РАТКО ДМИТРОВИЋ: Ево коју је истину, стару стотину година, пресудну у односима Срба и Хрвата, оживео повратак Шешеља у Београд
Шта год ко мислио, процењивао, очекивао, надао се, веровао у супротно… на хрватском политичком тржишту мржња према Србима и Србији и даље је роба која се најлакше продаје. То увек има купца, потрошача, тако је већ стотину и више година. Та мржња је константна, посебном терапијом одржава се у животу, преноси с колена на колено (сећате ли се речи Жељка Керума на ту тему: „Тако смо одгојени“) користи у припремама злочина, као притисак за етничко чишћење, за ослобађање од сопствене кривице, у предизборним кампањама, на међународном терену… где год је потребно. Станује у мрачним собама Католичке цркве, у просторима научних установа, повјесних института, у културним круговима, породичном предању… Активира се сама од себе или с намером и поводом. У Хрватској постоји и виц на ову тему, а гласи: Шта је нетрпељивост? То је кад мрзиш Србина више него што је нормално.
У Хрватској је мржња према Србима заиста нормално стање, ствар кућног одгоја, саставни део личности. Има ли Хрвата који не мрзе Србе? Глупост, наравно да има, али такви (част Игору Мандићу) ћуте кад мржња према њиховим комшијама Србима изађе на улицу, кад почне да дивља. Такви увек ћуте и оглашавају се, у правилу, оних дана кад све прође, у паузама између два излива зла.
ТРИЈУМФ МРЖЊЕ
У последњих стотину година регистровано је неколико великих тријумфа ове мржње а два су посебно значајна по ономе што су иза себе оставила: период Другог светског рата и године почетка распада СФР Југославије. Први је физички прогутао више од пола милиона Срба, док је други с простора Хрватске почистио скоро пола милиона Срба. У оба случаја регистрована је медијска и политичка припрема; Срби су оцењивани као хегемонистички народ, дошљаци, реметилачки фактор, узурпатори свете хрватске земље, накот, раса тек нешто узвишенија од животиња… а кад се ствари поставе на овај начин, онда је сваки злочин према Србима унапред оправдан, друштвено користан посао.
По окончању растакања Југославије − тај процес је урађен по обрасцу из 1971. године (Маспок) и Уставу из 1974. године − Хрватској није било довољно што је протерала, рекох, пола милиона својих грађана, потомака оних без којих данас као држава не би ни постојала (партизанске дивизије у Другом светском рату, на тлу данашње Хрватске, биле су састављене од Срба, процентуално и до 95 одсто) па је кренула у чишћење остатака остатка Срба на својој територији. Не кроз одлуке владе Хрватске, толико несмотрени баш и нису, већ кроз однос на терену према Србима повратницима и онима који су остали да живе тамо. Нема боље илустрације за овај начин утеривања страха међу Србе од случаја ћириличних табли у Вуковару. О томе, верујем, знате све.
Е, уместо да буду у дефанзиви, да у пракси доказују своје Уставом означене антифашистичке темеље, уместо да похапсе локалне фашисте у Вуковару и другим местима у којима све ове године траје шовинистичко понашање локалног становништва, службени Загреб је искористио хашко дегажирање Шешеља у Србију да би ову земљу додатно оцрнио. Класична замена позиције: ако нећеш ти мене, хоћу ја тебе. То се зове одржавање иницијативе. Ни пола јада да је ово први случај, али није. Хрватска на тај начин држи Србију у мат-позицији већ 24 године. Дакле, Шешељ и Хрватска.
Какву опасност је Загреб видео у Шешељу из 2014. године? И кад је Шешељ уопште био некаква опасност за Хрватску? Ни деведесетих га нису озбиљно схватали, али су га, као и сада, употребљавали за подизање националног адреналина и степена мржње, проглашавали га лудаком, лакрдијашем, Србином хрватских корена.
УПОТРЕБА ШЕШЕЉА
Шта је то Шешељ по повратку из Хага рекао па да се цела Хрватска дигне на ноге? Нешто ново, страшно, опасно по ту земљу? Ништа од тога, Шешељ покушава да оживи своју давно потрошену причу у коју верује још само мали број људи а и они углавном из револта и фрустрација.
Никакве ту опасности за Хрватску нема, што службени Загреб зна боље од службеног Београда. Шешељ је само искоришћен као повод да се она лавина мржње − ако хоћете блаже, нетрпељивости − наново сручи на Србију и Србе. Зашто баш сада? Због председничких избора, одржавају се кроз двадесетак дана. А због чега овако масовно и без изузетка? Због гореописаног, вековног односа хрватског друштва, пре свега политичке и културне елите, према Србима и Србији.
Колико је све ово аморално, ослобођено сваке скрупуле, показује неколико чињеница. Пођимо од Јадранке Косор. Данас је независни посланик у Сабору Хрватске, а некада је била шефица ХДЗ-а, председница владе Хрватске, коју су партијски пријатељи избацили из странке. Она је у Сабору иницирала усвајање најпре националне, хрватске Декларације о Шешељу а онда је то пренето на европски ниво и усвојено у Стразбуру. Јадранка Косор данас живи у стану, централни део Загреба, који је отет од српске породице Дробац. Након смрти родитеља, двојица малолетних дечака Дробац остала су у стану, што је одмах регистровано у Министарству одбране Хрватске. Дечаци су истерани (ово се у другим земљама зове фашизам) дат им је неадекватан простор за становање а у њихов стан уселила се Јадранка Косор као „особа од изнимне важности за Републику Хрватску“. Један од браће Дробац извршио је после тога самоубиство, док други, Момчило Дробац, данас преживљава у беди, сакупљајући пластичне флаше. Косор је у Сабору рекла да је неморално и недопустиво ћутање владе Србије о ономе што говори Војислав Шешељ.
Њену реторику развлаче и челни људи Хрватске, председник Јосиповић и премијер Милановић. Јосиповић каже да је повратком Шешеља у Београд пуштен дух из боце, што представља приличну реторичку и логичку будалаштину, а Милановић тврди како је очекивао, и није дочекао, да службени Београд осуди Шешељеве речи, прецизније, каже да је очекивао мало људскости из Београда, али је, вели, није дочекао.
Хајде да избришемо националне предзнаке, промешамо карте и упитамо, с позиције принципа, потребе очувања непролазних вредности: Да ли се неко у Загребу икада извинио Србима што их је у тој земљи пола милиона мање него пре почетка рата деведесетих? Да ли је бар осудио отимање њихових станова и имовине? Рече ли икада неко од хрватских челника − у посттуђмановском периоду од Рачана до Јосиповића − да му је жао што је Хрватска остала без пола милиона својих грађана и да осуђује политику која је довела до тога, ону исту политику виђену и 1971. године, у Маспоку?
Или, да ли се неко − Јосиповић, Милановић, министри, председник Сабора, председник Матице Хрватске, тамошње Академије − извинио Србима у Вуковару за фашистичко оргијање које им се одиграва пред кућама, ево већ друга година, за сатанизацију њиховог писма, константно жигосање вуковарских и уопште Срба у Хрватској као ратних злочинаца?
Или, ко је из ове владе, и када, осудио Марка Перковића Томпсона и његове концерте, а држи их у центру Загреба, Сплита, Осијека, широм Хрватске. Перковић је следбеник усташке идеологије, пева у славу јасеновачких кољача, „Максових месара“, пева о потреби прогањања Срба и преко Дрине. Јадранка Косор тврди да обожава Томпсонову песму „Лијепа ли си“. Пола њене владе ишло је на сваки концерт Марка Перковића.
СКРИВЕНА ОПАСНОСТ
Шешељ је на челу ванпарламентарне странке. Његов долазак у Београд поздравило је неколико хиљада следбеника, на митингу организованом у центру Београда. Добро, нека их је било и десет хиљада, како то Хрватској може да нашкоди? На другој страни, у Загребу постоји портал (не наводим адресу да им не правимо рекламу) који свакога дана посети преко 60 хиљада људи, а из којег кипти мржња према Србима, што из „анализа“, што из колумни тамошњих ексклузиваца. Да ли се влада Хрватске икада оградила од тог медија и осудила његово деловање?
Али, ова прича крије у себи једну много већу опасност по Србију и Србе. О чему се ради? Хрватска покушава да уведе вербални деликт за Србе у Београду, у Србији. Они у Хрватској одавно су пацификовани и склоњени од медија. Ено вам случај Радета Лесковца, једног од лидера Срба из Барање и Славоније, с адресом становања у Вуковару. Након два наступа на Хрватској телевизији, пре неколико година, кад је изговорио неколико великих истина о „Домовинском рату“, у ствари поновио оно што је за живота износио Јосип Бољковац, први министар полиције Туђманове државе, Лесковац је анатемисан и заувек склоњен из јавности. Игнорисањем, уз велику буку јавних личности из сфере хрватске политике и тзв. културе.
Дакле, крајњи циљ − уз пропратну националну хомогенизацију и понижавање Србије − хрватске иницијативе да се осуди оно што говори Војислав Шешељ своди се на елиминисање сваке помисли да се Хрватска на било који начин критикује или, што је у политици апсолутно дозвољено, на то да се износе и бране политички програми који подразумевају и другачију конфигурацију Балкана у ближој или даљњој будућности, и Хрватске у тој конфигурацији
Ако је данас инкриминација изнети залагање да западна граница Србије једнога дана буде на линији Карлобаг – Огулин – Карловац – Вировитица, како се зове залагање „Хрватске чисте странке права“ из Загреба да Срем, скупа са Земуном, једнога дана буде у саставу велике Хрватске? Неко ће на ово у Загребу, сигурно је, казати да је „Хрватска чиста странка права“ ванпарламентарна странка, састављена од психопата, и то може да се разматра као аргумент, али зар и Српска радикална странка није ванпарламентарна странка у Србији, а што се њеног лидера тиче, управо најутицајнији Хрвати ових дана шире причу да је Шешељ обичан психопата. Где је разлика у наведеном примеру, и у чију корист? Односно, лежи ли објашњење целе ове приче у чињеници да се на рачун Србије и Срба сме изговорити шта коме падне на памет, док то у случају Хрватске представља говор мржње, претњу територијалном интегритету те државе, опасност по регион?
Поручује ли то Хрватска, скупа с пријатељима из Европе, Николићу, Вучићу, Дачићу да и убудуће не смеју да кажу ниједну реченицу критике уперену према Загребу? Да им не пада на памет да се, на пример, упитају како данас у Хрватској живе Срби. И од чега живе. Истовремено, Зоран Милановић је пре неки дан отворено поставио питање положаја Хрвата у Србији.
Пише: Ратко Дмитровић
Извор: Intermagazin.rs
Везане вијести:
Стара хрватска песма - Jadovno 1941.
Ратко Дмитровић: Уместо да одговара за злочин, Хрватска ...
Историографија без срама: Како су Хрвати ослобађали Београд ...
То нико не разуме
Пакети за Вучића