Раде Шербеџија: Хрватски глумац грузијског порекла

Пише Ратко Дмитровић

Неки српски националисти, или Срби са израженим националним осећајем, још увек имају проблем са човеком који се зове Раде Шербеџија; не иде им у главу због чега Шербеџија није српски глумац и због чега тако дуго и тако упорно бежи од свог српског порекла. Никада се није изјаснио као Србин, а за себе каже да је хрватски глумац.

РАЗУМЉИВА СИТУАЦИЈА
Што се тиче Ђорђа Балашевића, још једног за кога се мислило да је Србин, ту је ситуација разумљивија, кажу горе споменути; Балашевићу је мајка Хрватица, очева линија је имала разна конвертитства, верска и национална, па се међу таквим етничким и генетским струнама човек лако запетља. Али Шербеџија…њему су и отац и мајка, и деде и бабе, и ујаци и тетке…сви Срби. Како то да он није?
У потрази за одговором на ово питање неки би, сигуран сам, понудили сет интервјуа које је познати глумац дао разним листовима и магазинима, а где упадљиво инсистира на свом миротворству, југословенству, политичком несврставању, вером у људе а не у националност, гађењу над свим националним пројектима. Други ће, за претпоставити је, у први план изгурати „огромне Шербеџијине таленте“ који га издижу високо изнад балканских торова и сокака и сврставају у светску глумачку елиту.
Такви ће, нема сумње, почети са набрајањем холивудских филмова у којима је Шербеџија играо и познатих холивудских звезда са којима је делио велико платно. И зашто би се такав човек изјашњавао као Србин? Ова логика могла би функционисати да није холивудске легенде, глумца, оскаровца, Карла Малдена (рођеног као Младен Секуловић, пореклом из Билеће) који је све до смрти, умро је 2009. године, са великим поносом истицао своје српско порекло. Наравно, овде треба искључити сваку помисао на упоређивање њихових глумачких талената пошто је Карл Малден био рођени глумац, за разлику од Шербеџије чији је таленат те врсте скроман али је он овладао техникама глуме, као мало ко из бивше Југославије. Ако икада будете у прилици погледајте тв-серијал „Пут у Вучјак“, тандема Галић-Штивичић, из 1985. године, рађеног по Крлежиној драми, и видећете ту савршено савладану технику, коју демонстрира Шербеџија и на другој страни бриљантне глумачке бравуре Иве Сердара, из којих пршти велика даровитост и самим тим доминација над сувопарном техником игре.
Не одише истином ни Шербеџијина прича о политичком несврставању; неки од нас још увек се сећамо Радетових страначких епизода, у правилу неуспешних и свакако погубних по народ којем су припадали његови најближи.

„РЕФОРМИСАНИ КОМУНИСТИ“
Уочи првих вишестраначких избора у Хрватској, 1990. године. Раде Шербеџија је отворено стао на страну Ивице Рачана, наступао је на конвенцији Рачанових „реформисаних комуниста“, држао запаљиве говоре и баш он је Рачану смислио поздрав са обе уздигнуте руке и раширене шаке и баш Раде је многе Србе тада навео да гласају за Рачана који ће те гласове касније однети Туђману у крилу, изневерити сва обећања дата Србима у Хрватској и значајно допринети великој трагедији народа из којег потичу родитељи Радета Шербеџије.
Уз Рачана, Шербеџија је гајио велике политичке симпатије према инжењеру Анти Марковићу. Покрет реформиста бившег директора система „Раде Кончар“ многима је био примамљив и заносан; залагао се за отворено тржиште, национално помирење, приступање Југославије Европској заједници, очување јединства земље… Све би то било у реду, многи би му поверовали и кренули за њим да је Анте Марковић своју политику разносио по Хрватском загорју, Херцеговини, Славонији, Далмацији…где је Југославија била жестоко нападнута. Уместо тога он је конвенцију своје наводно пројугословенске партије организовао на Козари, у Босанској крајини, где апсолутно нико није био против Југославије.
Шербеџији то није било нелогично па је, са осталим следбеницима А. Марковића у пролеће 1992. отишао у Сарајево где је, рећи ће касније, покушавао да спречи рат муслимана Срба и Хрвата. Није га спречио, нити је могао да га спречи. Шербеџија је онда, а то чини и данас, занемаривао историјску компоненту и крваве наслаге у темељима сложене босанске државе. Без тога се Босна не може разумети. Онај ко мисли другачије припада политичким дилетантима и волунтаристима. За њих је мјузикл „Коса“ и хипи покрет.

ПОЛИТИЧКА СТРАНА
Из Сарајева у којем се рат разбуктавао Шербеџија долази у Београд где су му већ били родитељи. Отац Данило, пензионисано војно лице, са последњом службом и станом у Винковцима, пакује 1991. године оно најосновније, узима подруку супругу, Радетову мајку, и бежи према Београду. Радетова мајка умире 1999. године док му је отац, богу хвала, и данас жив. Има 97 година.
Остало је неразјашњено под каквим околностима је Раде Шербеџија напустио Београд и Србију, у другој половини 1992. године, отишавши најпре у Словенију, а онда у Лондон. На памет му није падало да се врати у Загреб где, објективно, не би смео да изађе на улицу. Према једној верзији Раде је напустио Београд јер му се згадила количина српског национализма, док је по другој био животно угрожен. Наводно, неко је пуцао испред ресторана у којем је седео што је глумац схватио као претњу њему.
За Шербеџијину холивудску каријеру све заслуге припадају славној енглеској глумици Ванеси Редгрејв. Она му је отворила врата те творнице снова, а касније је кумовала његовој деци. Зашто баш њему?
Раде никада није, или је мени то промакло, говорио о томе како је придобио наклоност чувене енглеске глумице али се са великим степеном вероватноће може тврдити да је ту пресудну улогу одиграо његов загребачки пријатељ, Горан Штрок. Да, ради се о оном Штроку који је у старој Југославији био један од најбољих рели-возача. Осамдесетих година Горан одлучује да остави јурцање аутомобилима и започне потпуно нови живот. Активирао је у Лондону старе пријатељске и родбинске везе свог оца, партизанског генерала јеврејског порекла, Исидора Штрока, и данас је један од најбогатијих људи са простора бивше СФРЈ. Поседује неколико хотела у Дубровнику и дуж јадранске обале, виле по целој Европи и приватне авионе. Има и мишљења, врло логичних, да је Шербеџији на путу за Холивуд додатно помогао Бранко Лустиг. Писао сам о њему у овом серијалу.
Последњих 15-ак година Шербеџија је познат и по томе што организује концерте на простору Србије, Хрватске и Босне. Пре би се могло рећи да су то вечери са Шербеџијом него концерти пошто ова одредница подразумева таленат за певање, а ту врсту талента Раде нема ни у назнакама. А воли да пева. И ту долазимо до простора за интересантну мини-анализу која ће, видећемо, одсликати карактерну али и политичку страну овог глумца.

НЕЗАБОРАВНА ПРЕЛИВАЊЕ
Кад наступа у Београду Шербеџија, уз остало, изводи две старе песме које потичу из Хрватског загорја и Међимурја: Прва је: „Вехни, вехни, фијолица“ ( у преводу са кајкавског то би значило Запевај грлице) а друга, „Тихо тече Мура“, дивна народна песма са елегијском компонентом, свакако заслужује, као и Фијолица, извођење у Београду и Србији, под условом да њен извођач ради на размени и упознавању музичких култура Хрвата и Срба и да тај исти извођач ( у овом случају Шербеџија) у Загребу на пример, у дворани Лисински, пева „Ој Мораво моје село равно“. Али, он то не пева. Не пева ни једну песму из Србије.
Ако је „Ој Мораво…“ синоним за Србију и српску песму, а за многе јесте, посебно у Хрватској, онда хајде да разумемо Шербеџију што је не изводи у Хрватској, али како му не пада на памет да у Загребу, Пули, Бјеловару, Сплиту…запева, узмимо, „Стани, стани Ибар водо“. Да и они тамо чују незаборавно преливање композиције и текста Драгише Недовића, песму коју је обожавао велики српски глумац Данило Бата Стојковић. Шта је ту спорно? Па спорно је, ваљда, што се у песми спомиње Краљево, а онда и Морава, у коју се Ибар слива.
Шербеџија врло добро зна да у Београду, и целој Србији, може да каже шта год хоће и да због тога неће имати непријатности. Као што савршено зна да сваки концерт у Хрватској мора имати отворену критику Милошевића и „великосрпског национализма“. У разним формама и разним облицима. Макар у досеткама и алузијама.
Крајем јануара ове 2010. године Раде је одржао концерт у Задру. Рецитовао је, глумио, певао а пре него што је извео „Твоје њежне године“ Арсена Дедића и „Причу о Васи Ладачком“, Ђоке Балашевића, осетио је „потребу“ да каже публици: „Лијепе су ми Балашевићеве пјесме али ми је најљепша била његова људска храброст када је страшном режиму Слободана Милошевића рекао-НЕ“. Уследиле су овације публике.
А шта би се десило да Шербеџија у Београду каже, узмимо, да цени луцидност Игора Мандића али да код њега ипак највише воли то што је рекао НЕ страшном режиму Фрање Туђмана? Погађате; никада више не би смео да наступи у Хрватској, а избацили би га и са Бријуна где ево већ неколико година летује и истовремено одржава представе. Шербеџија о Милошевићу заиста мисли да је злочинац (неколико пута је спомињао „Милошевићеве тенкове који су ишли на Хрватску“) али никада за Туђмана, који је протерао 400 хиљада и убио око 12 хиљада Срба, није рекао ни да је био лош према Србима, а камоли да је био злочинац.
Презиме Шербеџија потиче из турског времена и може се објаснити трансформацијом занимања у презиме; Шербеџија је био стручњак за прављење шербета, посластице из богате орјенталне кухиње. Додуше, Раде тврди да је за време једног боравка у Грузији сазнао да у јужном делу те државе свака трећа породица носи презиме Шербеџија. Можда ту треба потражити одговор на питање са почетка текста. И тај одговор би гласио: Раде Шербеџија је хрватски глумац грузијског порекла. Е сад, што то његови родитељи нису знали…шта да се ради.

 

 

Извор: pecat