Шта су 1954. године хтели Павелић и Стојадиновић

Може ли Иво Јосиповић, први хрватски председник који није био на робији, да подигне српско-хрватске односе макар на ниво који искључује јавно испољавање мржње? Хоће ли пријатељство Србије и Хрватске остати само пуста жеља и наивна реторика Месићевог наследника или ће "господин и композитор", неуобичајена појава на загребачком Понтовчаку, успети да створи претпоставке за велико историјско помирење Срба и Хрвата. У ближој или даљој историји, свеједно је?
Док нам се не укажу елементи за какав-такав одговор на горња питања, хајде да заронимо у прошлост и видимо има ли тамо сличних покушаја.

ВЕЛИКО ПОМИРЕЊЕ и разграничења
Не рачунајући оне српско-хрватске коалиције и савезе из времена настанка и стасавања државе Срба, Хрвата и Словенаца, постоји један за то време врло крупан догађај. Одиграо се након Другог светског рата, о којем се у српској и хрватској јавности мало зна а који је ишао управо за тим да се Срби и Хрвати помире и направе историјски споразум који би заувек искључио њихове нове сукобе. Упркос Јасеновцу и свему што се догађало за четири године Другог светског рата.
Римски лист "Ил Темпо" објавио је 11. августа 1954. године сензационалну вест да су Анте Павелић, поглавник НДХ и Милан Стојадиновић, бивши председник југословенске владе уочи рата, у Буенос Ајресу (Аргентина) постигли историјски споразум Срба и Хрвата, споразум који предвиђа велико помирење и разграничење два народа. Наравно, уз претпоставку скорог рушења Титове Југославије и на тој рушевини стварања држава Србије и Хрватске.
Вратићемо се том догађају који, иако врло интересантан, није нашао своје место у новијој српској и хрватској политичкој историји, чак нити на маргинама те историје али да претходно одговоримо на питање откуда споменута двојица у Аргентини.
То је, мање више, познато за Павелића; он је у данима потпуног слома НДХ преузет од стране католичке цркве и пребачен најпре у један манастир у Јужном Тиролу а касније дубље у простор Италије где је уживао потпуну заштиту Ватикана. Као и неколико хиљада окорелих усташких злочинаца које је католичка црква успела да спасе и из Европе пребаци на просторе Јужне Америке. Та операција, названа "Пацовски канали" одавно је расветљена ау томе је значајну улогу одиграо један од кључних људи Ватикана у тим прљавим пословима, монсињор Крунослав Драгановић, свештеник, горљиви поклоник усташке идеологије, енглески обавештајац, комунистички доушник, сарадник УДБЕ и на крају грађанин Сарајева где је и умро 1983. године. Павелић, дакле, бива пребачен у Аргентину где са осталим усташким емигрантима оснива хрватски ослободилачки покрет и кује планове за повратак на Балкан и обнављање хрватске државе.

Полиглота И ФИНАНСИЈСКИ ГЕНИЈЕ
Други актер ове приче, Милан Стојадиновић, рођен у Чачку 1888. године, био је значајна друштвена и политичка фигура у Краљевини Југославији. Школован у Минхену, Берлину и Потсдаму, докторирао је на тези о немачком буџету а 1912. године одлази у Париз где је радио у тамошњем Министарству финансија. Годину дана касније борави на специјализацији у Лондону. И све то пре него што је напунио 30 година живота. Стојадиновић је био изузетно образован човек, говорио је неколико светских језика а словио је за финансијског генија.
У околностима којима овога пута, због скучености простора не можемо давати већи значај, Стојадиновић 1935. године долази на чело југословенске владе. Покушава да стабилизује прилике у држави, позива се на аманет Александра Првог Ујединитеља о потреби очувања југословенске државе иу своју владу позива Словенца Корошеца и Спаху муслимана. Нудио је да тај савез ојачају и Хрвати али они нису показали интересовање. Тражили су измену Устава и потпуну самосталност.
Средином 1938. Енглези у балканску политику уносе нове елементе и траже да се реши тзв хрватско питање, вршећи на тај начин притисак на Стојадиновићеву владу. Енглези у том смислу имају подршку и кнеза Павла што је додатно отежало Стојадиновиееву позицију. Упркос везаности за Лондон Стојадиновић из прагматичних разлога одбија могућност давања разних уступака Хрватима и настаје криза која доводи до избора, Стојадиновићевог пада и доласка Драгише Цветковића на место председника Владе.
Овде је свакако значајно споменути да је Стојадиновић пред крај своје владавине имао један сусрет који открива да је он већ тада 1938. године, размишљао о разграничењу Срба и Хрвата и стварању велике српске државе и све то са елементима који ће се касније појавити у споразуму са Павелићем.
Наиме, Стојадиновић се, након што је Хитлер припојио Аустрију Немачкој а Мусолини планирао сличне акције, у Бељу (Барања) сусрео са италијанским министром иностраних послова, грофом Цаном и разговарао о италијанско-српском заједничким интересима. Начелно је договорено да у претпостављеном развоју догађаја, Срби напусте западне крајеве тадашње Југославије, стационирају се иза линије која би ишла централним рекама Босне а да Италија, уз сагласност за стварање мале и скучене Хрватске, помогне успостављање велике Србије.
Италија би, по том плану, добила Горски котар и јадранску обалу од Ријеке до испод Сплита а све остало ушло би у састав српске државе. Кнез Павле сазнаје за тај састанак, обавештава Британци а ови му издају наређење да смени Стојадиновића. Владу преузима Цветковић, прави споразум са Мачеком и тако смо 26. августа 1939. године добили Бановину Хрватску.
У фебруару 1940. године Стојадиновић оснива Српску радикалну странку и споразум Цветковић-Мачек квалификује као државни удар, оптужујући Цветковића да је направио хрватску државу не само од хрватских већ и од чисто српских територија. Нема сумње да је пет деценија касније Војислав Шешељ плагирао и име и неке програмске поставке странке Милана Стојадиновића.

"НА ​​ЧУВАЊУ" КОД ЕНГЛЕЗА
Крунски савет, на седници одржаној 6. марта 1941. године, у страху да тадашње околности не доведу Стојадиновића поново на чело Владе - доноси одлуку да се Милан Стојадиновић протера из државе, што је и учињено 18. марта, његовом депортацијом у Грчку. Тамо је предат "на чување" Енглезима.
Милан Стојадиновић стиже у Аргентину 1948. године. У ту државу је донео велики капитал и велики углед финансијског и банкарског стручњака а колико се прилагодио новој средини уз остало говори податак да је у Буенос Ајресу имао чак и свој дневни лист. Живео је у сопственој, врло луксузној вили, у елитном делу града.
У сведочењима људи из хрватске емиграције Јужне Америке, посебно Аргентине, пронађено је довољно елемената да се закључи како је пресудну улогу у зближавању Павелића и Стојадиновића одиграо извесни Јосип Субашић, Хрват, публициста и издавач који је 1953. године у Буенос Ајресу покренуо часопис "Избор". Било како било два некада љута противника, у политичком и сваком другом смислу, постали су, по сопственом признању, велики пријатељи. Недавно су у Загребу светлост дана угледале фотографије на којима се виде Павелић и Стојадиновић, у опуштеној атмосфери у башти поред базена у Стојадиновиеевој вили. Такви сусрети били су врло чести.
Из тог дружења рођена је идеја о "великом помирењу и споразуму Срба и Хрвата". Свесни да један такав чин сигурно неће наићи на опште одобравање код српске и хрватске емиграције, Павелић и Стојадиновић су неколико месеци својим најближим пријатељима и сарадницима само наговештавали могућност "Великог споразума" а онда је Стојадиновић, на седељци код неке госпође Маштовић (претпоставља се да му је она била љубавница) окупљеним Србима и Хрватима саопштио "велику новост".
Запис са те седељке, којој није мањкало пића сваке врсте а то је изгледа "потакло" Стојадиновића да буде отворенији него иначе, оставио је хрватски свештеник и публициста Ђуро Балоковић и то је у ствари најпрецизнија интерпретација онога што су Павелић и Стојадиновић договорили.
Дакле, према Балоковић, Стојадиновић је испричао да су договорени готово сви елементи историјског споразума Срба и Хрвата а тај договор двојице врло познатих некада моћних али тих аргентинских година мало значајних људи, садржавао је следеће: Титова Југославија се дели на велику Хрватску и велику Србију. Словенцима се признаје држава на простору који је у то време Словенија и покривала. Босна је подељена на пола, токовима реке Босне и реке Неретве. Сарајево је, у тој подели, припало Србији а Бања Лука Хрватској. Стојадиновић је објаснио да је западна Босна, истина, углавном насељена Србима, да је Бања Лука велики српски град али да се зарад општих интереса нешто мора жртвовати. Као противуслугу Павелић је пристао да Дубровник уђе у састав српске државе као, уосталом, и значајан део јадранске обале, пошто је Стојадиновић инсистирао да таква Србија обавезно буде поморска земља.

"ПРАВОСЛАВНИ ХРВАТИ"
За Србе који би остали у Хрватској Стојадиновић је употребио појам "православни Хрвати" а казао је да су договорени модалитети пресељења са једне на другу страну оних Хрвата и Срба којима се нова ситуација не би допала.
А како су Срби и Хрвати изван Југославије дочекали споразум Павелић-Стојадиновић? Усташка емиграција се дигла на ноге и оптужила Павелића да "стару хрватску земљу-Босну" продаје Србима као што је Далмацију продао Мусолинију. Вођене су жестоке расправе у хрватским емигрантским клубовима и листовима и на крају се све смирило, пошто су вести из Југославије биле крајње обесхрабрујуће. Титова држава је бивала све чвршћа и снажнија и ништа није наговештавало развој догађаја о којем су сањали и говорили Стојадиновић и Павелић.
Српска четничка и економска емиграција није се ни обазирала на Стојадиновићеве планове, уз коментар да докон поп и козе крсти.
Да ли је фамозни споразум икада потписан? Није. Све је било договорено, припремљено и стављено на папир али није потписано. Стојадиновић је тражио да том чину присуствују преживели чланови последње владе НДХ, али је Павелић то одбио. Два дана уочи потписивања Стојадиновић обавештава Анту да се све одлаже.
А како је на све то гледао Тито? Наредио је да у југословенским медијима о договору Павелић-Стојадиновић не буде објављено ниједно једино слово тако да Југословени у простору од Вардара до Триглава о томе ништа нису знали. Када је дошло време да све може да се објави ова аргентинска епизода више никога није интересовала.

Извор: pecat