ЈДП – одбрана уметности или барикада југословенства
Поводом недоумица око статуса и финансирања овог театра, многи постављају питање: Како позориште са југословенским префиксом – после свега што се овде догодило у последњих 20 година – може да буде кућа важна за „српски национални интерес”?
Државна комисија Републике Србије, основана са циљем да сачини списак институција културе које ће убудуће имати национални значај, а тиме ваљда и буџетско финансирање или буџетску помоћ за опстанак, урадила је први део посла и, како то обично бива кад се праве спискови, дошла на удар критике одређених делова друштва. Замерено је што на списку нису „Филмске новости“, „Музеј жртава геноцида“, „Филмски центар Србије“… као ни два веома значајна позоришта „Атеље 212“ и „Југословенско драмско позориште“.
ОКО ЧЕГА СЕ ДИГЛА ДРЕКА У формалном смислу ова два театра припадају граду Београду, па се чланови државне комисије лако могу одбранити од критика, али како, заиста, објаснити да „Филмске новости“ или „Филмски центар Србије“ нису од државног интереса. Што се тиче „Музеја геноцида“ ту сам лично заинтересован, имам прилично јасне идеје на ту тему, обављене разговоре са људима који држе да се ради о веома значајном питању. Сматрам да се Музеј мора сагледавати потпуно одвојено од културе, образовања, науке… „Музеј геноцида“ над Србима (тако би, верујем, требало да се зове) мора да има посебно место у колективном сећању Срба, а то се не може остварити гурањем истог у разне групације, на спискове, међу институције за које – код Срба се то у правилу догађа – на крају нико не даје ни жуту банку. Ово је велика, болна, пажње вредна тема и не сме се сагледавати колективно тако да је остављамо за другу прилику и расправу, надам се у скорије време, и окрећемо се једној малој побуни у културној авлији Београда, а све у вези са гореспоменутим списком.
Највећа дрека дигла се због „Југословенског драмског позоришта“. Због чега та кућа, грме незадовољни, упркос објашњењу да формално припада граду Београду, није на списку институција од посебног националног значаја? А, мора да буде, поручују они. Е, ту је неко протурио могуће објашњење, иначе врло рационално, претворено у дилему: Како позориште са југословенским префиксом – после свега што се овде догодило последњих 20 година – може да буде српски национални интерес? Уз додатак да би Југословенско драмско требало преименовати, по логици; нема Југославије, нема ни Југословенског драмског. Може да буде, узмимо Српско драмско позориште.
ЈУГОСЛАВИЈА У МАЛОМ Представити то као могућност неком Југословену – а таквих је у култури Београда ко на гори листа – значи ставити истог у реалну могућност да добије срчани, евентуално нервни удар. Они се за „Југословенско драмско позориште“, највише због имена, држе чвршће неко дављеник за сламку, то је њихова последња нада да ће се на овим просторима – некада, било када, неважно да ли ће они то доживети – поново успоставити Југославија, што значи да Србије као државе опет бити неће. Све што је српско таквима је мрско, назадно, мрачно, антиевропски. Уосталом, један од данас водећих људи Југословенског драмског јавно се декларише као Југословен, додајући да он са својим српским пореклом и коренима нема апсолутно ништа. Али, да ми видимо када, како и због чега је настало „Југословенско драмско позориште“.
Нова, комунистичка власт послератне Југославије имала је, то се не може оспорити, готово савршено осећање за културу, њен значај и утицај на друштвену свест и токове, могућност ширења идеологије кроз позоришта, филмску продукцију, разне видове уметности. Разуме се да то није увек било на високом уметничком нивоу, али је представљало и градило културни образац, сам по себи, и слику културе те нове државе – Југославије.
Унутар тих идеја настало је „Југословенско драмско позориште“. У врху режима донета је 1947. године одлука да се у главном граду Југославије, Београду, оснује централно позориште. Она национална, основана у 19. веку; „Народно позориште“ у Београду, „Српско народно“ у Новом Саду и „Хрватско народно казалиште“ у Загребу, нису дирали, али била им је потребна снажна, уметнички високо постављена позоришна кућа, са врсним глумцима и редитељима, која би имала југословенски значај.
„Комитет за уметност и културу“ нове Југославије позива из Љубљане у Београд младог Бојана Ступицу, предратног левичара, архитекту по образовању, редитеља, драматурга, сценографа… шаље га у Русију да оцени на који је начин тамошња власт осмислила позоришни живот, овај одлази у Москву и Петровград, враћа се пун елана и крајем 1946. године подноси елаборат за оснивање југословенског позоришта. Већ следеће године нова држава добија своју велику позоришну сцену под именом „Југословенско драмско позориште“. Југославија у малом. Уметнички руководилац је Бојан Ступица, Словенац, његова десна рука, Ели Финци из Сарајева. Глумачки ансамбл предводи Марија Црнобори, доведена из Загреба, где је све време трајања Независне Државе Хрватске играла у „Хрватском народном казалишту“ што, разуме се, не говори ништа ружно о њој, а овде је споменуто само као доказ да нова власт у циљу стварања снажне позоришне и културне институције, кад је глумачки посао у питању, није имала идеолошке предрасуде.
СЛУЧАЈ ЖАНКЕ СТОКИЋ Додуше, ову теорију прилично љуља случај Жанке Стокић, велике српске глумице којој није опроштено што је за време Другог светског рата на „Радио-Београду“ учествовала у неким хумористичким емисијама. Изведена је пред „народни суд“ од којег је тражила опрост ако ни због чега другог, казала је, онда због помагања комунистима, односно због тога што је за време рата у свом стану крила Кочу Поповића и Самуила Пијаду, рођеног Мошиног брата, и једну јеврејску породицу.
Није вредело, ова двојица то нису хтела да потврде. Осуђена је на дугогодишњи друштвено корисни рад (чистила је београдске улице), али се за њу код нових власти заузимају неки режиму значајни културни радници. Бојан Ступица, тек засео на место шефа „Југословенског драмског позоришта“, моли надлежне у Агитпропу, пре свих Радована Зоговића, да пусте Жанку, велику уметницу, на његову позоришну сцену. Добија потврдан одговор, а Миливоје Живановић сав у заносу трчи до Жанкине куће, која лежи болесна, да јој саопшти радосну вест. Она не може да верује, плаче, потпуно је сломљена од свега што јој се догађа, не може да се дигне из кревета, здравствено стање се погоршава и умире три дана касније.
Прва представа у „Југословенском драмском позоришту“ одиграна је трећег априла 1948. године – „Краљ Бетајнове“ од Ивана Цанкара. Остало је мање-више познато, до данашњег дана, до последњег рова југословенства који постоји на тлу бивше Титове државе, у Београду, где би другде.
Ако је нешто по другим републикама бивше државе имало југословенски предзнак укинуто је или је променило име. У Загребу, на пример, на културној сцени ништа се није звало по држави Југославији. Словенију да не спомињемо.
Седам година пошто је у Београду основано „Југословенско драмско позориште“, у Загребу је основано Сатиричко казалиште „Јазавац“, наравно, у славу Кочићевог „Јазавца пред судом“ али, како је Кочић Србин власт новоуспостављене хрватске државе, са Туђманом на челу, мења име „Јазавац“ у „Керемпух“. Од културних радника Загреба нико се тада није побунио, није рекао ни реч.
Због чега се све ово догађа у Србији, како то да је идеја југословенства сахрањена свуда, само није тамо где је направила највећу штету? Да ли то има везе са психолошком теоријом о жртви која се веже за злочинца или је нешто друго у питању? То друго, нема сумње, има везе са антисрпством и све је гласније у последње време. Тај ехо кружи и одзвања Београдом све јаче.
Док у Загребу и Љубљани, на пример, пропагирање југословенства и залагање за одржање или оживљавање духа југословенства може да произведе и законску санкцију – увреде, избушене гуме на колима и разбијене главе да не спомињем – у Београду и Новом Саду југословенство представља улазницу за многе кабинете, уже за пентрање до важних и лагодних позиција.
Видећемо како ће се окончати случај са списком културних институција од националног (читај, српског) значаја, али „Југословенско драмско позориште“ у овој причи може и требало би да буде камен међаш. Уметност на једну, политика на другу страну. Коме је до идеологије било би добро да то ради о свом трошку. Србија је довољно платила све заблуде у коју су је увлачили и њени и они други.
Извор: ПЕЧАТ