Ватикан наплаћује старе дугове

Latinica

Пише Ратко Дмитровић

Може ли се одлука папе Бенедикта да један самостан у Хрватској са великим комплексом земље поклони Италији, тумачити као наговештај нове политике Ватикана на Балкану, нове разговоре о границама и нову геостратешку фазу у којој и Срби треба да траже своје место

Ударац је дошао од оних за које се мислило да су вечни и најпоузданији заштитници Хрватске и хрватства; Ватикан је преко акта који је потписао папа Бенедикт XВИ поништио одлуку хрватског суда и наложио Поречкој бискупији да самостан „Дајла“, код Новиграда, заједно са земљиштем врати италијанским бенедиктанцима. У супротном, стоји у Одлуци, Поречка бискупија у следећих годину дана мора власницима да исплати четири милиона евра.

 

„МОЛИ И РАДИ“
Први се огласио жупан истарски Иван Јаковчић указујући на велику опасност која се крије у Одлуци Ватикана и папе, дајући до знања да се ту ради о ревизији Осимских споразума. Истога дана вриснуо је и Стипе Месић, такође спомињући Осимске споразуме, а истарски црквени поглавар Иван Милован (интересантно презиме) сео је у кола и одјурио у Загреб, где су га прекоредно и хитно примили Јадранка Косор и Иво Јосиповић. Драма? Богами јесте. О чему се овде ради?
Комунисти су бенедиктанцима својевремено одузели самостан „Дајла“, а данашња хрватска власт тврди да је после осамостаљења, отцепљења од Југославије, бенедиктанцима исплатила одређену суму, откупила самостан и пренела га у власништво жупе „Дајла“. Иначе, тај објекат је на самој морској обали, а околно земљиште у власништву самостана вреди између 30 и 40 милиона евра.
Бенедиктанци су ред у Католичкој цркви који је основао Бенедикт из Нурсије (480-547), касније проглашен за свеца, чије је животно гесло гласило: „Моли и ради“. Следбеници учења овог католичког свеца носе црне хабите и опасани су кожним појасевима. У XВИИ веку, трансформацијом бенедиктанског подреда, цистерцита, настао је католички ред траписта. Они су године 1869, из немачке опатије „Маријавалд“ послали седам монаха који су у Бањалуци основали и подигли трапистички самостан „Марија Звијезда“.
То је прва грађевина на просторима овог дела Европе у чијем је подизању коришћен армирани бетон и то само 15 година пошто је то први пут у историји градитељства применио Француз Жан Луис Ламбо.
На овим просторима траписти су познати и по производњи сира траписта, изузетно цењеног код великих гурмана. Тајну производње овог сира у самостану знају само двојица монаха, она се преноси искључиво усмено и никада до сада није прешла зидине самостана. Али, вратимо се бенедиктанцима, папи и Хрватима.
Ова прича има свој дубљи корен, а њено ново испливавање на површину – и бура која је тим поводом усковитлала хрватску јавност – отвара нека питања за која су Хрвати мислили да ће заувек остати без одговора. Тачније, да су затворена за веке векова. Кад оно – међутим.
Пре него што се позабавимо овим питањима ваља подсетити да су бенедиктанци још деведесетих година, недуго после рата, тражили да им се врати самостан „Дајла“, али их је хрватска држава одбила. Тадашњи папа Иван Павао Други дао је налог да се оснује комисија која треба да реши настали спор. Један од њених чланова, ово није неважно, био је тадашњи бискуп, а данашњи загребачки кардинал Јосип Бозанић.
Комисија доноси одлуку да се самостан врати бенедиктанцима. Супротно очекивањима то је проузроковало бурна реаговања на Хрватској бискупској конференцији, неку врсту побуне, коју је папа Иван пресекао сменом поречког бискупа на чије је место поставио шпанског бискупа Сантоса.
Тада је цео случај ипак протумачен као неспоразум „унутар породице“, с обзиром на брдо чињеница које доказују да Хрватске као државе не би било без Ватикана и Католичке цркве. А вероватно ни Хрвата као народа. И таман кад су сви у Хрватској закључили да је проблем око самостана „Дајла“ заувек решен, да ће папа и овога пута благонаклоно погледати своје хрватско стадо (та био је у Хрватској пре само два месеца), из Рима је стигла Одлука пред којом ће се Загреб, видећете, на крају поклонити. Какви хрватски закони, трице и кучине; увек је у тој земљи било онако како су хтели кардинали, бискупи, жупници…

 

ТЕРИТОРИЈАЛНИ ГУБИТАК
Уосталом, такав расплет наговестио је кардинал Бозанић, упозоривши индиректно, пре неки дан, Јосиповића и Јадранку Косор да се не залећу и не петљају у оно што не познају, додавши како неки у Хрватској ову ситуацију користе да би вређали „Светог оца“, чија се љубав за Хрватску – каже Бозанић – недавно могла непосредно доживети.
Бозанићеву интервенцију у корист Ватикана и папе не треба сагледавати као доследност – подсећам био је члан комисије чија је одлука била у корист бенедиктанаца – већ као последицу апсолутне хијерархијске послушности, доброг познавања историје, још боље упућености у технологију власти државе Ватикан и највероватније поседовања информација које други у Хрватској, по свој прилици, још увек немају.
Месић, Косор, Јаковчић… сви који у Хрватској страхују од могућих ланчаних рефлексија папине Одлуке, позивају се на Осимске споразуме. Немамо овде довољно простора да се упуштамо у детаље тог врло значајног међудржавног документа, потписаног у Осиму, недалеко Анконе, крајем 1975. године, између Италије и СФР Југославије, али се мора рећи да Осимски споразуми регулишу, уз остало, гранична питања и проблематику права националних мањина. Споразум се тиче Хрватске и Словеније и ове две новонастале државе преузеле су после распада Југославије на себе обавезу спровођења Осимских споразума.
Ради ли се овде о нечему много дубљем од самостана „Дајла“ и земљишта чија вредност Ватикану, на све његово богатство, значи мање од капи у мору? Да ли је дошло време наплате дугова, време у којем ће Хрватска после серије добитака почети да књижи и губитке? Чак и територијалне.
Лепо звуче поруке европских званичника да су окончани процеси стварања нових држава и утврђивања нових граница, али у тим порукама нема ничег до мемљиве скраме иза које налазимо сталне жеље за новим освајањима и позиционирањима великих и моћних; неутољиву жеђ за контролом природних ресурса, посебно оних којима ће кугла Земаљска већ кроз неку деценију оскудевати. Ево вам Косова, за пример.

 

КОСОВО И ВАТИКАН
Ватикан је једна од сила које владају светом. Ватикан је најмања и судећи по вечним економским параметрима вероватно најбогатија држава на свету. Нико никада неће утврдити шта све Ватикан поседује, од великих мултинационалних компанија до светски моћних банака, осигуравајућих кућа, земљишних поседа.
У Ватикану, у Риму, седе неки од најбољих геостратега на свету. Они су учени да планирају изван својих живота, преко граница људског трајања, много дуже од стотину година. Њихове анализе и пројекције могуће будућности, на које Католичка црква свакако жели да утиче, тичу се и ових простора; Хрватске и Србије у сваком случају.
Католичка црква – писао сам у „Печату“ о томе више пута – успела је да од средњовековних малобројних остатака хрватског народа створи нову супстанцу, којој је најпре променила верски, а потом и национални предзнак. То је рађено на штету Срба и Срби ово у већем броју сазнавају и изучавају тек последњих двадесетак година. Хрватска је у верском смислу данас најкатоличкија држава у Европи. То је, да не буде забуне, последица дуготрајног и систематског деловања Ватикана, али тешко је данас и нагађати какве планове ватикански геостратези имају са Хрватском, а посебно са Босном и Србијом.
Ватикан је одиграо можда и пресудну улогу у разбијању Југославије и стварању независне Хрватске. На први поглед та чињеница је у супротности са истином да Ватикан одбија сваку могућност да призна државу Косово. Али, само на први поглед.
Дугорочна стратегија Католичке цркве на простору Европе, пре свега Балкана, заснива се на снажењу одбране од биолошки младог и у сваком погледу нарастујућег ислама. Непосредни контакт, прожимање, неспоразуме и вековне ратове са исламом на овом простору имају Срби. Ватикан Србе, после свега што је обављено у двадесетом веку, види као један од бедема који би требало да заустави ширење у дубину Европе територија на којем је исламски фактор доминантан.
Због тога Ватикан није и неће признати независност Косова и због тога би Срби, да им је памети, у деценијама испред нас могли да укњиже и неке врло значајне резултате, националне победе.
Италија је Ватикану најважнија држава на свету, а Италијани нису и неће заборавити шта се догађало у време када су били приморани да плаћају велике Мусолинијеве дугове. Тај кајмак, у виду Далмације и острва, покупила је Хрватска. Али, рекох већ, Ватикан је стрпљив, тамо ни жуту банку не полажу на часовнике и календаре, тамо време не значи готово ништа. Важни су само циљеви, а до њих се долази етапно. У једној од тих фаза Хрватска је добила више него што су њени најокорелији домољупци сањали, али је време донело нову етапу.
У Италији постоје снажни покрети, чак и политичке партије, које заговарају враћање Далмације и острва Италији. Сваке четири године у Италији се бира градоначелник Задра, што је, како би рекли Хрвати, врло знаковито.
Да ли смо ушли у период када ће Италија тражити разговор са Хрватском о територијалним питањима? Наговештава ли одлука „Светог оца“ да бенедиктански самостан „Дајла“ у Хрватској изузме их тамошњих катастарских књига и поклони га Италији – нову политику Ватикана на Балкану, отварање нове стратегије у којој Хрватска неће играти важну улогу и неће бити од посебног значаја? Ако је одговор потврдан, то може развеселити Италијане. Србе никако.
Србима се пружа прилика да са Ватиканом, у деценијама испред нас, одиграју партију из које се може извући добар резултат, али уз велики, велики опрез. Сваки досадашњи осмех упућен Србима из Ватикана укњижен је као превара. А што се самостана „Дајла“ тиче, за њега се на хрватској страни бори истарски католички поглавар са презименом, рекох горе, Милован. Паметном Србину довољно за опрез.

 

Извор: ПЕЧАТ