а онда разочарани у Београд.

 

 

Уз споменуте ауторе ратом деведесетих бавио се и велики српски редитељ Живојин Павловић ("Дезертер") па Бора Драшковић ("Вуковар, једна прича") и Слободан Шијан ("Спасите наше душе"), али су њихови филмови остали некако изгубљени и заборављени у годинама иза нас.

 

Наравно, у овој причи није заборављен у свету најпознатији и многим наградама овенчан филм Емира Кустурице, "Подземље", али то дело је идејно и композицијски толико слојевито и садржајно да превазилази тему којом се овде бавимо, без обзира на то што у "Подземљу" налазимо и овај последњи рат.

 

У следећој прилици, кад неко опет сними филм о злим и страшним Србима, по матрици коју је користила и Анђа Џоли, а снимиће га, Србима би паметније било да уместо напада на такве ауторе, своје развезане језике окрену према сопственом дворишту. Да кажу сами себи: А шта смо ми урадили по овом питању?

 

Шта мислите да ли би већ био снимљен филм о херојству, витештву и части једног човека само да он није био Србин. Мислим на мајора Милана Тепића.

 

Српским филмаџијама то не пада на памет. Како да снимиш филм о српском херојству? Шта ће рећи они у Бриселу и Вашингтону?

 

 

Извор: vesti