Како је Францетић искочио из ТВ „Календара“ ХРТ-а
Руководство „Хрватске телевизије“ позвало је уредника Владимира Брнардића на разговор, да објасни величање усташе Францетића.
Овај се, како јављају загребачки медији,
и није нешто жестоко бранио, ослањајући се на теорију да је Францетић историјска
личност коју неки виде као ратног злочинца, а неки као великог хрватског хероја
Пуних 12 година „Хрватска телевизија“ негује емисију која шири мржњу према Србима
и Србији, релативизује усташтво, НДХ, Павелићеве ратне злочинце, а ових дана смо
дочекали да Јуре Францетић буде представљен као херој. Али, они који су се побунили
против тога показали су и своје рђаво лице.
ЦРНА ЛИНИЈА МРЖЊЕ Колико год да их има и колико год да су истраживања
јавног мишљења корисна, чак инспиративна, једно истраживање у Хрватској никада неће
бити проведено – оно са питањем: Какав однос имате према Независној Држави Хрватској?
Због страха од могућег резултата, Туђман је својевремено рекао да је та држава била
„тисућљетни сан хрватског народа“, и по томе би све требало да буде јасно, али време
се променило, са њим и ставови, кажу у Хрватској, па у центар ове приче уводимо
садашњи однос Хрвата према НДХ, дванаест година после Туђманове смрти, после одласка
на онај свет и Гојка Шушка, човека који је деведесетих, заједно са Туђманом и најближим
сарадницима, унео у политички живот Хрватске одвратни задах усташтва. Где је данашња
Хрватска у односу на Павелићеву државу, њене главне протагонисте, министре, „ратне
витезове“, стратишта као што су Јасеновац, Јадовно, Глинска црква…
Садашња коалициона влада Хрватске, истина, има врло јасан отклон од Павелићеве државе,
посебно то налазимо код председник те владе Зорана Милановића, али се зато нескривене
симпатије према НДХ и усташтву генерално гнезде и на местима која та влада контролише
или може да их контролише. Наша прича узима пример „Хрватске телевизије“, без сумње
најутицајнијег медија у тој држави, који је недавно добио ново руководство, на челу
са Гораном Радманом.
Неко се можда и сећа, Радман је већ био генерални директор Телевизије, али у време
када се она звала ТВ „Загреб“. Тамо се нашао 1987. године, као најперспективнији
млади комуниста Хрватске, са свега 27 година иза себе. Радман је 1984. године на
стадиону ЈНА у Београду примио Штафету младости као председник Социјалистичке омладине
Југославије, и то у џемперу, разбарушене косе, танак, насмејан. Био је сан многих
девојака. Са места директора ТВ „Загреб“ отерали су га ХДЗ и Анте Врдољак. После
тога Радман добија посао у „Мајкрософту“ и релативно брзо напредује до шефа тог
пословног система за југоисточну Европу.
Пре четири године, кад су га питали хоће ли учествовати у тадашњој изборној трци
за генералног директора ХТВ-а, одговорио је да му не пада на памет, додајући да
се на ХТВ не би вратио чак ни да га зову. Сада га је позвао Милановић и Радман је
позив прихватио. Кажу, без размишљања.
Коначну одлуку, у складу са законом, донео је Хрватски сабор у којем, разуме се,
Милановић и Весна Пусић имају већину. Неких значајних промена у програмском смислу
на тој телевизији још увек нема, најава тих промена има, али се за то време кроз
разне емисије „Хрватске телевизије“ и даље провлачи црна линија односа, укључујући
мржњу, према Србима и Србији.
БАЈКА О ХРВАТСКОМ АНТИФАШИЗМУ Једна редакција у систему ХТВ-а, која
прави ТВ „Календар“, посебно је активна на тим пословима. У питању је историјско-документарна
емисија, у трајању од десетак минута, са неколико реприза у току 24 сата. Класика
на свим националним каналима; подсећање на догађаје из прошлости, годишњице рођења
или смрти великих имена из света науке, уметности, политике. Тако је било и на ХРТ-у,
до 2001. године, одласка у пензију уредника Владимира Фучијаша и доласка на његово
место Обрада Косовца. Писао сам о тој чудовишној појави у људском облику, па да
се понављам, само у најкраћем; оптерећен сопственом комунистичком биографијом, пореклом,
именом и презименом које се ни уз највеће муке не може „превести“ на хрватски, Обрад
је нову власт дочекао као Хрват спреман на све. Е, сад, ту можете да замислите шта
је све мислио да мора испунити како би га пригрлили они које је својевремено прогањао
са позиције уредника „Дневника“ ТВ „Загреб“. Чак је тих дана снимио и филм о „злочинцу
Степинцу“, звао се „Пут издаје“.
Туђману и Врдољаку били су неопходни послушници који како-тако знају телевизијски
занат, а Косовац га зна, па кад се још почео ударати у хрватска прса, није било
дилеме: Дај га овамо. Године 1999. изабран је за главног уредника „Хрватске телевизије“,
али се задржао кратко, годину дана. Помеле су га оне претумбације после Туђманове
смрти и парламентарних избора у којима велика коалиција са Рачаном на челу преузима
власт. Помакнут са руководећег места Косовац остаје на ХТВ-у и рекох, 2001. године
преузима ТВ „Календар“. Ту почиње националистичко, неретко и усташко дивљање које
би се, за веровати је, могло окончати ових дана. Не иде то више; Хрватска је ипак
пред вратима Европске уније. Сви прљави послови су окончани.
Косовац је пуних девет година уређивао ТВ „Календар“ користећи сваку прилику и полуприлику,
да велича Туђмана, хрватску војску, велику победу над српским агресором, да сатанизује
Србе као народ, Србију представља као последње легло фашизма у Европи, Српској православној
цркви даје предзнак злочиначке организације… Неретко је Независну Државу Хрватску
стављао у контекст који се не може сматрати негативним, а када је употребљавао одговарајуће
термине за оно што се догађало у време усташке владавине, Косовац је познатим усташама,
злочинцима, додељивао „повијесну позицију“ правдајући такав приступ „околностима
у којима се нису снашли“.
Јасеновац да не спомињем; да је остао на месту уредника ТВ „Календара“ још само
годину дана Обрад Косовац би Јасеновац представљао као српски логор за Хрвате.
Наследник Косовца, Владимир Брнардић, наводно историчар, истих политичких и националних
погледа као његов претходник (то му је била најважнија препорука) нашао се ових
дана у вртлогу хрватске јавности. Због ТВ „Календара“, наравно. Повод је годишњица
смрти Јуре Францетића, једног од најозлоглашенијих усташких злочинаца. Брнардић
је направио прилог за ТВ „Календар“, у којем Францетића диже у звезде, називајући
га „легендарним борцем који је избио на Дрину, борећи се против партизана, оних
злих кољача Хрвата у Босни и Херцеговини“.
Можда би ова свињарија прошла, као и стотине других у ТВ „Календару“, да отвореним
писмо није реаговала „Грађанска акција“ из Загреба. Тражили су хитно смењивање Брнардића
са места уредника, али у том писму има једна констатација која „Грађанску акцију“
разоткрива до не баш привлачне голотиње. Ево те реченице: „Хрвати су дали највише
антифашистичких бораца у Европи, а велича се квислинг који је осрамотио хрватски
народ“. Где је лаж?
У констатацији да су Хрвати дали највише антифашиста у Европи. То је фалсификовање
историје на месту осетљивијем од срчаних аорти. Срби су дали највише антифашиста
у Европи, а ови на које мисли „Грађанска акција“ су Срби са простора данашње Хрватске,
некадашње НДХ. Догађа се оно о чему – нажалост, без икаквог утицаја да проговоре
они који морају да проговоре – пишем већ годинама; Хрвати су у потпуности, бесрамно,
крајње дрско, присвојили антифашистичку борбу Срба из Хрватске. До пре неколико
година Србе је у том контексту неко и спомињао, али више не. Шеста личка, Седма
банијска, Осма кордунашка, Дванаеста славонска дивизија… прве су велике партизанске
формације, антифашистичке јединице, по националном саставу преко 90 одсто српске,
које данас у Хрватској воде као дивизије хрватског народа. Срба нема ни у назнакама.
Али, добро… стара српско-хрватска балада у којој Хрвати на крају увек профитирају.
Иначе, Јуре Францетић, рођен у Оточцу, 1912. године, основао је и командовао Црном
легијом, елитном усташком јединицом, упамћеној по зверствима у Босни, Лици и делимично
Кордуну. У децембру 1942. године на авион којим је летео пуцали су кордунашки партизани,
Срби, погодили га и присилили да се спусти у село Мочиле. Ту га рањеног, заједно
са пилотом, партизани једва отимају од српског становништва Мочила, који су хтели
да га убију на лицу места. Пребачен је у партизанску болницу у Слуњ, али убрзо умире.
Павелић је неколико месеци од хрватске јавности скривао информацију о погибији Францетића,
а када је она објављена у НДХ је проглашена осмодневна жалост.
Руководство „Хрватске телевизије“ позвало је Брнардића на разговор, да објасни величање
Францетића. Овај се, како јављају загребачки медији, и није нешто жестоко бранио,
ослањајући се на теорију да је Францетић историјска личност коју неки виде као ратног
злочинца, а неки као великог хрватског хероја. „Уосталом, сви знамо да се у центру
Слуња (место погибије Јуре Францетића) у његову славу редовно пале свеће“, казао
је Брнардић и зачепио уста колегама са ХТВ-а.
Хоће се рећи да државна телевизија може да прави какве год хоће заокрете према НДХ
и усташтву, у народу је слика другачија. То показују расправе поводом овог случаја,
на форумима многобројних сајтова у Хрватској, где је однос осамдесет према двадесет
одсто у корист оних који Францетића виде као хрватског хероја. Зато се оно истраживање
са почетка текста никада неће спровести.
Извор: ПЕЧАТ.РС