Нови Бенелукс за ново искоришћавање Србије

Од најбогатијег Хрвата, Ивице Тодорића, стигла је ових дана идеја/предлог да се простор бивше Југославије интегрише по принципима Бенелукса. И површним посматрањем јасно је да би од тога корист имале само Хрватска и Словенија као чланице ЕУ, а штету Србија 

 

 

Почело је, ако смо заборавили, са паролама. Увек тако почиње. У теми коју отварам на улазу је писало: Неће развијени запад Југославије да храни остатак државе; Словенија и Хрватска би процветале да су самосталне; Србија троши више него што производи. Та економска вербална припрема разбијања Титове државе кренула је знатно раније са истока. Опет кроз паролу. Гласила је: „Трепча ради, Београд се гради.“ Деведесет три, односно четрдесетак година касније нашли смо се у ситуацији да они који су највише тражили разбијање Југославије, чезнули за самосталношћу, пошто су све то остварили, нашавши се потом у јаду и економском чемеру, пред банкротом сваке врсте, јаучу и запомажу тражећи економско обједињавање некада јединствених делова бивше државе, данас самосталних држава.

СПАС СЕ ЗОВЕ – СРБИЈА Реч је о Словенцима и Хрватима. И шта им сада фали? Србија, односно, тржиште Србије. Знам, они то у великој мери имају, али хоће да отклоне све административне заврзламе, да послују као код куће, без пореза, такси, намета било које врсте. Змаго Јелинчич, почетком деведесетих један од најжешћих словеначких националиста, антисрпски оријентисаних, сада највећи пријатељ Срба међу Словенцима, рекао ми је пре две године да Словенија своју све слабију економску стабилност одржава захваљујући тржишту Србије. Да није вас, казао је, Словенија би већ банкротирала или би морала све да распрода.
Ево нас у ситуацији да сведочимо како ни та неразумљива, сулуда  отвореност српског тржишта према словеначкој роби и услугама, без иоле реципроцитета, неће спречити слом економије којој се нема томе давно дивила сва чељад некада заједничке државе; Словенија ових дана улази у фазу распродаје свих државних предузећа, природних  ресурса, свега што може да се понуди на тржишту Европе, Азије, Блиског истока. Другог излаза, ни спаса од банкрота нема. Годинама чувано чедо поноса Дежеле, славни „Меркатор“, прешао је у руке Хрвата Ивице Тодорића. Све што је некада планирао да оствари Мирослав Мишковић, остварио је Ивица Тодорић. Захваљујући Србији, јер управо је доласком у Србију, пре више година направио снажан профитни узлет, са кредитно гарантним потенцијалима. Док је Мишковић – тренутно на привременом боравку у Централном затвору у Београду – безуспешно покушавао да се убаци на тржишта Словеније и Хрватске, наилазећи на отворена противљења, праћена медијском хајком, покренута са позиције „зар ћемо Милошевићевом тајкуну дозволити да купује нашу земљу и наша предузећа“, Туђманов тајкун и својевремено финансијер, Тодорић, куповао је по Србији шта је хтео. И није му доста јер има амбицију да постане већински власник целог простора бивше Југославије. Претерујем, причам глупости? Распитајте се чега је све Ивица Тодорић власник у Хрватској, Србији, Босни и Херцеговини, Словенији…тачније, шта не крије да је његово. Запањујући број великих предузећа, продајних ланаца, пољопривредних добара, хотелских комплекса, плантажа.

  

УЗОРИ И ПРАКСА Е, тај Тодорић огласио се неки дан са идејом да се простор бивше Југославије економски интегрише по принципима Бенелукса. У питању је, да се подсетимо, економска унија Белгије, Холандије и Луксембурга, идејно рођена 1944. године, међу људима који су чинили избегличке владе стациониране у Лондону, а у праксу спроведена 1947. године. Истина, то је само разрађена и проширена унија коју су на економском нивоу још 1921. године успоставили Белгија и Луксембург. Добри познаваоци процеса уједињавања Европе, од Европске заједнице за угаљ и челик, 1951. године, преко  Европске заједнице, настале 1957. Године, па до данашње Европске уније, казаће да су управо Белгија и Луксембург, касније Холандија, својим економским удруживањем послужили  као узор Немцима и Французима да створе ово што данас зовемо Европска унија, уједињена Европа, како вам драго. Уосталом, земље Бенелукса биле су, заједно са Немачком, Француском и Италијом, оснивачи, творци, првих европских интегративних форми.
Али, да ми видимо шта хоће Тодорић. Прича ли он о балканском бенелуксу само због себе или је у питању опипавање терена у име хрватске државе? Држим да је у питању ово друго. Хрватска је члан ЕУ, отворене су јој могућности изласка на тржишта некада недостижна и високим царинама ограђена, али Хрватска, исто као и Србија, тој Европи нема шта да прода. Осим једног дела  јадранске обале који још није у рукама странаца. Чак ни врхунска маслинова уља, каква нуде неки хрватски произвођачи, не могу  ценом да се носе са Италијанима и Грцима.
Хрватска преко Тодорића чезне за оним временом када је у Србију пласирала већи део своје производње, хоће да врати начин пословања и слободне, бесцаринске, ничим оптерећене економске сарадње које су подразумевале да финални производи из Србије на тржиште Хрватске доспевају у неупоредиво мањем обиму и то углавном у делове Хрватске где је била значајна концентрација Срба, односно где су они били апсолутна већина. Што се Словенаца тиче то су оне године када су по равној Војводини, примера ради, откупљивали млеко, паковали га у своју амбалажу („Млеко з брегов“) и продавали Србима као млеко добијено од крава које пасу на обронцима Алпа. И Срби су заиста веровали да је то млеко од „алпских крава“.
Србија има јединствен уговор о економској сарадњи са Руском Федерацијом. Ту нема царињења. Сваки производ који из Србије стиже на руско тржиште у старту је јефтинији за двадесет процената, значи, у великој је предности, само ако задовољава основне норме квалитета, у односу на конкуренцију. Словенци ову погодност све више користе, па се, ако нисте знали, а нисам ни ја донедавно, бела техника „Горења“ у Русији продаје са „Маде ин Сербија“, као изворно српски производ. Профит, наравно, иде у Словенију.

СПАС „СВИЈУ ЊИХ“ Хрватска није од оних земаља које у привреди планирају дугорочно, имају стратегију економског развоја, не, ипак је то Балкан, ту се увек праве само планови изласка из кризе (осуђени на неуспех, разуме се), а како се и зашто у кризу улази о томе нико не мисли. Бар не они од којих се то очекује. У овом времену, кад европско тржиште рада за кратко време може да усиса неколико стотина хиљада Хрвата, углавном као јефтину радну снагу, а Хрватску затрпа производима јефтинијим од домаћих, неко је у Загребу закључио да постоји само један начин спаса од потпуног економског уништења Хрватске, тај начин је економско обједињавање простора бивше Југославије. То је тај бенелукс који је у игру убацио Тодорић. Као предлог за размишљање, предлог који ће, плашим се, бити усвојен и од којег ће најмању корист имати Србија. Ако уопште буде имала неку корист.
Хрватској и Словенији потребно је тржиште Србије, јер оно што Словенци и Хрвати производе Европа има и квалитетније и углавном јефтиније. Излаз се зове руско тржиште, а пут до тог тржишта води преко Србије. Нема томе давно када је Борис Тадић, као председник Србије, у Аранђеловцу угостио лидере република бивше Југославије, на некаквом економском самиту, и казао својим гостима, отприлике да Србија има јединствен економски споразум са Русијом, и зашто нас онда не искористе и преко Србије изађу на огромно тржиште Руске Федерације.
У Србији послује више од 600 фирми у власништву Словенаца и Хрвата. Они контролишу већи део производње хране у Србији, значајан део грађевинске оперативе, фиктивно преко аустријских и немачких фирми купују огромне комплексе ораница, цела пољопривредна предузећа, ставили су под контролу чак и штампање уџбеника, трговинске ланце да не спомињемо. Тодорић у својим продавницама непрекидно подиже проценат робе из Хрватске, паралелно са својом назови робном марком – „К-производ“ – што је у ствари туђа роба препакована у амбалажу под овим знаком. Није тајна да један део хрватске привреде живи од пласирања својих производа кроз Тодорићеве ланце у Србији и делимично Босни и Херцеговини.
Због чега нема ни зрна оптимизма да би екс-југословенски бенелукс могао да донесе  неку корист и Србији. Једноставно, Хрватска и Словенија су чланице Европске уније, на њихово тржиште производи из Србије ем ће се тешко пробити, ем ће добити додатна оптерећења,  а друго, досадашња вишегодишња пракса, искуство озбиљних пословних људи из Србије, говори да та тржишта не желе српску робу. У Словенији кажу – нисте довољно квалитетни, наши стандарди су високи; док је у Хрватској сваки покушај уласка српског капитала, у циљу куповине одређених предузећа, гринфилд инвестиција, дочекан као „наставак великосрпске агресије, само другим средствима“.
Зашто би сада, у новој визури Ивице Тодорића, тачније у новом хрватском постјугословенском концепту, било другачије.

 

Пише РАТКО ДМИТРОВИЋ

 

Извор: ПЕЧАТ