Срамно бежање српских уметника од једне теме
Већ деценијама сведоци смо да се српски уметници домаћој и посебно међународној јавности препоручују отклоном од једне велике теме, злочина над народом из кога потичу, из разлога који се само делимично могу рационално објаснити
Буде ли све ишло како је планирано, свет би кроз годину-две могао да види чак два филма о логору „Јасеновац“, један домаћи, српски, други у продукцији „Холивуда“. Први кроз причу о Дијани Будисављевић, најхуманијој жени двадесетог века (није претеривање), а други са инфраструктуром коју би требало да обезбеди Бранко Лустиг, чувени холивудски продуцент, јеврејског порекла, двоструки оскаровац, иначе рођен у Хрватској. Уметничку верзију готово невероватног подухвата Аустријанке Дијане, удате Будисављевић, која је од усташке каме отела и спасла сигурне смрти више од дванаест хиљада српске деце, припрема глумац Тихомир Станић.
ИСКУСТВО И РЕЗЕРВЕ О Дијани Срби знају нешто, остале народе на простору бивше Југославије та прича не интересује, мада за њу знају, док у Европи и свету нико никада није чуо да је за време Независне Државе Хрватске деловала једна жена чији подвизи десетоструко надмашују Немца Шиндлера, овековеченог у Спилберговом филму „Шиндлерова листа“. Разговарао сам недавно са Станићем о његовом филму и заједно смо закључили – уз све моје ограде, имајући у виду да је Станић у продукцијском смислу стајао иза антисрпске „Турнеје“ Горана Марковића – да се Станић, иначе рођен у Додиковом крају, налази пред најважнијим послом свог живота који ће остати упамћен као часно остварење само у случају да покаже три ствари: да је на простору НДХ, у Јасеновцу, селу на Сави, код Новске, све време рата постојао и пуним капацитетом радио логор за убијање Срба, делимично Јевреја и Цигана, да је Независна Држава Хрватска имала план потпуног уништења Срба као народа, и да појам усташе не означава „слуге окупатора“ већ хрватске оружане снаге, државну војску.
Научио сам да у оваквим и сличним работама никоме не верујем на невиђено, па не бих ни сада да истрчавам пред руду. Пре свега изражавам резерве да ће Станић сакупити новац за овакав филм. Ово су озбиљне теме и није случајно да нико до сада није снимио филм о Јасеновцу. Између осталог, због великог буџета, а било је и опасно у Титовој држави само размишљање на ту тему. Српска позиција у бившој Југославији никада није била јака, константно је излагана појачаној пажњи, сатанизована као потенцијални експлозив у темељима заједничке државе и све време постојања Титове творевине, а богме и оне пре њега, Карађорђевићеве, живело се на поставци да је држава Јужних Словена могућа само у случају да су у тој држави они најбројнији, Срби, под контролом; што уређењем тих држава, што витлањем корбачем изнад српских глава и константном претњом мемљивим апсанама. Како у тим оквирима да екранизујеш српска страдања?
Тако је било, али од тада је прошло двадесет година, а ништа се или готово ништа није изменило у српским главама. Ако је раније било опасно, као што рекох, и разговарати да се сними филм о Јасеновцу, како објаснити да се и данас у свим слојевима српске интелигенције, код српских писаца, филмаџија, документариста, осећа страх од уметничке обраде великих српских трагедија, Јасеновца пре свега. У том смислу Станић заслужује пажњу и поштовање, али ипак да сачекамо филм.
НАМЕТНУТА ОБАВЕЗА ЋУТАЊА Али, шта је са другим несрећама које су задесиле Србе у двадесетом веку? Први светски рат „покривен“ је остварењем „Марш на Дрину“, али то је пре свега прича о српској војсци, њеном народном, што не рећи сељачком, постаменту. Партизански филм, тематски јасно профилисан, идеолошки укалупљен, са неколико искакања која су бункерисана, никада није тематизовао злочин над Србима. Има тога у појавним облицима, као саставни део приче о злоделима немачког окупатора, али нигде у центру пажње, са јасном поделом на злочинце и жртве. Тај страх српских стваралаца, уметника, од великих националних тема тек би требало да буде објашњен. Србима као народу, преко њихових (да ли њихових) медија наметнута је обавеза да ћуте о својим жртвама. Док други народи своје несреће и жртве, посебно оне поднете у сукобима са Србима, надувавају лакше него деца балоне, Срби ћуте. Нема вам бољег примера од Сребренице.
Немам проблем да признам да је у Сребреници било злочина над Бошњацима, али увек, кад се та тема отвори, тражим да се разговара и о српским жртвама. Без тога не учествујем у расправама, ни у кафани. Недавно сам имао позив једне познате телевизије да учествујем у панел дискусији „о злочину у Сребреници“. Тако ми је рекао аутор емисије. Којем злочину, питао сам. У Сребреници, одговара аутор. О којем злочину, понављам питање. Човек на телефонској вези најпре ћути, а онда каже да ме не разуме. Колега, појашњавам му, у Сребреници су забележена два злочина, један над Србима, тај се одиграо први, и један над Бошњацима, који је уследио као последица првог – кажем. Па… предвиђено је да разговарамо о злочину над Бошњацима, чујем одговор. Ако вам је тако наређено, у реду, али ја у томе не учествујем, окончао сам разговор.
СТРАХ И СТИД Пре двадесетак дана појавио се роман „Деца олује“ Миломира Краговића, уредника издавачке делатности у листу „Вечерње новости“. Књига вредна пажње, због теме, начина приповедања, вођења радње и због храбрости аутора. Из имена се да закључити; у питању је прича о страдањима Срба у „Олуји“, а храброст не спомињем случајно јер ово је тек трећа књига која се бави „Олујом“, односно протеривањем 240 хиљада Срба из Крајине. Колосална тема. Да је неки други народ у питању „Олују“ би већ гледали у више филмова, што са простора бивше Југославије, што из холивудске фабрике лажи и фалсификата. Али, ради се о убијању и протеривању Срба, паљењу њихових кућа, отимању имовине, а то, познато је, никога у Европи не интересује. Добро, знамо зашто је тако, Европа није Европа него су Немачка, Француска и Енглеска оно што данас зовемо Европа, а у тим земљама Срби већ 25 година (у Немачкој непрекидно) позиционо стоје горе од нациста.
Зашто српски аутори, кад други неће, у српским страдањима не траже инспирацију за уметничко изражавање? Како је могуће да ниједан српски филмаџија није нашао за сходно да се макар фрагментарно, бар кроз сагледавање трагедије једне породице, појединца, ухвати укоштац са „Олујом“.
Пре Краговића та тема инспирисала је само Јована Радуловића (роман „Од Огњене до Благе Марије“) и Срђана Воларевића (роман „Цвјета“) што је мало, премало за оно што може да се оцени само као највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата. Радуловић и Воларевић су из Далматинске Загоре, то је њихова тема, тиче их се, живе са њом, срушене су им куће у завичају, док је Краговић из Рашке, чиме његов роман добија додатну вредност и пажњу.
Шта је са другима? Млада српска уметничка елита, узмимо да то заиста тако може да се назове, згражава се над сваком причом о српским страдањима као могућим мотивом уметничког израза. То је за њих антиевропски, ретроградно, то на међународним фестивалима не би могло да прође, ако би уопште било прихваћено, и стога ваља плагирати најсмрдљивије холивудско ђубре, са сценама насиља и сексуалне девијације на квадрат, са Србима као лудацима, наркоманима, насилницима, дивљацима, изопаченим народом. Ту им је Биљана Србљановић оријентир као ноћном путнику звезда Даница. Знам, неко ће споменути филм „Кругови“ који би требало да обори ову тезу, али подсећам да су у том солидном остварењу Срдана Голубовића у центру пажње Срби насилници, убице, чији образ спасава један други Србин, али он је један, усамљена појава, он је у мањини. Није ми ни на крај памети да Голубовићеве „Кругове“ доведем под знак питања као антисрпски филм, само констатујем да ни у овом случају инспирација за филм није дошла од потребе да се проговори и о српским жртвама. А требало би? Па, ако може о жртвама другим, а видели смо да може, због чега не може о српским жртвама?
Срби су, а то је на неки начин унутрашња моторика текста који читате, доведени у ситуацију да се плаше или чак стиде разговора о својим несрећама, жртвама, о злочинима које су други чинили над Србима. Други народи су на томе добили државе, језике, историју (истина, фалсификовану), спомен-подручја као нове европске светлосне храмове у којима се брани идеја слободне, уједињене, антифашистичке Европе. Срби ћуте. Ако се сваке године у Поточарима сакупља све више Бошњака и њихових пријатеља, са доношењем све више посмртних остатака сакупљених широм Босне и Херцеговине, како објаснити да је само дан касније, ту у близини, у Братунцу, на обележавању страдања Срба, све мање народа.
Што би народ рекао; сулудо је од других очекивати да те поштују, ако сам себе не поштујеш.
Извор: ПЕЧАТ