Нови суноврат Хрватске у глиб мржње према Србима
Откуд сада, кад је Хрватска на корак до равноправног чланства у Европској унији, провала мржње према Србима у тој држави, има ли ту система, одређених циљева и ко попушта ланац привезаног зла које је мировало неко време
Ситуација је била толико усијана да је председник Владе Зоран Милановић сазвао ванредну конференцију за новинаре и тоном који за њега није карактеристичан саопштио да се Хрватском шири мржња према Србима и да ће његова влада учинити све што једна држава може како би се зло зауздало. Иницијална петарда био је Здравко Мамић, председник НК „Динамо“, из Загреба. Тај је, најблаже речено, манит. Пуних десет година забавља хрватску јавност, вређа новинаре, псује им мајку пред камерама, куне, прети да ће све набити на… знате већ, баца се по поду, цепа кошуље веселећи се уз песме Тозовца и Томе Здравковића, опомиње Хрвате да се чувају југо-србо новинара. Психијатри би рекли да је у питању класичан пример поцепане личности чији се делови тек повремено сусрећу.
СТВАРНИ МОТИВИ МАМИЋЕВОГ СТРАХА Прошле године формирана је нова Влада Хрватске, на челу са Зораном Милановићем (СДП) – прилично чудном појавом за хрватску стварност, али о томе касније – и у тој влади ресор науке, образовања и спорта припао је Жељку Јовановићу, Србину, пореклом из Босне. Он је, на самом старту, најавио улазак државних инспектора у фудбалске клубове, пре свих „Динамо“ и „Хајдук“, што је Мамић јавности представио као напад на њега, знајући шта све истражни органи могу да пронађу у „Динаму“. У том клубу ништа се не може догодити без браће Мамић, Здравка и Зорана, они о свему одлучују, а Здравко зарађује огромне суме новца на продаји фудбалера, пошто у „Динаму“ могу да играју само они који имају уговор са Мамићевом менаџерском агенцијом. Дакле, уплашен од могућег развоја догађаја Мамић је, пре неки дан, гостујући на једној загребачкој радио-станици, почастио Јовановића увредама какве се одавно нису чуле у Хрватској. На националној основи, наравно. При томе је било и генерализовања; Мамић се потрудио да Јовановића стави у контекст из којег је било савршено јасно да он (Јовановић) мрзи све што је хрватско зато што долази из редова српског народа где је та мржња, је л те, уобичајена. Дигла се кука и мотика, реаговао је и председник Јосиповић, Милановић, неколико министара, али и тужилаштво које је дало налог да се Мамић приведе. Преспавао је ноћ у истражном затвору и дежурни судија га пушта на слободу. Према сведочењу присутних Мамић се, после одлуке да изађе на слободу, бацао по судници и љубио под хвалећи бога и судију. Сутрадан је дао интервју једном београдском таблоиду и извињавао се Србима, посебно наглашавајући да он у Београду има више пријатеља него цела хрватска влада заједно.
Дан пошто је Мамић изашао из притвора букнула је нова, јавна мржња према Србима. На састанку локалног ХДЗ-а у Слатини (месташце у Подравини) као гост појавила се Ружа Томашић, заступник у Сабору Хрватске, председник Хрватске странке права – Анте Старчевић, и у делу разговора о српско/хрватским односима поручила је да је Хрватска за Хрвате, а остали су у њој само гости. Аплауз окупљених био је буран и дуготрајан. Сутрадан су претучена српска деца на путу Кистање-Манастир Крка, недалеко од Книна. То је Милановића разбеснело до мере сазивања ванредне конференције за новинаре.
РУЖА НЕ МИРУЈЕ, ВЕЋ ПОТПИРУЈЕ Али Ружа Томашић не мирује, објашњава да није баш мислила како је испало да мисли, али додаје да сви који Хрватску не воле могу да потраже другу државу. „Хрватска телевизија“, ко зна због чега, зове Ружу у Трећи дневник и даје јој могућност новог националистичког дивљања – без да је новинар прекине или јој супротстави своје мишљење, како је казао Милановић – и при том напада Пуповца и Станимировића (СДСС), казавши да је овај други својевремено у Вуковару изјављивао да је то српски град. Отишла је и даље тврдњом да је Војислав Станимировић слао Хрвате на стрељање, на вуковарску Овчару. Станимировић дан касније сазива конференцију за новинаре у Загребу, све негира, позивајући се на државне органе Хрватске који су истраживали његову улогу у вуковарским борбама (Станимировић је иначе лекар и био је управник болнице у Вуковару, пошто су у тај град ушле јединице ЈНА) и оптужује Ружу Томашић да је србофобична. Не верујем да је дотичној госпођи тиме нанео душевне боли, нити је повредио, пошто се целокупна политичка каријера Руже Томашић заснива на отвореној или лоше прикривеној мржњи према Србима. Она је, у децембру прошле године, тражила од Срба у Сабору Хрватске да пазе како говоре, да се обавезно служе хрватским језиком, односно да не употребљавају речи „које она не разумије“.
А ко је Ружа Томашић? Рођена је у једном селу близу Маглаја, у Босни, одакле се породица Томашић сели у Славонију. Почетком седамдесетих у потрази за бољим животом Ружа одлази у Канаду, код сестре. Уписује средњу полицијску школу, завршава је, и облачи униформу. С обзиром на висину (180 цм) и физичку конституцију, препоручују јој да тренира борилачке вештине, што она прихвата, и ускоро добија нове послове. Тако је, што је интересантно, учествовала као каскадер у снимању двадесетак епизода чувене серије „Досије X“. Када је оно Туђман, као председник тек основане Хрватске демократске заједнице, сакупљао новац по хрватској дијаспори, у Канади му Хрвати дају обезбеђење чији је шеф била Ружа Томашић. Она се Фрањи свидела и позива је да се врати у Хрватску, „чим ХДЗ побједи“. И би тако; ХДЗ преузима власт, а Ружа се враћа у Домовину. Туђманова странка јој беше некако сувише мекана по националним питањима и доноси одлуку да се учлани у Хрватску странку права, у то време усташку по свим елементима. Касније се та партија губи у идеолошком, политичком и сваком другом смислу, из ње настаје неколико нових странака, па је тако Ружа Томашић данас председник ХСП – Анте Старчевић. На последњим парламентарним изборима добила је подршку Сплићана и околине, тамо јој је изборна база, и сада седи у Сабору.
СТАРА МРЖЊА – НОВИ ОБЛИК Откуд ова провала мржње према Србима у Хрватској баш сада, у данима кад хрватска влада припрема свечана одела за пријем Хрватске у равноправно чланство Европске уније, и да ли је та опака работа покренута са циљем да се Хрватска малчице облати? Одговор на други део питања је негативан; овде се ради о старој мржњи према Србима која само мења облике, повлачи се у сенку с времена на време, чами стрпљиво и чека свој тренутак да заурла са ланца који увек неко држи, попушта и затеже. Мржњу према Србима у Хрватској већ двадесет и неку годину надувава и смирује Хрватска демократска заједница.
Што год ми мислили о Иви Санадеру он је ХДЗ очистио од усташтва, а потом и од екстремних хрватских националиста. Ту политику, по инерцији, у потрази за најкраћим путем ка вратима ЕУ, прихватила је и проводила Јадранка Косор, а онда се појавио Томислав Карамарко. Победио је на страначким изборима, истерао Косор из ХДЗ-а, ослободио се њених најближих сарадника и обновио атмосферу из раних деведесетих. Карамарко је више од просечног хрватског националисте, неће се отворено залагати за рехабилитацију усташтва и НДХ, али редовно одлази до Блајбурга, често говори о „великим злочинима против Хрвата на Крижном путу“, тражи да се процесуира оних неколико стараца (Калањ, Бољковац, Манолић, сви превалили деведесету годину живота) који су у Другом светском рату носили капе са петокракама, нуди нову туђманизацију Хрватске, замера Јадранки и Санадеру коалицију са Пуповцем… У медијској групацији Хрватске Карамарко и ХДЗ највећу подршку имају од тиражног и утицајног „Вечерњег листа“. То је готово њихово страначко гласило. „Вечерњи лист“ има уређивачку политику коју је најлакше и најбрже сагледати читањем колумни четворице његових коментатора: Милана Ивкошића, Милана Јајчиновића, Тихомира Дујмовића и Звонимира Деспота. Сваки њихов текст је или величање ХДЗ-а, или распиривање мржње према Србима. Трећег приступа нема. Али, због чега баш сада надувавање те мржње? Хрватска је економски на коленима, Милановићева влада нема решење да заустави привредни колапс те државе и то је из дана у дан све јасније. ХДЗ процењује да је погодан тренутак да се СДП-у, темељу те владе, зада одлучујући ударац и изазову ванредни парламентарни избори. Зато ова дестабилизација друштва, па и државе – имајући у виду жесток судар ХДЗ-СДП – а Срби су ту, што би рекли лингвисти, објекат вршења радње. Најкраћи пут националне хомогенизације Хрвата је подстицање мржње према Србима. То савршено функционише већ 100 година.
Тешко је рећи како ће се у свему снаћи Зоран Милановић, али то је, да се вратимо на почетак текста, човек који за разлику од свих хрватских политичара, укључујући Јосиповића, до сада никада није рекао ниједну реченицу која би могла да звучи увредљиво, претећи, погрдно или иоле негативно за Србе. Можда је тај човек нада да ће се Хрватска, некада и некако, ослободити мржње према Србима. Или је бар свести на разумну меру.
Извор: ПЕЧАТ