Керум је, господо, у праву
Пре три године и пре неколико дана, на
државној телевизији, градоначелник Сплита, другог града по величини у Хрватској,
ширио је мржњу и нетрпељивост према Србима, али ни онда, ни данас хрватска држава
не интервенише, што само потврђује Керумову тезу да већина Хрвата подржава оно што
он прича
Хајде да ствари поставимо на овај начин, хипотетички, наравно; градоначелник Новог
Сада, другог по величини града у Србији, нека се у овој фикцији зове Жика, гостује
на „РТС“-у и, уз остало, каже да никада не би пристао да му Хрват буде зет, уз додатак
да Хрвати у Србији морају да знају где им је место. Шта мислите шта би се догодило?
Да разигравамо могуће последице; још исте вечери „РТС“ би се оградио од Жикиних
изјава, осуђујући их, разуме се; сутрадан би председник Владе Србије или министар
правде затражио хитну реакцију Тужилаштва, због говора мржње и ширења међунационалне
нетрпељивости; Влада Војводине покренуле би иницијативу да Скупштина Новог Сада
крене у процес Жикине смене; у име невладиног сектора Миљенко Дерета, највероватније,
на ванредно сазваној конференцији за новинаре оштро би осудио говор мржње градоначелника
Жике, додајући да је то само још један доказ фашизације српског друштва (под утицајем
деведесетих), док би Соња Бисерко, седећи Дерети са десне стране, највероватније
затражила интервенцију Европске комисије. Не могавши све то да издржи Жика подноси
оставку већ другог дана после интервјуа „РТС“-у. Да, тако би било.
У замењеној улози, али сада стварној, градоначелник Сплита, другог по величини града
у Хрватској, Жељко Керум, поновио је пре неки дан, гостујући на „Хрватској телевизији“,
причу од пре три године, изговорену на истом месту; да никада не би прихватио Србина
за зета, да Срби у Хрватској морају да знају где им је место, да цела Хрватска мисли
као он, али нема прилику да то и каже… И какве су реакције? Никакве, ни онда, ни
сада. Понеки коментар у новинама, жаловито саопштење Милорада Пуповца, два три писма
Срба протераних из Хрватске и… крај.
ВИШИ НИВО ЛУДИЛА
До тренутка настанка текста који читате част државе Хрватске у вези са овим питањем
бранио је једино Томислав Клаушки, тренутно најбољи коментатор у хрватском новинарству
(објављује на порталу индеx.хр) и то на једини исправан начин; тврдњом да Керум
није само будала и да на његове изливе шовинизма и отворене нетрпељивости према
Србима требало би да реагује држава. Због чега, пита Клаушки, ћути председник Владе
Хрватске Милановић, Тужилаштво, председник државе Иво Јосиповић, који је, нема ни
месец дана, у свађи са Пуповцем рекао да је он (Јосиповић) председник свих Срба
у Хрватској, њихов заштитник. Истина, на Керумово усташтво осврнуо се и његов суграђанин,
новинар и књижевник Анте Томић, спуштајући га на дно друштвене лествице, али са
основном идејом, на којој је и постављен текст, да Керум Србе користи тек као оправдање
за пословни и финансијски слом пред којим се налази. Томић ту не види друге опасности.
Ни Клаушки, ни Томић не баве се оним што је Керум рекао, и сада и пре три године,
а представља суштину његове приче, не баве се Жељковом тврдњом да његово мишљење
о Србима дели већина хрватског народа. Неки јавности познати Хрвати тврде да то
није тачно. Не, господо, Керум је у праву. Тачно је оно што он каже. Да је другачије,
градоначелник Сплита био би смењен још пре три године. Уместо тога његова листа
је на парламентарним изборима крајем прошле године у Далмацији остварила одлучан
резултат, Жељко и његова рођена сестра Невенка добили су мандат у Сабору Хрватске.
Да ли је потребан јачи доказ да Керумово мишљење о Србима дели већина Хрвата?
У реаговању на последње Керумово дивљање Милорад Пуповац сугерише да би се, после
овога, на Србе у Хрватској могло гледати као на Јевреје. Због чега то каже, иако
зна да поређење није добро, да замагљује суштину проблема?
Керум је, уз наведено, Србима приписао и контролу над хрватским банкама, што је
заиста виши ниво лудила, пошто Срби не контролишу банке ни у Србији, а камоли у
Хрватској, али то асоцира на атмосферу из Вајмарске републике (Немачка после Првог
светског рата), у којој су на површину избиле снажне антисемитске пароле међу којима
је значајно место заузимала о Јеврејима који контролишу немачке банке, што је Пуповцу
савршено одговарало да повуче паралелу Срби-Јевреји. Свесна грешка. Јевреји у Немачкој
јесу били означени као банкарске гуликоже, зеленаши, друштвени паразити, али нико
их није позиционирао као агресоре на немачку државу. Србе у Хрватској нико не брани
са службене хрватске позиције из разлога што сви, од обичног сељака, преко Милановића
и Јосиповића, до самог Клаушког, бране теорију да су домаћи, „хрватски Срби“ почетком
деведесетих извршили агресију на хрватску државу. Дакле, српска позиција у данашњој
Хрватској не одговара положају Јевреја у предхитлеровској и нацистичкој Немачкој,
како сугерише Пуповац, већ позицији Немаца после Другог светског рата, у Пољској
или Чехословачкој, на пример. А због чега Пуповац, како рекох, свесно греши? Због
дефиниције рата.
ДЕФИНИЦИЈА РАТА
Срби у Хрватској остаће у садашњем положају, грађана другог реда врло добро знају
где им је место, како рече Керум, јер на глави свакога дана, у обичним и ретким
животним ситуацијама, осећају терет оптужби да су „агресори и злочинци“. У Хрватској
је данас могуће живети као Србин, али није могуће да Србин живи равноправно са Хрватима.
Чак ни у случају Милорада Пуповца. Та атмосфера, свакодневно храњена хрватска јавност
документарним филмовима о Домовинском рату, постављених на арматури „Хрватска је
нападнута – Срби су агресори“, телевизијским емисијама у којима су Срби искључиво
негативци, а Србија држава на путу „обнове фашизма“, одржава у животу и учвршћује
став: „Срби морају знати где им је место“.
Пуповац, свеједно је из којих разлога, нема снаге, неће, плаши се да рат у Хрватској
дефинише онако како се он једино може дефинисати – као грађански рат, и отуда његово
овакво држање и став који Хрватској савршено одговара. Уместо да каже: на тлу Хрватске
вођен је грађански рат, узрокован покушајем Хрватске да се осамостали, Срби у Хрватској
за тај рат нису криви или су криви колико и Хрвати, он и даље бежи од те истине
и брани нешто што се, у оваквој констелацији историјских „истина“ и поставки, не
може бранити.
Људи попут Керума добро пролазе у најширој хрватској јавности, али их тамошњи интелектуални
кругови игноришу, избегавају. То су за њих редикули, затуцани Влаји, примитивци
који срамоте Хрватску, сировине из Херцеговине… и све је тако док у причи нема Срба.
А када се они појаве хрватска интелектуална и политичка елита најпре сатанизује
„реметилачки фактор“, припреми терен и повуче се на осматрачку позицију као пуж
у кућицу, и препусти Католичкој цркви и „сировинама из Херцеговине“ да наставе посао.
Тако је било и 1941. и 1990. године. Кад се окончају прљаве и крваве работе, танки
слој хрватске интелигенције опет излази на светло дана, тражи да се Керуми склоне,
врате тамо одакле су дошли, да не срамоте хрватску државу, хрватство уопште. У тој
причи је Крлежина теза о два камиона усташа придошлих из Херцеговине.
Приступ положају Срба у Хрватској, већ две деценије заснованом на поставци „зна
се где је њихово место“, довео је до тога да се данас у Хрватској, не рачунајући
политички експониране људе, као што је Пуповац, готово нико од јавних личности,
из света културе, глуме, спорта… не изјашњава као Србин. Упркос чињеници да су многи
од њих српског порекла. Да би се то илустровало нема бољих примера од двојице сјајних
спортиста, репрезентативаца Хрватске у фудбалу и кошарци, Миладина Прше, познатијег
као Дадо, и Аријана Комазеца. Ни једног од њих, наравно, нико, није присиљавао да
се изјасне као Хрвати, али је у Хрватској атмосфера таква да и један и други знају,
изјасне ли се као Срби, да ће окончати репрезентативни статус, довести себе и породицу
у непријатну ситуацију, изгубити вредност на тржишту спортске Европе.
Пре девет година, после једне утакмице између Словеније и Хрватске, коју је Хрватска
добила, словеначки „Дневник“ објавио је извештај са меча у којем је писало: победнички
гол постигао је Србин Дадо Пршо. Уследили су отворени и перфидни притисци до те
мере, да је мучени Миладин загребачким „Спортским новостима“ изјавио: „Ја сам Хрват,
пресретан сам што сам добио мајицу са хрватским грбом и што сам могао Хрватској
нешто мало придонијети. Ја сам Хрват, све остало су глупости“.
Миладин Дадо Пршо, рођен у Задру, потиче из српске, православне породице. Његов
братанац, Милан, био је пре седам година нада ФК „Црвена звезда“, али није успео.
Његова породица живела је избеглички живот у селу Зуце, испод Авале. Рођак Дадо
их је помагао, слао новац, тренерке и копачке за малог Милана.
Случај Комазец такође је трагичан; бежећи од српског порекла, у страху да му се
нешто не догоди, јер су му навијачи КК „Шибеник“ претили физичком ликвидацијом,
Аријан је изјавио да су његови пореклом Немци.
Срећом, Хрвати у Војводини и Београду немају такве и сличне проблеме. Што се Срба
у Хрватској тиче њих ће разни Керуми и даље смештати „тамо где им је место“, све
док се неко, а то још увек може да буде Милорад Пуповац, не одважи и каже да је
рат у Хрватској почео због хрватске сецесије и антисрпске хистерије.
Извор: ПЕЧАТ