Српске снајке у животу два најпознатија Хрвата

Једна из Лике вуче корене, друга је рођена у Лици, биле су сличне по скромном образовању и огромној амбицији, једној је природа подарила раскошну физичку лепоту, другој страст према послу за који није била талентована; Лепосава Бела Кангрга и Јованка Будисављевић, супруге Мирослава Крлеже и Јосипа Броза 

Он Хрват, она Српкиња, он омален, али од народа уздигнут до висина божанства, она лепа, путена, пршти од здравља и сензуалности, од дотичног млађа неколико деценија; пола бивше Југославије веровало је да је Јосип Броз оженио Јованку  Будисављевић зарад ширења братства и јединства. Али, није било тако. Она и данас тврди да га је волела, била заљубљена, док се Броз у вези са тим питањем никада није изјашњавао. Жене је обожавао, то је познато, волео је и лепа одела, добре цигаре, коњак и виски, али нигде никада није рекао да  је тај брак последица обостране љубави.

Најтачније звучи теорија једног од Брозових личних лекара који је оставио сведочење да је од Тита неколико пута чуо мишљење да за човека у годинама нема бољег афродизијака и енергетског извора од младе жене, дакле, Тито је Јоку пригрлио сасвим срачунато, као што је све у животу радио из рачуна. Пре брака са Јованком Тито је био најпознатији Хрват свог времена, Јованку је познавала само родбина и партизани, саборци. Удајом постаје најпознатија српска снајка, жена чији се живот претворио у нешто чему она по својим образовним и осталим способностима није била дорасла, нити је могла да одговори. Зато јој се све оно и догодило.

 МАЛА ЛЕПОСАВА Лепосава Бела Кангрга, пореклом Личанка, као и Јованка, удала се за Мирослава Крлежу, после Тита другог најпознатијег Хрвата на простору бивше Југославије. И за њу кажу да је била Српкиња, мада се о тој тврдњи може полемисати. Рођена је 1896. године у градићу Сењ, на јадранској обали, у браку поштанског службеника Милана Кангрге, Србина по националној припадности, православца, и мајке Кате Вуксан, Хрватице, католичке вере. Недуго после рођења Лепосава је крштена у Српској православној цркви, две године касније Милан Кангрга добија службу у Загребу, премештај, и породица се сели. У неким биографским подацима налазимо да је мала Лепосава, у трећој години живота, избрисана из књиге крштених, Српске православне цркве, и поновним крштењем уведена у католичанство. Да је овај свакако чудан податак можда и тачан потврдиће се 1919. године кад Бела заснива брак са Мирославом Крлежом, у католичкој цркви Светог Блажа, у Загребу. Да је била православка тако нешто сигурно не би урадила или би претходно прошла процес одрицања од православне и пријем у католичку цркву. Али…

Да све буде замршеније; у седмој години  родитељи уписују малу Лепосаву у први разред „Аутономне српске пучке школе“ (та зграда у Загребу и данас постоји, на Прерадовићевом тргу, у њој је до пре одређеног времена био биоскоп „Загреб“), што сугерише закључак да је Лепосава Кангрга припадала тада још увек постојећим Србима католицима. Нешто касније Милан и Ката чине још нешто што је тешко објаснити; мењају детету име, односно подносе захтев да се у службене документе уз име Лепосава упише и Бела. Лингвистички гледано ово можемо прогласити чином италијанизације, јер се Лепа на италијански преводи као Бела. Иначе, Бела Кангрга је била сестра од стрица Душана Кангрге, оца познатог хрватског и југословенског филозофа, Милана Кангрге, припадника Праксиса, једног од последњих марксиста ових простора. Умро је 2008. године у Загребу.

Ни ту није крај заврзламама око верске припадности Лепосаве Беле Кангрга Крлежа. У  Крлежином и Белином венчаном листу, рубрика верска припадност, код Беле пише „грч.-источног обреда“. Четрнаест година касније догодиће се у Загребу нешто посебно интересантно, нешто што доказује да су подаци о преласку девојчице Лепосаве Кангрга из православља у католичанство обичан фалсификат. За хрватску историографију нормална појава. Додуше, овом случају са великим разлогом. Наиме, проглашење Независне Државе Хрватске затиче Крлежу и Белу у Загребу, у мирном грађанском животу; он велико књижевно име, она просечна глумица Хрватског народног казалишта. И тада се догађа следеће; само два месеца после проглашења НДХ, Бела Крлежа подноси захтев загребачком Каптолу да са „грчко-источне вјере“ пређе у католичанство. О томе постоји „Извадак“, архивски документ, однедавно доступан јавности.

То јасно говори да је Бела усташку државу дочекала као православка, а онда се по нечијој препоруци, да би сачувала миран живот и позицију у Хрватском народном казалишту, одрекла православља. То се догодило тачно 24. јуна 1941. године. Постоји документ. Ко је наговорио Белу на католичанство? Крлежа? Околности прожете страхом за голи живот? Данас је познато да је најбољи пријатељ Мирослава Крлеже све време Другог светског рата у Загребу био доктор Ђуро Вранешић, Павелићев министар и шеф Кабинета. Крлежа ће после рата рећи да би га Павелић вероватно ликвидирао да није било Вранешића, па се може закључити да је Бела на наговор тог Вранешића, уз слагање Крлеже, прешла на католичанство. Да ли је то помогло њој и Крлежи? Без сумње. Бела је све време рата играла у Хрватском народном казалишту, и то већином главне улоге. А да ли би Павелић ликвидирао Крлежу да није било Вранешића? Пре не, него да. Уосталом, сви који су познавали Крлежу причали су да је он био велика кукавица, па не чуди његова драматизација сопственог живота за време НДХ, са додатком извесне ликвидације коју је спречио један савестан лекар.

 СЛИЧНОСТИ, ТАЈНЕ И РАЗЈАШЊЕЊА Живот Лепосаве Кангрга и Јованке Будисављевић заиста је био филмски напет и интересантан. Многе тајне из та два брака заувек ће прогутати земља, али неке сличности постоје. Рекох већ, обе су као Српкиње (таквима ће их историја памтити) биле у браку са веома познатим и утицајним Хрватима, обе су биле скромно образоване, али са великим амбицијама, с тим што је Јованка имала раскошну женску лепоту као велику предност у односу на Белу. Ова није била ружна, али далеко од тога да је била лепа.

Бела је Крлежу упознала као девојчица, друговао је са њеним ујаком Даном, а романса је почела 1917. године. Белини родитељи су били велики противници могућег брака између Беле и Крлеже, о чему сведочи ових дана у Загребу публиковано писмо које је млада Бела послала родитељима, као реакцију на њихово противљење удаји за Крлежу. Говорили су кћерки да је Крлежа „лопов и материјална и морална пропалица“. Она им је написала да су у великој заблуди у вези са Крлежом као човеком, наглашавајући да није он јурио њу већ она њега. Касније су се измирили.

Крлежа је код Беле хранио жељу за уметничким изражавањем, укључујући њену одлуку да аматерско бављење глумом у младости пренесе у поље професионализма. Критике из времена двадесетих и тридесетих година, када је Бела добијала прве велике улоге у загребачким и београдским позориштима, биле су суздржане и свакако обележене чињеницом да је иза Беле стајао Крлежа. Њену глуму описивали су као сувише импресивну, пренаглашену, „али са много енергије“. Другим речима, неталентована, са великом амбицијом.

Сличну ситуацију имао је Тито са Јованком. Упознао их је Александар Ранковић, а како су године пролазиле и Тито старио Јованка је показивала све веће амбиције које су кулминирале њеном отвореном жељом да после Титове смрти преузме челну позицију и партије и државе. Јованка је била изгубљена у времену, неспособна да сагледа околности сложене политичке структуре Титове државе, задојена комунистичком идеологијом, потпуно анационална, са неконтролисаном унутрашњом потребом да управља људима, институцијама, државом.

Остало је из тог времена сведочење Титовог личног лекара Александра Матуновића, да је Тито њему и још неколицини својих блиских сарадника испричао како Јованка од њега тражи да напише политички тестамент којим после смрти партију и државу оставља њој на чување, односно да је именује за свог наследника на свим функцијама. У прилог овоме иде и податак, данас неупитан, да је Александар Ранковић скинут са свих функција на Брионском пленуму уз велику помоћ Јованке Броз. Њу су у тој игри искористили хрватски кадрови у партији, на челу са Стевом Крајачићем. Мотиви су били различити; њима је било важно да скину са позиције број два у Југославији човека српске националности (мада Ранковић на српство није давао ни жуту банку) како би уклонили главну препреку за додатно слабљење централне власти и касније разбијање Југославије, док је Јованка уклањање Ранковића видела као шансу да у случају Титове смрти она, а не Ранковић преузме кормило Југославије.

Бела Крлежа је умрла 1981. године, у Загребу. Јованка је жива, повремено у штампи објављује сећања на живот са Титом и строго води рачуна да не каже истину. Остаће упамћена само као позната српска снајка, последња законска супруга „највећег сина наших народа и народности“.

 

Пише: Ратко Дмитровић

 

Извор: ПЕЧАТ