Додикова подвала Јавном сервису европске Србије

Пише Ратко Дмитровић

После дуго година, у којима је владало правило да се о геноциду над Србима и уопште страдањима тог народа не сме говорити јавно, да се други народи не би узнемиравали и вређали, готово шокантно је деловао директан пренос на „РТС“-у Свечане академије одржане поводом 70 година од страдања Срба на Козари

Морало је, изгледа, да прође скоро 12 година, па да државна телевизија Србије, „РТС“, први пут после „октобарске револуције“ пусти пред камере, у живом програму, некога ко ће проговорити о српским жртвама, убијању Срба. У досовско-демократској Србији то је било строго забрањено, ретроградно, штетно на европском путу, опасно за односе у Региону. Шта би Загреб на то рекао? А онда је у Народном позоришту 1. јула одржана Свечана академија поводом 70 година од Битке на Козари. Председник организационог одбора Милорад Додик је замолио директора „Радио телевизије Србије“ Александра Тијанића, да Јавни сервис директно преноси ову свечаност. Тијанић је пристао, и не сањајући шта би могло да се деси, и тако смо добили сат и по живе приче – што кроз Додиков говор, што кроз уметнички део – о убијању Срба, начинима убијања, геноциду над њима, усташким злоделима на Козари и у „Јасеновцу“, концентрационом логору за српску децу у НДХ, фалсификовању историје на штету српског народа, присвајању српског антифашизма од стране народа који су за време Другог светског рата носили заставе нацизма и фашизма…

БЕСМИСЛЕНА СЕРВИЛНОСТ
Ако би неко хтео да распреда густу вуну, тражи одговоре и на питања која нико не поставља, нашао би се у врло интересантној ситуацији, пред исто тако интересантним сликама из блиске прошлости коју Срби, захваљујући бесмисленој сервилности и понизности својих владара, морају да забораве. У говору који је, узгред речено, концепцијски и стилски био прилично лош, Додик је на неколико места дотакао најосетљивије тачке у односима Срба са народима у држави Босни и државама са којима се Босна граничи. Подсетио је на улогу Срба и других народа у Другом светском рату подвлачећи да ти други, за разлику од Срба, немају своје датуме устанка, велике дане у партизанској и антифашистичкој борби, односно да су антифашизам украли из дворишта својих комшија – Срба.
Не знам у којој мери је Додик ову тему отворио свесно, али је, без сумње, копље забио у сам центар мете. Можда је то био његов одговор на оно што се догодило у Хрватској, а „Печат“ већ две године упозорава на могућност таквог развоја догађаја, на потпуно хрватско игнорисање пресудне улоге Срба у антифашистичком покрету на тлу страшне НДХ, која се, подсећам, протезала све до Дрине и Земуна. То вишедеценијско изједначавање улоге Срба и Хрвата у партизанском покрету, претворено је почетком деведесетих у причу о „устанку народа Хрватске“, да би машницу на ту бесрамну хрватску подвалу, фалсификат без преседана у Европи, ставили хрватски „левичари“ Зоран Милановић и Иво Јосиповић, председник и премијер Хрватске, тврдњом да су „Хрвати у Другом светском рату масовно судјеловали на побједничкој страни“, односно да ниједна друга земља са подручја бивше Југославије није имала тако снажан и супериоран антифашистички покрет као Хрватска.
Чињеница да је антифашистички, партизански покрет на простору Хрватске у ствари био устанак Срба против усташке државе и немачке окупације, потпуно је уклоњена из историјских читанки и говора хрватских политичара и повјесничара.
Нема више приче ни о братском заједништву, која је неоправдано изједначивала Србе и Хрвате у антифашизму. Срби су потпуно избрисани, а Други светски рат спомиње се као доказ „колосалне улоге хрватског народа на страни антихитлеровске, антифашистичке коалиције“.
Хоћу да верујем да Додик зна колико је важно подсећање на историјске чињенице, на теме које је он, говорећи у београдском Народном позоришту, само извукао на светло дана. Волео бих да су српски политичари, звали се они Додик, Николић, Дачић, свеједно је, свесни значаја и коначних последица вишедеценијског фалсификовања догађаја који су се на тлу Југославије одигравали у годинама Другог светског рата. Није потребна ту дубока памет; ево им изјава, текстова по новинама, књига, уџбеника, из Загреба и Сарајева, Љубљане, па и Подгорице, који се упињу да чистим измишљотинама (а како би другачије?) српски народ вежу искључиво за Недића, Михаиловића, Љотића, „народне издајнике и ратне злочинце“, док све друге, народе и оне који су у међувремену народ постали, сврстају на партизанску страну. Из такве поставке извлаче закључак да су те исте обновљене српске силе, предвођене Црквом, САНУ и Милошевићем, кренуле 1989. године да руше партизанску, антифашистичку Југославију и од ње праве „велику Србију“.
Тако је успостављена дефиниција рата на тлу СФРЈ; „српска агресија на све друге“, дефиниција којој се супротставља и коју већ годинама чињенично обара тек неколико српских интелектуалаца, писаца и новинара. Они који би у овоме требало да буду најгласнији, српски властодршци, упорно ћуте, иако се ради о врло опасној подвали чије су последице веома негативне и не могу да се отклоне.

ОПЕРАЦИЈА УСТАШКЕ И НЕМАЧКЕ ВОЈСКЕ
Додик је у Београду подсетио на чињеницу да су устанци у Босни и Херцеговини забележени само у крајевима у којима су живели Срби, а већ помало заборављену Битку на Козари, са свим њеним трагичним последицама, осликао податком да многа места на Козари, у Поткозарју и Грмечу никада нису успела да достигну број становника који су имали пре Другог светског рата.
Иначе, операција усташке и немачке војске на Козари започета је у јулу 1942. године, са циљем потпуног гушења устанка на том простору и враћања под контролу насеља која су партизани већ били ослободили. Архивска грађа говори да је на Србе Козаре кренуло 18.000 усташа (Хрвата и муслимана) и око 11.000 војника Вермахта. Та огромна војна сила, врхунски обучена и наоружана, затворила је обруч на Козари у којем се нашло 80.000 мештана и партизана. Трећег јула 1942. године, Други крајишки одред, са једним делом народног збега, под сталном ватром, у готово самоубилачкој акцији, успева да пробије обруч и са десетак хиљада жена, деце, стараца и бораца крене према Грмечу. Усташе и Немци поново затварају обруч, а оно што се после тога догађало спада у најгоре примере зверстава људског рода. Срби који нису убијени у својим двориштима, воћњацима или оближњим шумама, њих 67.000, одведени су у логоре „Јасеновац“ и „Стара Градишка“, где су заувек скончали, а један број снажнијих мушкараца на принудни рад у Немачку.

СТРАШНА СРПСКА СТРАДАЊА
Међу немачким официрима на Козари је био и Курт Валтхајм који ће касније, на објашњив, али многима тешко схватљив начин, сести у фотељу генералног секретара Уједињених нација. Још за време трајања офанзиве, готово сломљен трагедијом једне српске породице, млади партизан, предратни студент права Скендер Куленовић, пише поему „Стојанка мајка Кнежопољка“. Не постоји Србин који није заплакао слушајући „Стојанку…“ а тако је било и у Народном позоришту (неки су гласно јецали) и сигурно пред малим екранима када је Куленовићево незаборавно дело казивала глумица Соња Јауковић.
Козару је на филму овековечио Вељко Булајић, још давне 1963. године, а епопејом Козарчана, кроз лик славног Младена Стојановића, бавио се и филмаџија Митхат Мутавџић. Публициста Драгоје Лукић истраживањем је установио да је само у „Јасеновцу“ убијено 19.000 деце са простора НДХ, највише са Козаре и Поткозарја. Усташки режим Анте Павелића имао је два паралелна приступа у „коначном решењу“ судбине деце са Козаре. Први је био ликвидација у логорима „Јасеновац“ и „Стара Градишка“, а други депортовање те деце у специјални логор у Сиску, где су довођена и српска деца са Баније, Кордуна, Лике, из Славоније…Ту је сакупљено око 7.000 малишана, умрло их је – што због болести и недостатка основне хигијене, што насилно – преко хиљаду (неки извори спомињу од три до пет хиљада), а остатак је подељен угледним хрватским породицама, највише у Загребу.
Међу том децом, а никада неће бити утврђен њихов тачан број, нашла се и двогодишња Божидарка Грубљешић, из села Велика Жуљевица, Општина Босански Нови. Усташе убијају њену мајку Виду, девојчицу шаљу у сисачки логор, а одатле у загребачки „Црвени криж“. Ту је усваја једна породица која није имала деце, дају јој своје презиме и тако је југословенска кинематографија добила једну од најлепших и најбољих глумица икада – Божидарку Фрајт. За своје право порекло сазнала је тек 1976. године. Данас живи у Загребу, а њена кћерка је Бојана Грегорић, позната хрватска глумица.
Јевреји су снимили филм „Шиндлерова листа“, покупили неколико „Оскара“ за то остварење, индустријалца Шиндлера представили свету као највећег хуманисту Другог светског рата, човека који је од сигурне смрти спасао око 1.200 Јевреја. Један други „Шиндлер“, много хуманији, са неупоредиво више спасених душа, живео је у Загребу. Да, у питању је Дијана Будисављевић, Немица пореклом, удата за Србина, која је из усташких логора спасла више од 12.000 српске деце. Али, то су Срби, ко ће о њима да прави филм, та тема је забрањена. Дијана Будисављевић је споменута у Народном позоришту, као херој у времену страшних српских страдања.
Нама остаје да видимо, а видећемо ускоро, да ли је директан пренос на „РТС“-у Свечане академије посвећене Козарачкој епопеји био изоловани „инцидент“ или најава нечега. За Србе несумњиво значајног.

 

Извор: pecat