Поп који то није

Хоће ли Срби следећег патријарха Српске православне цркве (СПЦ) добити на страначким изборима? По принципу, један човек један глас.

Изађе, узмимо, Демократска странка са својим кандидатом, а то може да буде, шта ја знам, владика Григорије; Српска напредна странка кандидује, рецимо, владику Атанасија Ракиту; Демократска странка Србије, Воје Коштунице, истакне кандидатуру Амфилохија (Радовића); Уједињени региони Млађана Динкића стану иза, претпоставимо, епископа Василија...

И крене предизборна кампања, ТВ дуели, конференције за новинаре, страначко опањкавање...

Ово је, рећи ћете, немогуће. Надам се. Али, догађај од пре неки дан, забележен у Земуну, покренуо је, бар у мојој глави, горе изнету могућност.

У земунском Магистрату, просторијама Српске радикалне странке, обележена је страначка слава, Света три јерарха и том приликом, као што налажу обичаји, свештеник СПЦ пресекао је славски колач. Ове године то је урадио извесни Бранко Зелен, који је том приликом уместо духовни одржао политички говор, наступајући као страначки активиста.

Ево шта је свештеник Зелен, како га цитирају неки београдски медији, уз остало рекао окупљенима у Магистрату.

- Ми у Српској радикалној странци трудимо се да нашем народу отворимо очи да зна одакле вреба зла коб, а једино наша Српска радикална странка чува православље и српство (...) Над Србијом се надвило зло уништења православља, српства и светиња, то зло проводи двоглава аждаја, Запад и Америка. У томе им не сметају Срби попут Чеде Јовановића или Чанка, јер су им такви подобни, али им сметају они Срби којима су на првом месту свети Сава, Василије Острошки, цар Лазар...

Чак и да је све ово тачно, а није тачно, зар је на попу да то говори? Шта је Бранко Зелен? Страначки активиста или свештено лице? Надлежна црквена инстанца још није реаговала на овај скандал, а да је скандал - јесте.

Да ли су сви свештеници Српске православне цркве чланови, симпатизери, гласачи (како год хоћете) Српске радикалне странке. Нису, чак ни по закону вероватноће. Знам неке од њих који су блиски демократама (што Коштуници, што Тадићу), друге који у Томиславу Николићу виде спас и Србије и српства, треће којима су сви политичари оличење зла, али о томе јавно не говоре, не учествују у страначким кампањама. Ко је Зелену дао право да буде страначки поп?

Канони СПЦ забрањују свештеницима да се баве политиком, странчарењем, политичким агитовањем. Нико поповима у Србији не брани, нити је бранио, да гласају на изборима, то је дозвољено, али им њихова црква брани страначко и политичко ангажовање. То је кршење светих начела вере.

За свештеника је сваки човек исти, и херој и издајник отаџбине. Свештеник није позван ни да суди ни да пресуђује. Његово поље деловања је људска душа. Бранку Зелену би, ако је заиста на путу Исуса Христа, једнако драги требало да буду Војислав Шешељ и Чеда Јовановић. Христово учење му чак налаже да се више моли за Јовановића него за Шешеља, да ту "залуталу овцу" врати духовном стаду. Као што је то радио Исус у чије учење, ваљда, верује Бранко Зелен.

Како се Зелен понаша кад у његовој парохији умре човек за кога се поуздано зна да није члан Српске радикалне странке и да о Шешељу не мисли ништа добро? Служи ли опело на тој сахрани или тражи замену? Ако служи да ли је то само због новца? У којој мери је то опело искрено "посредовање" између душе покојника и Свевишњега? Где је у свему овоме душа свештеника Бранка Зелена?

Хоће ли сутра неки демократа или напредњак, у парохији Бранка Зелена, кад буде крстио дете, звати попа радикала или... Хоће ли поп радикал, и са каквим духовним миром у себи, крстити дете демократе?

Безброј питања, а мало одговора. Ево још два: Каква је будућност СПЦ са оваквим свештеницима? Чека ли Србе, заиста, она пројекција са почетка текста?

Извор: vesti