Загребачка епизода Александра Ранковића

Ратко Дмитровић

Пише Ратко Дмитровић

Последњи озбиљан покушај да се заустави погубна политика према Србима у Хрватској забележен је 1950. године. У обрачуну са тројицом тада најугледнијих Срба предњачили су Срби, комунисти, потпомогнути „врло утицајним другом“ из Београда

Не припадам школи чији полазници проносе теорије завере и све ружно што се Србима догађало последњих 100-тинак година приписују другим народима, организацијама, тајним друштвима. То, разуме се, не значи како моја маленкост негира антисрпску политику као константу у деловању неких европских држава на Балкану; не спорим смишљене и реализоване геноциде и етничка чишћења над Србима, слажем се са верзијама које неке кључне историјске догађаје на овим просторима, догађаје погубне по српски народ у целини, објашњавају као савршено организоване представе, али упркос свему томе Срби узроке за своја страдања најпре треба и морају да потраже у сопственој авлији.

 

ИЗНАД МАГЛОВИТИХ ПРИЧА
Наравно да је католичанство против православља. Разумљиво је да Ватикан, по природи ствари, још од великог раскола 1054, а нарочито после Сплитског црквеног сабора 1075. године, чини све како би са Балкана потиснуо православље, ако не до Босфора онда свакако на десну страну Дрине. Таква настојања оставила су иза себе милионе српских гробова, али то разумном човеку није и не може да буде изненађење.
Нема ту никакве ватиканске завере, већ отвореног и бруталног (тек повремено суптилног) обрачуна католичанства са православљем. У овом случају са Србима. Најављеног, очекиваног и непрестано обнављаног.
Све до почетка 20. века Срби су били готово немоћни да се бране и одбране од покатоличавања, унијаћења и свакако од исламизације. Али, за оно што се по брдима и долинама, на простору  од Дојранског до Бледског језера догађало после стварања државе Срба Хрвата и Словенаца (1918. године) Срби могу да криве само једну страну – Србе. Нико им други није крив.
Још од „Лондонског уговора“ и одбацивања идеје да се прави велика српска државе, преко накарадне организације СХС-а, до великих, непотребних и испоставиће се врло брзо по Србе погубних уступака Хрватима непосредно пред Други светски рат, до стварања нове сложене државе, 1945. године, са комунистима на челу, видело се да Срби (они који су их представљали) чине све како би испунили интересе и очекивања других народа, не марећи ни за своју биолошку супстанцу, ни за своје територије.
Жалосно је и поражавајуће да и данас, после свих ових година, открића, отворених архива, аутентичних сведочења, међу српском интелигенцијом, рецимо, елитом – има оних који не знају ни основне узроке српских страдања у 20. веку. Такви у готово сваком разговору беже у оптуживање других, у магловите приче које ће увек окончати тврдњом како су сви криви само Срби нису.
То бежање од сопствене одговорности педантно се потхрањује и од стране  водећих фигура на табли српске савремене политике. Њима то савршено одговара јер увек могу да кажу: Ми смо све покушали, али наши непријатељи имају прејаке заштитнике, наши непријатељи су јачи од нас.

 

ИСТОРИЈСКИ ФЕНОМЕН
Нису, узмимо за пример, ни Шиптари, ни Американци Србима отели (надам се не заувек) Косово и Метохију. Не. Косово су Срби изгубили сами.
Сасвим свеједно да ли су га предали кроз борбу или без борбе, али то се догодило давно пре 1999. године. Губили су га у фазама, на рате. Од оног потписа несретног попа Зечевића, на закон којим је протераним Србима 1945. године забрањен повратак на Косово, до мирног посматрања како се Шиптари наоружавају и годинама копају ровове од Прешевске долине до Проклетија, Шар планине и македонске границе.
Многи не знају да је Лоренс Иглбергер, један од најутицајнијих људи Америке у последњих тридесетак година, у време дипломатске мисије у Београду, у разговору са српским политичким руководством о ситуацији на Косову и побуни Шиптара упитао своје саговорнике: „А колико има Албанаца на Косову?“ „Око милион“, одговорили су му. „Па где је ту проблем, вас Срба има осам милиона?“, зачуђено је упитао Американац.
Ова епизода савршено објашњава међународне односе и представља формулу за решавање проблема. Та формула важи за све народе, осим за Србе. А и када примењују ову формулу Срби то раде  траљаво, невешто, неосмишљено, споро.
Срби су једини народ који трпи и бележи серију разних пораза од слабијих, чак и доскора непостојећих народа. То је историјски феномен. Нико од Срба данас нема право да сву кривицу за судбину Срба у Хрватској, у периоду од 1945. до 1995. године, и данас сваљује само на Хрвате. Било би то и нетачно и додатно погубно; трасирање нових грешака и несрећа.
Од хрватске стране – старчевићевске, радићевске, комунистичке- свеједно је – ништа добро за Србе није дошло. Предугачак је и крвав низ доказа за ову тврдњу. За Старчевића и Радића, за њихову политику, антисрпство, мржњу према Београду и православљу, знамо одавно и знамо готово све. Али чини ми се да српска интелектуална и политичка елита још увек у „малом мозгу“ чува делић убеђења како комунизам, ето, и није био сасвим лош. Проблем је, рећи ће вам многи из тог набеђеног слоја, био у лошим кадровима.
Имао сам неколико врло интересантних реакција на текст у претпоследњем броју „Печата“,  „(Не)свесно подсећање на четврти конгрес КПЈ“. Двојица мојих познаника, несумњиво образованих људи (један је универзитетски професор) били су по сопственом признању поражени што су тек кроз споменути текст сазнали прави карактер идеје и програма Комунистичке партије Југославије. Ради се, подсећам, о програмским одредницама 4. конгреса КПЈ одржаног у Дрездену 1928. године, када су утврђени основни циљеви: рушење Југославије и стварање независних држава; Хрватске, Словеније и велике Албаније. Уз сталну борбу против српства и православља.
Вратимо се горњој констатацији која говори и о српској кривици (великој, без сумње) за оно што се Србима из Хрватске догађало од окончања Другог светског рата, до ових дана. Нема бољег доказа оваквој тврдњи од онога што се у Загребу и Хрватској догађало 1950. године.
Не сачекавши ни пуних пет година од окончања рата у којем су Срби били далеко најбројнији антифашисти и најбројнији на списку страдалих, у којем је проведен плански геноцид над тим народом од стране хрватске државе, хрватски комунисти отварају процес „коначног решења“ српског питања у Хрватској. Претерујем?

 

ШТА СЕ ТО ДОГОДИЛО 1950?
Упоредите колико је, и после геноцида, 1950. године било Срба у Хрватској, а колико их има данас. Оно што је започео Павелић са усташама довршили су Кардељ, Броз, Рачан и Туђман.
Шта се то догодило 1950. године? Схвативши суштину комунистичке идеје на тлу нове Југославије, у овом случају Хрватске, тројица министара у Влади Хрватске, Срби: Раде Жигић, Душко Бркић и Станко Опачић Ћаница отворено постављају питање због чега се у обнови земљи запостављају крајеви са српском већином, делови Хрватске у којима је био најјачи партизански покрет, као и места највећих страдања Срба. Истовремено упозоравају да се одступа од политике утемељене на ЗАВНОХ-у, да се перфидно врше притисци на успостављене механизме одржавања српске традиције и културе. И шта се догодило?
Хрватска страна, у акцији коју је предводио Владимир Бакарић, одбија да разговара о суштини отворених проблема; тројицу угледних Срба проглашава информбировцима, великосрбима, разбијачима братства и јединства…смењује их са функција и шаље на Голи оток. Жигића тамо убијају, Ћаница се после вишегодишње робије враћа на свој Кордун, село Тушиловић, где је живео повучено, у самоизолацији, све до почетка ратних сукоба 1991. године. Са породицом одлази у Србију, у Шабац. Ту је умро три године касније. Душко Бркић је окончао живот пре неколико година, у Београду.
Како су се Хрвати обрачунали са Жигићем, Бркићем и Опачићем? Преко Срба, наравно. Уместо да стану у линију одбране интереса народа из којег долазе, уместо става да су тројица министара у праву, што је био једино исправан став, група Срба из Хрватске пристаје на инструментализацију и креће (схватиће то деценијама касније) у напад на сопствени народ. У том обрачуну посебно се истицао извесни Никола Секулић уз снажну асистенцију Душана Чалића, Раде Прибићевића, Милутина Балтића, Душана Драгосавца… Сви они су одмах награђени високим функцијама на којима остају до распада Југославије.  Балтић и Драгосавац и данас су живи. Превалили су деведесету.
Колико је комунизам био јединствен у свом антисрпству  у овом случају илуструје понашање Београда. На захтев Бакарића Тито шаље у Загреб Александра Ранковића који- уместо да тражи разговор о изнетим примедбама српских министара – старом познанику из предратне београдске илегале Душку Бркићу прети великим страдањем.
У архивама стоји да је Бркић тада изговорио само једну реченицу: „Леко, ја се не слажем са политиком коју води Влада НР Хрватске. И свеједно ми је да ли ћу живети још два дана или двадесет година“.
Све што се касније догађало у Хрватској и Југославији била је само пука реализација политике осмишљене у Дрездену, 1928. године.

 

Извор: ПЕЧАТ