Капорове године
Они којима је било и јесте важније све што је туђе, а прљаво, затуцано, примитивно оно што је домаће, српско, не могу Капору да опросте што је деведесетих, с оловком и свеском, обилазио ратишта по разним Крајинама и бележио страдања народа из чијег корена је никао.
Не ради се ту о лакој прози нити он, Момчило Момо Капор, беше лак писац. Било је то нешто ново у књижевности бивше државе, правац за многе, укључујући оне који су Капора касније оспоравали, али нико од њих није додирнуо ни греду таванице на којој су романи Моме Капора. Данас, четири године након што се преселио у одаје из којих никада више неће изаћи ниједан роман, ниједна његова слика, боље него икада пре видимо колико Капор недостаје српској књижевности, култури, јавном животу.
Да ништа друго није написао, а написао је много, само два његова романа, „Конте“ и „Зелена чоја Монтенегра“, довољни су да га сврстају међу великане српске књижевности.
Пре неколико дана, осмог априла, напунило се 77 година од Капоровог рођења. Умро је почетком марта 2010. године. Београд - онај који је Момо сликао и о којем је писао, много и лепо, као нико пре њега, чувајући давно избледеле београдске године у својим причама, романима, записима - није се појавио на том последњем растанку да му се бар делимично одужи. Испратили смо га, нас неколико стотина. Дан је био хладан, ветровит, прошаран слабим снегом. Да смо га сахрањивали у Загребу, дошло би више људи, казао је један од његових пријатеља.
Али, Београд је такав, Срби су такви. Зато нам и јесте овако како нам је. Београд има десетине улица које носе имена људи чији је животни врхунац било убијање Београђана, 1945. године, елите српског друштва, али нема улицу с именом Моме Капора.
Београду су Франце Прешерн и Борис Кидрич значајнији од Капора.
Они којима је било и јесте важније све што је туђе, а прљаво, затуцано, примитивно оно што је домаће, српско, не могу Капору да опросте што је деведесетих, с оловком и свеском, обилазио ратишта по разним Крајинама и бележио страдања народа из чијег корена је никао.
Иста та булумента сматра - оправдано, разуме се - да је Хемингвеј неспорна светска литерарна величина, али намерно прећуткују да је Хемингвеј (ако је то некакво мерило) у Првом светском рату био добровољац, да је ратовао и на простору данашње Словеније, у долини Соче. За њих такве - мондијалисте, другосрбијанце - шпански борци с простора Југославије, на пример, и данас су образац херојства, морално непревазиђена категорија, иако се ради о идеолошким ратницима који су отишли у другу државу, у класичан грађански рат, да у име политике убијају оне који им ништа нису били криви. Капору не опраштају то што је био на страни својих. Замерили су му оловку и папир, исписан и нагорео у селима Херцеговине, Босне, Далмације, Баније...
Али све је то већ прошло кроз сито времена. Ко су и шта данас уопште значе критичари, пљувачи Моме Капора? Ко ће их и споменути и због чега кад заувек напусте свет у којем су своје сићушне душе хранили мржњом према бољима од себе.
Како време пролази, Капор је све већи. Његово „лако штиво“ одавно је недостижна висина за ове (и не само њих) чија се дела мере количином еврофилије и анационалности. Треба их разумети, знају да су неталентовани, а онда негде налете на текст Моме Капора и, узмимо, реченицу: „Лето је из Београда отишло, тихо, неприметно, пловећи низ Саву на корама од лубеница“.
Пише: РАТКО ДМИТРОВИЋ
Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ