Вратили Андрића међу Хрвате или прича о једној малој освети

Ратко Дмитовић

Четрдесетак еминентних хрватских историчара и теоретичара књижевности, уметника, социолога, преводилаца, политичара, теолога…изабрало је ових дана најбољи хрватски роман свих времена и то, разуме се, није могло да прође без провлачења кроз српско-хрватске воде

Почетком деведесетих, када је Хрватска излазила из Југославије и улазила у самосталност, на таласу отворених и са поносом изношених симпатија према усташкој НДХ, значајно етничко чишћење обављено је, између осталог и у култури. Преко ноћи су неки писци забрањени, глумци постали непожељни, филмови опасни…Ишло се дотле да је, сећате се, Хрватска телевизија емитовала филм „Ране“ Срђана Драгојевића, али са преводом „на хрватски језик“.
Пре тога полице у хрватским библиотекама и књижарама очишћене су од дела Милоша Црњанског, Моме Капора, Добрице Ћосића, Драгослава Михајловића. Нестале су и књиге Иве Андрића. На њега су били посебно љути; како опростити „етничком Хрвату“ избор да најпре живи међу Србима, да пише на „њиховом језику“ и да се, на крају крајева, без икакве резерве изјасни као српски писац. Такав Андрић нам не треба, то је издајник, говорили су чак и неки хрватски академици. Приучене, полуписмене новинаре и набеђене књижевне критичаре, да и не спомињем.

 

ВЕЛИКА ЗАДРШКА
Од тада је прошло двадесетак година. Дошло је до одређених промена, политичког и идеолошког отопљавања што, нажалост, глобалног добра Србима у Хрватској није донело. Андрић се преко романа, приповедака, есеја, делимично вратио хрватским читаоцима, али га и даље доживљавају са резервом. Опроштен му је, уз велику задршку, живот са Србима, колосалан опус написан на „тамо њиховом језику“ али се, гле чуда, не поштује Андрићева воља да га третирају као српског писца.
Андрић се овог децембра, 2010. године, нашао у избору за најбољи хрватски роман свих времена. И победио? Не, ни близу и то је та перфидна, за добре познаваоце очекивана, хрватска освета Иви Андрићу због „издаје хрватства“.
У организацији „Јутарњег листа“ четрдесетак хрватских историчара и теоретичара књижевности, уметника, социолога, преводилаца, политичара, теолога, издавача…изјашњавало се о најбољем хрватском роману написаном „за последњих 500 година, за период од Зоранића и његових Планина“.
Суверено, са огромном разликом у односу на остале, победио је „Киклоп“ Ранка Маринковића. Други је роман „Мириси, злато и тамјан“ Слободана Новака, трећи „Повратак Филипа Латиновића“ Мирослава Крлеже, који је заузео и четврто место романом „На рубу памети“, а тек на позицији број пет налазимо нобеловца Иву Андрића и „Травничку хронику“.
Шести је Владан Десница, односно његов роман „Прољећа Ивана Галеба“, седмо место поново Андрић „На Дрини ћуприја“, на осмој позицији опет Крлежа, овога пута са „Заставама“, девето место осваја „Проклета авлија“ Иве Андића, док је десети Анте Ковачић, са романом „У регистратури“…И тако даље, до четрдесетог места.
Да је жив Мирослав Крлежа би после објављивања наведених резултата или умро или би се заувек повукао из јавности.

 

ХРВАТСКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА
Он који о хрватској књижевности готово никада није говорио у суперлативима и који је држао до тога да је најмање деведесет одсто хрватске књижевности обично смеће, где је његово дело неупитно најбоље и највредније што је у Хрвата написано, тешко би преживео чињеницу да хрватска интелигенција Ранка Маринковића и Слободана Новака сматра већим писцима од њега.
Једина утеха била би му чињеница да је у том гласању прошао боље од Иве Андрића.
Крлежа је, о томе сам писао пре пар месеци, неким својим пријатељима и биографима о Иви Андрићу говорио као о малом, провинцијском писцу који би то, тврдио је, и остао да није добио Нобелову награду за књижевност. Већа глупост Крлежи се није могла омаћи; како је то мали безначајни писац уопште доспео у круг пажње људи који додељују Нобелову награду и како је, такав никакав, ту награду и добио. И то у време када је ово признање заиста имало светски значај и релевантност и када је било неспорни доказ књижевне величине. За разлику од Нобелове награде данашњих дана. Али, познат је Крлежин комплекс од Андрића и отуда сва његова срџба и ниподаштавање великог Андрића.
Нити се може нити је потребно улазити у нечији укус, о томе се и не расправља, али овде се човек једноставно не може отети утиску да је Иво Андрић враћен на листу „хрватских писаца“ само да би био понижен.
Ранко Маринковић јесте значајан писац за хрватску књижевност, али је његово целокупно дело неупоредиво са оним што је иза себе оставио Иво Андрић. Исто тако, у бившој Југославији нико никада у оцењивању књижевних, уметничких, вредности у романескној литератури, Маринковићевог Киклопа није ни спомињао када би се разговарало о романима који у себи носе исту или приближну уметничку снагу какву имају Андрићева дела; „Травничка хроника“, „На Дрини ћуприја“, „Проклета авлија“…
За Ранка Маринковића (рођен 1913. године на Вису, умро 2003. године у Загребу) веже се и један интересантан биографски податак који, можда, нешто објашњава у овој причи. Маринковић је под старе дане постао следбеник Фрање Туђмана, а био је до пред смрт већник ХДЗ-а у градској скупштини Загреба.
Што се тиче Слободана Новака ту и не треба трошити речи; осим романа „Мириси, злато и тамјан“ Новак је иза себе оставио само две књиге есеја, једну збирку поезије, романсирану биографију и роман „Изванбродски дневник“ који је пре новела него роман. То, наравно, не значи да је „Мирис злато и тамјан“ лош роман, да је мање вредан јер долази од писца мршавог опуса, али да је бољи од романа „На Дрини ћуприја“ то сигурно није и таква оцена може да се роди само у Хрватској.
Као што смо видели у овом вредновању сјајно је прошао Владан Десница, са романом „Прољећа Ивана Галеба“, што такође, као и све друго, може да буде предмет расправе али овде га узимамо као повод за неке додатне недоумице око критеријума по којима су одабрани Хрвати бирали најбољи хрватски роман свих времена.
Владан Десница је био Србин, чак потомак чувеног Стојана Јанковића, вође српских ускока из Равних Котара, у залеђу Задра. Постоје тврдње да је Десница за време Другог светског рата писао за „Четничке новине“ и то, колико је познато, ни он сам никада није демантовао.
Како је онда Владан Десница доспео међу хрватске писце? Зато што је рођен у Хрватској!
Па неће бити, Десница је на овај свет дошао 1905. године у Задру, тада у саставу Аустрије још од 1815. године. Живео је у Хрватској! Нетачно, Хрватска у то време није била држава већ регион али…у реду.
Међутим, у Хрватској, тој и таквој, рођен је и живео је Јован Радуловић. Горе изнад Задра, у селу Полача, код Книна. Данас живи у Београду. Уз остало, написао је пажње вредан роман „Браћа по матери“ по којем је Здравко Шотра снимио одличан истоимени филм. Ако је Десница „хрватски писац“ због чега то није и Јован Радуловић, тим пре што је радња романа „Браћа по матери“ смештена у Далматинску загору, дакле Хрватску, и што се бави суптилном тематиком односа Срба и Хрвата, у времену хрватског Маспока из 1971. године? Да, рећи ће неко, али Радуловић се изјаснио као српски писац и отишао је да живи у Београду. Тачно, али то је, рекох, урадио и Андрић.

 

ХАОТИЧНОСТ И БЕСМИСАО
А шта ћемо са Симом Матавуљем? Рођен је средином 19. века у Шибенику (није далеко од Задра) и написао је један од најбољих романа на тзв. „српско-хрватском језику“- „Бакоња фра Брне“. Андрић је неколико пута рекао да му је Симо Матавуљ приповедачки узор и да је на плану структуре дела и приповедачке вештине највише научио од Матавуља. Ако је Десница писац чији роман је уврштен у листу најбољих хрватских романа свих времена, због чега то није урађено и у случају Симе Матавуља? Да није због његове приповетке „Пилипенда“ у којој описује унијаћење Срба у Далмацији, превођење у католике-Хрвате.
Да ли ја то гурам Матавуља и Јована Радуловића из српског у хрватски књижевни корпус? Не. Ја само покушавам да представим хаотичност и бесмисао једног књижевног разврставања и избора.
Мирко Ковач је врло даровит и плодоносан писац. На листи о којој говоримо нашао се на високом једанаестом месту, са романом „Град у зрцалу“. Мирко Ковач је Хрват?
Тешко питање. Можда сада јесте, некада је био Србин, потом Југословен, па Црногорац…Рођен је на простору између Источне Херцеговине и данашње Црне Горе. Већи део живота провео је у Београду одакле се – почетком деведесетих, „бежећи од српског фашизма“ – преселио у Хрватску. У земљу националне равноправности и толеранције. Ту је почео да пише на „хрватском језику“, на којем је написан и „Град у зрцалу“. Нисам га читао, али не верујем да је бољи од његовог романа „Врата од утробе“, објављеног у Загребу 1978. године. Изванредно дело, са малом маном, написано је на српском језику.
Један од анкетираних, Адалберт Ребић, ставио је роман „Огњиште“, усташког ратног злочинца Миле Будака, на високо треће место листе најбољих свих времена.
Ето, тако су Хрвати изабрали своје(?) најбоље романе свих времена. А враћање покојног Андрића националном јату и вредновање његових романа? Хрватска посла.

 

Извор: ПЕЧАТ