Пети мандат Милана из села Погана Влака

Ратко Дмитровић

На управо завршеним локалним изборима у Хрватској, Сплит је гласове ХДЗ-а, својевремено посуђене локалном лакрдијашу Жељку Керуму, вратио старим власницима, док је у Загребу по пети пут тријумфовао човек који иза себе нема ни партију, ни медије, ни снажне финансијере

Да је српско питање у Хрватској решено, заувек и без остатка, показали су и управо одржани локални избори у тој држави. Предизборна кампања протекла је у каналу хрватско-хрватских обрачуна и сучељавања, пре свега на линији ХДЗ-СДП, док је на Србима поене покушао да добије једино сплитски веселник Жељко Керум. Он је на једном скупу певао усташку будницу „Јасеновац и Градишка Стара…“ што је у медијима имало велики одјек, али је код надлежних оцењено као пучко весеље. Ником ништа. Примитиван, прост, онакав каквим га је бог дао, Керум је изборе схватио као још један мегдан на којем ће његови влашки дођоши у Сплиту одржати лекцију „домаћим Далмошима“ и оставити „свог човика“ у кабинету градоначелника. Нису га оставили; Керум је извисио и самостално и са независном листом. Истина, ушао је у локалну Скупштину, али са веома малом снагом.
Није му вредело ни што је уочи изборног ћутања обавио неколико грађевинских радова са циљем да се додвори туђмановцима и клерикалцима. Подигао је споменик „првом предсједнику самосталне Хрватске“ на самој риви – довезли су га на неком комуналном камиону и једва истоварили – а изнад града, горе на Марјану, поставио бетонски крст од десет метара. „Види се са Шолте“, хвалио се Керум последњег дана кампање. Кад је схватио да су му сви термини на важним сплитским позицијама истекли, што је било јасно већ шездесетак минута после затварања биралишта, Керум се окомио на новинаре и агенције за истраживање јавног мњења; вређао их, псовао, али је на крају казао да је то воља народа која се уважавати мора.
 

КРАЈ ПРИЧЕ О КЕРУМУ Ово је, нема сумње, крај приче о Керуму; оно што следи биће ружно и обиловаће извештајима грађевинских комисија и инспекција, пореских управа, и банака којима је Керум дужан у разним формама. Готово сви послови са којима се хвалио само до пре годину дана, сахрањени су, уместо „ферарија“, „бентлија“, „ролс-ројса“, Керум данас вози „пасата“ од двадесетак хиљада евра, са дуговима према богу и народу. Млађана супруга, друга по реду, она због које је оставио „љубав из школских дана“ показала се као врло промућурна и за само неколико година успела је да од Керума искамчи неколико локала, један ресторан и пристојну суму готовине, да све препише на своје име и сада је само питање дана када ће и на том плану Керум доживети пораз. Овај приградски ђилкош остаће код Хрвата упамћен по успеху какав се ретко догађа у великим градовима; са образовањем које је испод нивоа доброг осмошколца, манирима покупљеним у локалној сеоској крчми далматинске Загоре, речником не богатијим од педесетак јединица, Керум је направио спектакуларан резултат када је оно пре неколико година изабран за градоначелника Сплита.


У ствари, његова политичка и друштвена каријера веома подсећа на Томпсонову; и један и други долазе из Далматинске Загоре, из сеоских камењара где успевају само винова лоза и поскоци, где је ганга врх музичког израза (ту се Томпсон до данас није одмакао од почетка), а славу, односно новац направили су у ратном гнезду; Томпсон као сеоски стражар на извору Чиколе, у Петровом Пољу, Керум као шверцер и ратни лиферант. Само што је у овом случају певач имао више способности и памети; Томпсон је лична карта десног хрватског политичког мозга, са његовим се песмама у Хрватској и даље слави, жени, мотивишу национални спортисти… док се Керумово богатство готово у потпуности истопило и процена је да би кроз неколико година могао да заврши у беди. Србима ће остати у сећању као гласноговорник оног дела Хрватске који и даље, упорно и страсно, гаји у себи мржњу према Србима, без обзира на то што су ови (Срби) у Хрватској сведени на ходајуће експонате у музеју националних мањина.
Керум је, присетимо се, у два наврата на „Хрватској телевизији“, износио ставове о Србима који су били класика шовинистичког репертоара, у оба случаја наглашавајући да тако мисли већина Хрвата. Што је, иначе, тачно. А где су отишли Керумови гласови? Вратили се хадезеу. Други изборни круг за градоначелника Сплита трчаће кандидати Зорана Милановића (СДП) и Томислава Карамарка (ХДЗ). Реално, било би изненађење да хадезеовац изгуби. Суштински, Сплит остаје оно што је био само без лакрдијаша Керума. Његова представа је окончана.
 

 

БЕЗ ТАМБУРАЊА НА НАЦИОНАЛНОЈ ЖИЦИ Један други изданак камена и шкрте земље, са простора од мостарског залеђа, преко западне Херцеговине, Имотске Крајине, Далматинске Загоре до пред Ријеку, наставио је да чини чуда у Загребу. Зове се Милан Бандић. Рођен у селу Погана Влака, недалеко од вароши Груде, готово на самој граници Босне и Херцеговине и Хрватске, на босанској страни, Бандић је из тог суровог крша, гоњен бедом и великим амбицијама, што иначе краси људе са ових простора, отишао у Загреб, уписао Факултет политичких наука, мада неки кажу да је завршио Факултет заштите на раду, и учланио се у Савез комуниста. Оно што се догађало до пре неки дан, када је по пети пут изабран за градоначелника Загреба, подсећа на филмску причу о јунаку из америчке провинције који своје породично сиромаштво претвара у погонско гориво на путу успеха, доспевајући на сам врх. У овом случају загребачки.
Бандић је политичке промене 1990. године у Хрватској дочекао прилично миран; није подлегао националистичком, проусташком земљотресу, остао је у истој партији, којој је Ивица Рачан само променио име, одбацивши предлоге земљака из Херцеговине да се прикључи ХДЗ-у. Бандић свакако не припада интелектуалном слоју хрватског друштва, слабог је општег образовања, у том смислу не ради на себи, вокабулар му је тек нешто богатији од Керумовог, али за разлику од свих осталих политичара у Хрватској, Милан Бандић има смисао за лични маркетинг који се не може навежбати.
Како год да су га бацали, нападали, оптуживали, он је те ситуације претварао у своје победе. Супротставио се Фрањи Туђману средином деведесетих, када је то било опасно, па онда Ивици Рачану када то нико није смео, противуречио Зорану Милановићу до мере искључења из СДП-а, остајао сам у страначким обрачунима, виђен као изгубљен случај после избацивања из „партије коју је стварао“, без икаквих симпатија код новинара, напротив, али на крају сваке трке Бандић се увек пењао на врх постоља. Изгубио је само изборе за председника Хрватске када су у другом кругу грађани те земље дали поверење Иви Јосиповићу.
Бандићу је до апсолутне победе у првом кругу, за градоначелника, недостајало само три процента. Практично, ту је све завршено; други круг је формалност пошто други кандидат, СДП-ов Рајко Остојић (није Србин, мада ће многи помислити) заостаје 25 процената. Изашао је Бандић са независном на бирање за Скупштину града Загреба и ту забележио готово невероватан успех. Има свега два мандата мање од апсолутне већине, а како се већ најављују претрчавања од Милановића према Бандићу извесно је да ће некада сиромашни младић из Погане Влаке у потпуности загосподарити главним градом Хрватске. Остављајући на страну све интересантне податке из начина живота Милана Бандића извлачим само да тај човек свакога јутра у пет сати излази на атлетску стазу или на пут према Сљемену, и трчи од пет до десет километара. Упркос блажем можданом удару који је имао пре неколико година, без обзира на временске услове: кишу, снег, мраз, минус десет…
Ко је, у партијском смислу, највећи губитник локалних избора у Хрватској? Математички гледано све је „ту негде“; глобална анализа, са пројекцијом могуће блиске будућности, каже да је Зоран Милановић на опасној низбрдици. Потпуно ослобођен потребе да гласове прикупља тамбурањем на националној жици, Милановић, констатовали смо то на овом месту недавно, код великог броја Хрвата изазива сумњу. Дода ли се његов помало арогантни изглед и наступ, недостатак харизме, непознавање економије, погрешно ослањање на „економске стручњаке“ Чачића и Линића, Зокију се не пише добро. Тренд пада подршке хрватске јавности њему и СДП-у непрекидан је после парламентарних избора и може се окончати чак и ванредним изборима за Сабор, на којима би се ХДЗ вратио у главне собе хрватске државе.
Што се Срба тиче они су направили добре резултате у општинама где су већина (то су, не рачунајући Вуковар, територијално и по броју становника мале заједнице) и тражиће начине да преживе. Буквално. То су, готово без изузетка, најсиромашније општине у Хрватској. Победила је партија Милорада Пуповца, што у овим околностима, после свега, и није лоше.

 

Пише Ратко Дмитровић

 

Извор: ПЕЧАТ