Да ли је Хаг велика и последња српска шанса
Процес који је почео у Хагу, на основу хрватске тужбе која хоће да докаже геноцидност Србије и противтужбе Београда чији је циљ да изнесе доказе о геноциду Хрватске над Србима, пружа српској страни велику шансу да у међународним оквирима коначно изнесе истину како се Југославија распала у грађанском рату што су испровоцирали сецесионисти на челу са Туђманом
Пред Међународним судом у Хагу почео је процес чији крај многи виде као нерешен резултат; суд ће, учи нас ова школа, констатовати да геноцид нису починиле ни Хрватска ни Србија, расправе о дометима судске пресуде у локалним оквирима потрајаће десетак дана, све ће се смирити а живот и дани потопиће оно што би заувек требало да остане на површини. Да се не заборави.
Да ли је ово извесно? Не бих се усудио да ставим руку у ватру, оставимо још неколико месеци на страну ову врсту нагађања, нешто друго је важније.
Хаг је, преко тужбе и противтужбе за геноцидне радње, дао шансу Хрватској да понови оно што Европа и светска јавност слушају дуже од две деценије и ту изненађења нема, као ни нове приче. Многи посматрачи, да не спомињем аналитичаре, заборављају у овом процесу, утврђивање карактера рата. Без те дефиниције, била она саставни део коначног става Суда или имагинарни оквир у којем је све смештено и на крају разумљиво – пресуда у Хагу није могућа.
ИСТОРИЈСКА ПРИЛИКА Дакле, Србија први пут има велику шансу да под светлима интересовања можда и водећих европских и светских медија докаже шта се заиста догађало деведесетих година на простору Титове Југославије. Никада до сада службени Београд на међународним адресама није износио истину о распаду Југославије и ту ће шансу сада једноставно морати да искористи. У противном ствара могућност да Србија буде проглашена за геноцидну државу. И још нешто; Србија ће, и то први пут, пред Међународним судом, туђим сведоцима и страном публиком морати да стане у одбрану Слободана Милошевића, тачније, у одбрану себе.
До сада је Београд био нем за све оптужбе изведене из поставке да је Југославију разбио Милошевић, потпомогнут Српском академијом наука и уметности и Југословенском народном армијом. Ако има намеру да се одбрани од могуће пресуде за почињени геноцид над Хрватима, Србија, ова у форми техничке владе и следећа са владом пуног капацитета, мораће коначно да каже шта се заиста догађало уочи увођења и након увођења вишестраначја у Југославију 1990. године. Ту нема маневарског простора за политичку тактику чији је циљ одржавање могућности за наставак добрих односа Београда и Загреба. Ово је битка која се не сме изгубити.
Потпуно је неважно шта након процеса у Хагу могу да кажу Иво Јосиповић, Зоран Милановић, Весна Пусић. И они и Међународни суд, скупа са јавношћу, каква год и колико год велика она била, морају да се суоче са неким истинама од којих су до сада бежали као мачка од воде.
Већ првог дана уводне хрватске беседе у Хагу, Загреб је показао да нема скрупула, да не даје жуту банку за садашње солидне односе између Хрватске и Србије; изнета је најтежа оптужба усмерена према политичком врху Србије. Нападнут је председник Томислав Николић као човек који се, речено је, није одрекао прошлости и скупа с другим људима из државног врха Србије одбија да злочин у Сребреници квалификује као геноцид.
Тежа од овога је само оптужба да је Николић (а можда још неко) лично убијао по Хрватској, о чему је својевремено говорила Наташа Кандић. Ни ову могућност не треба искључити јер ће се на страни сведока у корист Хрватске појавити, чули сте, Соња Бисерко. Информације из Загреба говоре да Хрвати највеће наде полажу управо у госпођу Бисерко јер, боже мој, ипак је она грађанка Србије и њена реч у овој констелацији односа, националних предзнака и државних усмерења, има посебну тежину. Видећемо.
МЕТОД „ВРЕМЕНСКОГ ТУНЕЛА“ Све досадашње квалификације рата деведесетих одређиване су у Загребу, Сарајеву, Љубљани, Бриселу, Лондону, Вашингтону, Бечу… методом „временских тунела“, који је догађаје повезивао не хронолошки, како је једино могуће, већ прескакањем свега што може да сруши или доведе у питање пројектовану поставку.
У случају Хрватске то значи да се рат оцењује анализом догађаја од почетка операције Вуковар, јесени 1991. године. Све што је било пре тога: избацивање Срба као конститутивног народа из Устава Хрватске, избацивање Срба с посла и из станова, приморавање да потписују Изјаву о лојалности, забрана употребе ћирилице и на крају сурове ликвидације српских цивила по градовима (Сисак, Загреб, Осијек, Вуковар…) никада се не спомињу.
То за аналитичаре са Запада, и ове у Загребу, Сарајеву и Љубљани, не постоји. Надам се да ће српска страна у Хагу изнети податак да ЈНА у Хрватској нигде није испалила ниједан метак а да претходно није била нападнута. Од стране хрватских паравојних јединица, разуме се.
У првом сату излагања Весне Црнић Гротић, шефа Хрватске делегације пред Хашким трибуналом, поентирало се, вербално и визуелно, на Вуковару, граду уништеном од стране „агресорске ЈНА“. Наравно, Весна није споменула, а надам се да српска страна хоће, да је ЈНА, као једина оружана сила тада још постојеће државе Југославије, у Вуковару од 1948. године; да је вуковарска драма имала увод од неколико месеци када је Томислав Мерчеп, са својом усташком хордом, дивљао по Вуковару, приводио и убијао српске цивиле а онда, по добијању зеленог светла из Загреба, отпочео блокаду касарне ЈНА у том граду, по рецепту који је примењен и у другим градовима Хрватске; искључење струје и воде, снајперска ватра а онда напад минобацачима.
Тек кад се то догодило, отпочела је операција Вуковар, кренули су тенкови из Београда, како то воле да кажу у Загребу, богами и у Београду и Новом Саду, у круговима Соње Бисерко и Ненада Чанка. Не тврдим да је Чанак исто што и Соња Бисерко, али сам га чуо најмање десетак пута да спомиње тенкове за Вуковар, из Београда испраћене цвећем.
СТРАХОВИ ЗАГРЕБА Загреб се, у овом процесу, одрекао могућности да унакрсно испитује сведоке српске стране. То може да се тумачи на два начина или сматра да су аргументи Србије, изнети у писаној форми, толико слаби да их је најбоље оставити таквима, не дати сведоку шансу да их поправи – или је оваква одлука последица страха да би ионако тешке квалификације и поставке српских сведока у вербалном наступу (посебно ако би он био на енглеском језику) могле код судија да оснаже положај српске стране. Биће да је ово друго. То се може закључити и из изјаве споменуте госпође, дате по изласку из суднице, кад је окупљеним новинарима рекла да је она сама свесна колико је пред Судом тешко доказати оптужбу за геноцид. Пре одређеног времена, на истом овом месту, изнео сам тезу да Србија као држава нема никакву шансу, ни код себе ни код других, посебно у међународној заједници, уколико јавно, с највише државне позиције, не сруши теорију пристиглу из Загреба, Љубљане, Сарајева, Беча… да је Југославију разбио Слободан Милошевић, односно, да рата не би било без Милошевића, САНУ и ЈНА.
Ова теорија је, подсетићу, пре свега лаж, фалсификат, подвала и не треба више од пет минута елаборације да се разбуца у парампарчад. Почев од подсећања да су исти људи, са истим идејама, Југославију покушали да сруше 1971. и 1990. године. Кад им је 1971. године први покушај пропао, због односа у Европи, чврстог Берлинског зида, још хомогеног и снажног Варшавског пакта и Титовог страха да би у таквом развоју догађаја остао без власти, Слободан Милошевић тада није био ни председник Кућног савета станара у згради на Новом Београду, где је становао.
Да ово хашко судовање не донесе ништа друго осим међународног пасоша за теорију о југословенском сукобу деведесетих као грађанском рату, српска контратужба је остварила свој циљ.
Извор: ПЕЧАТ