Протести у Вуковару су демонстрација усташтва
Нису то екстремисти, повређени бранитељи, жртве српске агресије, не, у питању је класично усташтво иза којег је, на велико изненађење, овога пута отворено стала Католичка црква, гурајући фратре у прве редове антисрпског оргијања
Нема ту помоћи; каква црна помирења, разумевање, толеранција. Хрватском се ваља и вечно ће се ваљати мржња према Србима. На томе се ради, то се негује, одржава, преноси са колена на колено. Мржња према Србима, у Хрватској је саставни део кућног одгоја. Тако је одвајкада, што каже народ. Могу да се мењају империје, државе и државна уређења, границе, системи, идеолошки предзнаци, али ништа се у осећању према Србима променити неће, то је неуништиви вирус, букти, па се смири, ћути у мраку и чека своје време, севне као варница, устреми се попут муње, вређа, пали, убија, скида ћириличне табле.
САМО ЈЕДНА ДЕФИНИЦИЈА – УСТАШТВО Кад неко наиван и неупућен помисли да се та мржња заувек уморила, да више нема разлога да постоји, да је доста што је више од 450.000 Срба протерано из Хрватске, да та земља после свега што је учинила својим суграђанима, Србима, и пошто је постала чланица Европске уније, заиста више нема разлога да прогања Србе, деси се ово у Вуковару. Сад им смета ћирилица. Не. Сметају им Срби и сметаће им док последњи буде живео у Хрватској. И после тога, кад остану само српска гробља, радиће се на њиховом затирању, затравњивању и пошумљавању. У Хрватској су књиге на ћирилици уништене, библиотеке језички и по писму „чисте“, српски писци уклоњени из лектире хрватских ђака и студената.
Шта је ово што се догађа у Вуковару првих дана септембра? Оправдани револт бранитеља? Немирење са траговима окупатора? Уклањање симбола агресије? Ништа од тога. Ово у Вуковару, и не само Вуковару, зове се усташтво. Мржња и нетрпељивост према Србима у Хрватској има само једну дефиницију, објашњење – то је усташтво.
Можемо да будемо политички коректни, извођачи радова на траси српско-хрватског помирења, одлучни да еуфемизмима затрпавамо бездане који се не могу затрпати, окрећемо главу, ћутимо, можемо да причамо шта нам воља да би се другој страни свидело, да би нас похвалили, али тиме ништа променити нећемо; ово што се сада догађа у Вуковару и још неким деловима Хрватске има само један одговарајући назив – усташтво. Уосталом, то јасно пише у графитима и натписима широм Хрватске, насталим у знак подршке домољубима у Вуковару.
НИЈЕДНОГ ГЛАСА РАЗУМА На улазу у Дубровник, древни туристички центар, дику Јадрана, понос хрватске културе, град древне хрватске властеле, повјесно језгро хрватства (сматрајте ово цитатима) стоје усташке пароле, међу њима и она „Србе на врбе“, истинабог непримерена Дубровнику, јербо тамо врбака нема на стотину километара. То, познато је, није сметало госпарима да у Другом светском рату, на Страдуну и около њега, прикољу што се приклати дало на српској, влашкој, православној страни. Гледали сте, претпостављам „Окупацију у 26 слика“ Лордана Зафрановића. Данас у Дубровнику живе Огњеновићи, Богдановићи, Јоковићи, Стојановићи и сви се изјашњавају као Хрвати. Онај који је у Вуковару разбио прву таблу са двојним натписом, онај кога су на раменима донели до станице милиције презива се Живковић. Не знам колико у Дубровнику у овом часу живи Срба, у Сплиту их је пре неку годину било девет. Није грешка – девет. У Задру ни толико. И тај град је дао подршку усташком дивљању у Вуковару. И тамо се испрсило потомство Анте Старчевића; „Србе на врбе“, „Убиј Србина“, са текстовима усташких корачница.
„Хрватска телевизија“ прва два дана давала је безрезервну подршку усташком дивљању по Вуковару. Ниједног гласа разума, осуде, резерве. Само дефилеи бранитеља који се заклињу да у Вуковар, док је њих живих, ћирилица ући неће. Ми смо ћирилицу добили на тенковима агресорске ЈНА –урла један у камеру „Хрватске телевизије“ док напирлитана новинарка, држачица микрофона државне телевизије, непрестано клима главом у знак подршке. За неупућене: Југословенска народна армија никад није користила ћирилицу, никад. У тој армади језик је био српско-хрватски, екавског изговора, а писмо латиница.
Прошле године, писали смо о томе, у Загребу је одржан симпозијум, уз високо покровитељство Хрватске академије знаности и умјетности, на тему ћирилице као „старог хрватског писма“. Нема једног академика, учесника реченог саветовања, да се ових дана јавно огласи, да упозори оне у Вуковару да им је работа атак на хрватску културу. Зашто ћуте? Плаше се? Дража им је мржња према Србима него древна хрватска култура, споменици на глагољици, босанчици, „старој хрватској ћирилици“? О чему се овде ћути? Где је хрватска интелигенција, либерални делови политичког спектра државе која се хвали стољетном културом и коначним повратком у заједницу европских народа? Борис Дежуловић ће против усташтва у Вуковару написати текст у „Глобусу“, можда на неком од портала у Региону, Јелена Ловрић у „Јутарњем“, Луцић ће склепати неку риму и на томе ће се окончати.
Зашто је то тако? Зато што се мржња према Србима у Хрватској подразумева. То је нормална појава. У Хрватској је чудан, сумњив, недовољно националан, онај који не исказује мржњу или макар нетолеранцију према Србима. Керум је то објаснио у једној реченици:„Тако смо одгојени.“
ГЛАВНИ ИГРАЧИ ИЗРОНИЛИ ИЗ МРАКА Усташко дивљање по Вуковару извукло је из мрака главне играче, и то је што се мене тиче, највеће изненађење антићириличног оргијања у вароши на Вуки. Онај Јосић или како се већ зове вођа „Стожера за одбрану Вуковара од ћирилице“, то је локална замлата, лутка на концу, нема дубински са тим ништа ни ХДЗ, ни удруге бранитеља, сви они су извођачи радова, боранија. Иза свега стоји институција која је у прве редове другог дана протеста послала пет својих играча. Да, говорим о Католичкој цркви и фратрима. Избегавали су последњих двадесетак година да се прикључују оваквим и сличним протестима, али сада је, изгледа, ситуација промењена. Не знам због чега. Могуће објашњење, бар покушај објашњења, захтева неупоредиво шири простор од овога. Сачекајмо. До тада само чуђење над чињеницом да је организација настала на вековном стрпљењу улетела у терен за време утакмице. Неуобичајено за Католичку цркву. Шта је то у игри што ми још увек не видимо?
У време вуковарских догађања, среда, на загребачком Мирогоју, у Алеји бранитеља, сахрањен је Звонко Бушић. Три дана раније пуцао је себи у главу, у сопственој кући недалеко Задра. Нашла га жена, иначе Американка, у купатилу. Бушић је један од најпознатијих хрватских терориста, усташки оријентисан, који је 1976. године, са још неколико хрватских политичких емиграната, отео амерички путнички авион, на линији Њујорк-Чикаго, са намером да га преусмере ка Паризу и Лондону, да изнад тих градова бацају летке на којима је писало да су Хрвати у Југославији угњетени од стране Срба. После тога намеравали су да слете у Загреб. Постигнут је договор са ФБИ, у најпознатијим америчким листовима добили су простор за ружење Срба и Југославије и после слетања у Париз завршили у затвору.
Не би тај боравак иза браве трајао дуго да се у међувремену није догодило нешто друго; Бушић је пре отмице авиона у гардероби подземне железнице Њујорка оставио темпирну бомбу која је приликом демонтаже експлодирала и убила једног полицајца. Осуђен је на доживотну робију. После многих интервенција, жалби, апела хрватске дијаспоре, а на крају и отвореног залагања Владе Хрватске, Бушић је 2008. године пуштен на слободу, депортован у Хрватску, без права да икада више стане на тло САД-а. По доласку у Загреб објавио је да ће се бавити политиком и на тај начин покушати да оствари снове о Хрватској. Учланио се у Хрватску странку права (а где би другде), крајње десну, проусташку групацију која је и основана на идеји обнове усташке државе. Убрзо је почео да даје изјаве како је веома разочаран стањем у Хрватској, да то није држава о којој је маштао и све је окончао пре неки дан, метком у сопствену слепоочницу.
Бушићева смрт изазвала је талас разочарања међу екстремним десничарима Хрватске, да не кажем, усташама. Они тај потез тумаче као доказ да је њихова земља поново у канџама комуниста и југоносталгичара, јербо, кажу, Звонко није могао да гледа ко и како влада његовом домовином и одлучио је да се убије. За Бушићем јавно је највише плакао Дражен Будиша, својевремено један од омладинских лидера Маспока, политички активан првих 15-ак година Туђманове Хрватске, а у последње време потпуно маргинализован, по сопственом избору. За њега је Бушић велики домољуб и херој. Јавно, нико није рекао да је Бушић био убица и терориста, као што нико у Хрватској није јавно рекао оно што мора да се каже; ово у Вуковару је усташтво.
Извор: ПЕЧАТ