Прича о Милошевићу као сотони вуче Србију у амбис

Пише Ратко Дмитровић
Док год челни људи Србије, ма како да се зову, буду ћутали пред теоријом створеном на лажи да је Слободан Милошевић разбио Југославију и започео рат са циљем стварања велике Србије, те да је напао Косово у намери протеривања Шиптара, Србија и Срби заувек ће носити терет кривице и плаћати цену за то

Председник Демократске странке, узгред и председник Србије, Борис Тадић, спрема се на пут у Хрватску. У ствари, он иде у Вуковар да се поклони на „Овчари“ и још једном, по ко зна који пут, извини за српске злочине. Није му далеко, па ће скокнути и до Загреба.
То није лоша идеја али ако само један трчи около и сади цвеће, а сви други из тога изводе спрдњу, онда се таква работа претвара у серију отужних скечева који изазивају мучнину. Тадић је једини глумац у тим скечевима. Њему и његовим Србима (ако су Срби његови) нико се не извињава. Нити ће. То је Борису речено у брк, упркос Резолуцији о Сребреници, одласцима у Поточаре, извињењу Хрватима и Хрватској, упркос свему… Ништа није помогло; Косово је и даље под окупацијом, Хрватска и даље Србе третира као грађане другог реда, ускраћујући им основна права, као што је право на приватну имовину и право на рад; Харис Силајџић и Мустафа Церић и даље тврде да сва зла долазе из Србије и да Србију треба поново на суд.

ДЕМОКРАТСКА ДРАМА СРБИЈЕ
Сви народи (генерално гледано) са простора бивше Југославије, и њихови режими, доживљавају Бориса Тадића исто као што су доживљавали Слободана Милошевића, а Србија Бориса Тадића, за њих, је иста као и Србија Слободана Милошевића. Постоје реторичке и козметичке разлике, усклађене са временом, али суштинске разлике нема; Словенци, Хрвати, Муслимани, Црногорци, Шиптари… сви они, генерално гледано, тврде да је Слободан Милошевић разбио Југославију са циљем да створи велику Србију, да је извршио агресију најпре на Словенију, а потом и на Хрватску и Босну. Косово да не спомињем. И сви углас понављају да на западном Балкану неће бити дуготрајног мира, све док Србија не прође катарзу, покајање, денацификацију.
Све те „истине“, познато је, одавно је прихватила и Међународна заједница и ту ништа новога нема, нити би све то било опасно за Србе и Србију да другачије мисле и говоре људи које смо пре десет година изабрали да наследе Милошевића. Али, не.
То је данас највећи проблем Србије. То је суштина „демократске драме Србије“, која траје ево већ десет година. Отуда све долази и тамо се све враћа. То је ђавоље гнездо, брлог из којег гамижу све нечисти и хватају се за ноге Србима, не дозвољавајући им да крену напред.
Оно што о распаду Југославије, и свему што је из тога проистекло, мисле Стјепан Месић, Харис Силајџић, Јелко Кацин, Владимир Шекс, Хашим Тачи, Жељко Комшић, Мило Ђукановић, Соња Бисерко… мисли и Борис Тадић. Да мисли другачије рекао би.
Не бих да стављам руку у ватру да је Војислав Коштуница по том питању идентичног мозга, али знамо сви да је и он, док се његова слушала, јавно ћутао на ову тему.
Како је са српског становишта, са позиције службеног Београда, могуће бранити Косово и Метохију од америчко-шиптарске окупације ако се крене од става – а Тадић очигледно креће од тога – да је Милошевић напао Косово и тамо извршио етничко чишћење. Да мисли другачије то би ваљда и рекао.
Нема тог Србина који може да одбрани и покрене Србију и Србе слажући се са оценама да је Слободан Милошевић био сотона, монструм, сатрап крвавих руку, балкански касапин, масовни убица, ексклузивни кривац за све што се догађало на простору бивше државе…
Без обзира на то ко био на власти у Србији, и како год да се зове, ако пристане на горе изнете оцене о Милошевићу – долазиле те оцене са екс-ју простора или са Запада, свеједно је – нема ни делић шансе да учини нешто добро и позитивно за Србију.
Како и на основу чега Тадић, службени Београд, власт у Србији… може од Хрватске захтевати, на пример, повратак или надокнаду 35 хиљада станова отетих од Срба, ако се службени Загреб и службени Београд не споре око суштине рата вођеног деведесетих и Милошевићеве улоге у том рату. Ако се ту слажу, а слажу се, онда им је и заједнички став да су Срби у Хрватској добили таман оно што су заслужили, јер су напали Хрватску, заједно са Милошевићем.
Ниједан од досадашњих председника и премијера Србије, ове демократске, постоктобарске, није јавно изговорио реченицу која све мења у односима Србије и Хрватске и Срба и Хрвата као народа. Та реченица гласи: На простору бивше Југославије вођен је грађански рат, као последица насилне сецесије Словеније и Хрватске, уз подршку дела међународне заједнице.
Не постоји ништа изван тога што би могло да се именује, чак, и као делимична истина.
Није Србија извршила агресију на Хрватску, као што тврде сви хрватски политичари, међу којима и Иво Јосиповић. Не, то је лаж на коју су пристале све постоктобарске владе у Београду.
Истина је да је Хрватска, одлучна да изађе из Југославије и осамостали се, напала исту ту Југославију, њене институције, законе, армију, своје грађане српске националности.
Рат у Хрватској почео је онога дана када су Туђман и Месић кренули са рехабилитацијом усташтва и НДХ, увођењем новчане јединице зване куна (тако се звала само за време НДХ) и захтевом Србима да потпишу лојалност новој хрватској држави. То исто, на почетку своје државе, урадио је Анте Павелић.
Није ЈНА напала Хрватску, већ су паравојне снаге републике Хрватске започеле сукоб нападима на гарнизоне ЈНА у Хрватској. Ко год каже другачије, покварењак је и лажов. Луд није, јер то ни луд не може да тврди.

БЉУТАВА ПРЕДСТАВА ЗА НАРОД
Шта је радио Слободан Милошевић у то време? Помогао је Србе у Хрватској. Тачно. А, шта је друго требало да ради и шта је ту спорно? Где је ту злочин, агресија?
Ако су Аустрија и Немачка на све могуће начине помагале Хрватској да се осамостали, а помагале су, ако је Мађарска, под притиском Немачке, увозила оружје за паравојне хрватске снаге, а радила је управо то, шта су друго Србија и Милошевић могли да раде него да помажу делу свога народа, оном делу којем је претило понављање судбине из НДХ.
Претерујем? Хоћете да вам још једном, по не знам који пут на овом месту, опишем шта се Србима догађало у Сиску, Осијеку, Задру, Сплиту, Загребу, Карловцу… пре него што је избио рат у Хрватској.
Док год Борис Тадић, или било ко други у име Србије, све ово не каже јавно, пред камерама, Србија ће у односима са Хрватском морати да буде снисходљива, понизна, на коленима.
Могу властодршци у Београду, ма како год се звали, до изнемоглости да понављају да Србија никада неће признати независност Косова, то суштински ништа не значи.
Србија, ова постоктобарска, пристала је на теорију по којој је Милошевић напао Косово и Метохију и, тамо, над Шиптарима извршио страшне злочине и етничко чишћење. После тога, кажу ови који су нам отели и окупирали Косово и Метохију, Србија је заувек изгубила право на тај део своје територије. Тако нешто Тадић и његови не тврде, рећи ће неко. Тачно, али ћуте кад други у њиховом присуству то причају. Ћутање је знак одобравања.
Не може владар Србије о Косову равноправно разговарати ни са Хилари Клинтон ни са неким секретаром у Бриселу, ако тај разговор на столу има само једну теорију, ону о Милошевићу као једином кривцу. Ту нема разговора. Ту се само чека пресуда, њена висина и самилост друге стране.
Није Милошевић напао Косово, ни 1989. године ни 1998. године, јер човек сам себе не може да нападне.
Србија је, у складу са уставном и законском процедуром, 1989. године свела своје покрајине (до тада државе у држави) на ниво аутономних покрајина, враћајући себи ингеренције које је имала чак и по оном монструозном Уставу СФРЈ из 1974. године. Ништа ту није било спорно. Спорно је што су Шиптари и поред уживања права о којима су друге националне мањине на свету могле само да маштају, тражили више од тога.
Онај ко влада и ко би да влада Србијом имаће право и легитимитет да брани Косово и ствара претпоставке за његов повратак у уставно-законски оквир Србије, само ако каже да је 1998. године српска полиција свим средствима, укључујући оружје, сасвим легитимно, интервенисале на делу своје територије, која се зове Косово и Метохија. Зашто? Зато што је тамо избио оружани устанак са циљем одвајања и комадања државе. Која би то држава на свету поступила другачије?
Има ли Тадић снаге да јавно упита партнере на екс-ју простору и „пријатеље Србије“ у међународној заједници, како то да је Хрватска 1995. године имала право да интервенише у Крајини, зони под заштитом УН, а Србија три године касније, није имала право да интервенише на Косову.
Док год Борис Тадић јавно, пред камерама, не постави то питање, његова прича о непризнавању независност Косова обична је тлапња. Јефтина, прозирна и све бљутавија представа за народ.

Извор: pecat