Хаг је Хрватској учинио велику услугу
После двадесет година неупитне позиције жртве која се бранила од српске агресије Хрватска је у међународној јавности, кроз суђење Готовини, први пут представљена као држава склона злочину, али и поред тога службени Загреб нема ниједан разлог да се љути на Хашки трибунал.Напротив
Сигурно се сећате оне сцене из сјајне серије Синише Павића
„Врућ ветар“ у којој један од главних ликова Боб (глуми га Бора Тодоровић)
својим понашањем избезуми колегу са посла (Мића Томић), те овоме остане само да
каже: „Колега, ја сам шокиран“. „Тако и изгледате, колега,“ одговара му Боб.
На ту сцену подсетило ме ово што се већ данима догађа у Хрватској, а у вези са
одлуком енглеског судије Алфонса Орија, да војну операцију „Олуја“ у Хашком трибуналу
оквалификује као „удружени злочиначки подухват“, а генерале Готовину и Маркача
пошаље на дугогодишњу робију.
У образложењу, видели сте, Фрањо Туђман и Гојко Шушак означени су као кључни
људи у тој операцији, а крајишки Срби као жртве.
ИСТИНСКИ ШОКИРАНИ
Први коментари, од Јосиповића до оне бабе у Пакоштанима, одакле је
Готовина, били су: „Ово је шок“; „Ја не могу да верујем“; „Ово је страшно“;
„Немам речи“…Један педесетогодишњак у Задру разбио је излог и секао се комадима
стакла, од чела па надоле, додатно повређен чињеницом да нико у његовом
комшилуку не плаче за Готовином. Преживео је.
Да ли је све то у Хрватској режирано? Не. Хрватска је истински шокирана (тако и
изгледа) јер се први пута суочава са позицијом на коју су Срби навикли кроз две
деценије константне медијске сатанизације.
Први пут је неко – тај неко није Србин, а при том је и судија – рекао да је
хрватска држава чинила страшне ратне злочине и плански протерала више од 200
хиљада Срба из Крајине. Тако нешто се на Западу до сада није чуло. После
пресуде већа Хашког трибунала, којим је председавао Ори, први пут у европским
медијима Хрватску означавају као државу насталу на злочину и етничком чишћењу.
И то кога? Срба. Више него довољно да Хрвати буду шокирани.
О чему се овде ради? О класичном облику суочавања са истином од које се
окретала глава и коју су ови шокирани годинама потапали и закопавали. Упорно и
педантно.
Политичка, културна, медијска…елита Хрватске са запањујућом страшћу и не без
мржње годинама одржава и дохрањује теорију по којој је Србија извршила агресију
на Хрватску – побунивши тамошње Србе, активирајући ЈНА у своју корист, шаљући
добровољце – изазвала велика разарања Хрватске и сукоб у којем је Хрватска
победила.
У тој борби, признају у Загребу, било је и непримерених реакција хрватске
стране, али никако ратних злочина. Још 1993. године председник Врховног суда
Хрватске Милан Вуковић, изнео је званични хрватски став по овом питању. Он је
казао: „У одбрамбеном рату се не могу починити ратни злочини“.
Дакле, врло једноставна формула; прогласите грађански сукоб одбрамбеним ратом и
убијате, палите, протерујете…радите шта вам воља. То није и не може да буде
ратни злочин јер, побогу, води се одбрамбени рат.
Све на хрватској страни, по тој теорији, било је чисто и у циљу одбране, а све
на српској страни агресивно и злочиначко. Из ове поставке ево већ двадесет
година хрватска држава узима легитимитет за малтретирање оних Срба који су
остали тамо да живе и за спречавање Срба који би да се врате у Хрватску. До пре
неки дан већина Хрвата живела је у убеђењу да ће горња слика о догађајима из
деведесетих заувек остати да виси на зидовима Европе.
ЛОША ПОСТАВКА
Просто је несхватљиво да су у Хрватској, чак и они који би по природи свог
посла морали да знају како функционише међународна политика, веровали у вечиту
поставку која каже да су Хрвати добри и невини, а Срби лоши и криви.
Мењају се времена, а са њима и интереси великих сила. Глобална економска криза,
све израженији проблеми са енергентима, бујање милитантног ислама, економски
напредак Кине, Индије и неких земаља Јужне Америке, натерао је Америку пре
свега, а са њом Енглеску, Француску и Немачку да преиспитају неке старе
поставке и прилагоде се ономе што је дошло и долази. У тим вировима губе се
старе формуле и обрасци, траже се нова поља деловања, па и нови савезници. Због
тога је судија Алфонс Ори добио одрешене руке да у случају „Олуја“ пресуђује у
складу са чињеницама. Не баш до краја, али прилично реално. О томе нешто
касније.
Човек у љутњи, великом разочарању или усхићењу често каже оно што би у
нормалним околностима прећутао. Тако је пензионисани „бригадир“ хрватске
војске, учесник „Олује“, Анте Котромановић, само неколико сати по објављивању
пресуде Готовини и Маркачу, видно изнервиран, у директном програму Хрватске
телевизије упитао хоће ли после те одлуке Американци и Французи, уз Хрвате,
бити сврстани у „удружени злочиначки подухват“.
„Нама су Американци и Французи помагали у ‘Олуји’ и то се зна“ казао је Анте.
Тачно, Анте, додајемо ми. И ту причу Срби разносе ево већ шеснаест година, али
их нико не слуша.
ЗАКЛИЊАЊЕ У ПОБЕДУ
Зна се да су амерички, француски и немачки стручњаци припремали хрватске
официре и специјалне јединице; зна се да су амерички авиони у првим сатима
„Олује“ бомбардовали и уништили све центре комуникације Војске Републике Српске
Крајине, да су своју најсавременију технику ставили у службу хрватских
јединица, да је амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт био на сталној
вези са Туђманом и Холбруком.
Све ми то знамо, а добро је да сада знају и шири кругови у Хрватској. Бар да се
у том делу спусти ниво националног усхићења и заклињања у „Олују“ као
„најблиставију војничку побједу у повјести хрватског народа“.
Сада се види да та победа (заиста једина у хрватској повести ратовања) није
била само хрватска, нити је била блистава. Била је удружени злочиначки
подухват.
До које мере је хрватски политички врх погођен пресудом у Хагу најбоље говори
иступ Јадранке Косор, председнице Владе Хрватске, у Јасеновцу. Само дан касније
у Јасеновцу се обележавала годишњица пробоја логораша и том приликом Ј. Косор
урадила је нешто што се може протумачити само као нова увреда Србима , реакција
на одлуку Хашког трибунала, покушај инструментализације страшног јасеновачког
злочина у дневну хрватску политичку оперативу.
Јадранка је, истина, у Јасеновцу осудила усташке злочине, Павелићеву државу
назвала злом, али додајући како се исто такво зло поновило у Вуковару и
Сребреници.
Замислите да неко држећи говор у Аушвицу каже да се исто такво зло поновило у
избегличком логору Ел Буреид или у појасу Газе. Знам, то је незамисливо. Такав
би заувек нестао из јавног живота сопствене земље и Европе.
Имају ли Срби разлога да ликују због пресуде Готовини? Не. Чак мислим да су
ускраћени, да је Хрватска прошла боље, да се провукла као куче кроз тарабе.
У пресуди Алфонса Орија недостаје једна квалификација којој је овде место,
недостаје децидирана, посебно образложена тврдња да је политички, војни и
полицијски врх Хрватске планирао и спровео етничко чишћење над Србима у
Крајини.
Неко ће рећи да би се могло разговарати и о елементима геноцида. Можда, али са
много мање аргумената него о етничком чишћењу. „Олуја“ је заиста била акција
испланирана да очисти Крајину од Срба. Заувек. И у томе се успело. Највеће
етничко чишћење у Европи после Другог светског рата.
Због чега Ори није пружио још тај један корак? Зашто је избегао да поставци
„удружени злочиначки подухват“ придода једини могући наставак који се зове
-етничко чишћење.
Могло би се рећи да је на тај начин Хрватској учињена услуга. У противном
Србија би већ сада имала предност у процесу тужбе и контратужбе са Хрватском за
геноцид. И што је још важније, у случају да је Ори своју пресуду поставио на
два стуба; злочиначки подухват и етничко чишћење као резултат „подухвата“, Срби
из Хрватске, ови протерани и они који су се вратили, могли би да траже од
Уједињених нација политичку и територијалну аутономију за Крајину, са
успостављеним механизмима међународне заштите. Тим пре што је Крајина до
„Олује“, све до нестанка РСК , била зона под заштитом Уједињених нација. Разуме
се да Крајишници тако нешто не би добили, али би свакако прешли у офанзиву,
имали предност у спору са Хрватском око враћања отете имовине и статуса и
положаја Срба у Хрватској.
Зато сам убеђен како је Алфонс Ори 15. априла 2011. године учинио услугу
Хрватској, као што су тој држави велику услугу учиниле Луис Арбур и Карла
Делпонте, јер ће необавештени после пресуде Готовини закључити да су злочини
над Србима чињени једино у „Олуји“. Хашки тужиоци су Хрватској опростили
злочине на Миљевачком платоу, у Медачком џепу, у акцији „Бљесак“, масовно
убијање Срба у Сиску…
У ствари, ако се вратимо још дубље у прошлост могли би мирне душе да кажемо да
је службена хрватска политика према Србима у Хрватској „удружени злочиначки
подухват“ који траје.
Ратко Дмитровић
Извор: ПЕЧАТ