Хрватски антифашизам преко Дражине кокарде

Latinica

Пише Ратко Дмитровић

Срби су једини уједињујући фактор кад су Хрвати и Хрватска у питању. Постоје тамо различите политичке идеје, странке са десним и левим (каквим-таквим) идеологијама; постоје Хрвати заражени европејством и они, таквих је можда и више, који о европским интеграцијама мисле све најгоре; има у Хрватској и русофила и љубитеља свега што стиже из Америке, и те разлике су видљиве, сударају се, непомирљиве су… и све је тако док се не дође до Срба. Тада се хрватска јавност муњевито, као што се рој пчела формира за неколико минута, удружује и сви мисле исто. Ево случаја са ђенералом Дражом.
Хрватска се већ данима, у мери која постаје невероватна и за многе необјашњива, бави судским процесом у Београду који би могао да доведе до неке врсте рехабилитације бригадног генерала, Драгољуба Драже Михаиловића, начелника штаба Врховне команде Југословенске војске у отаџбини и министара војске, ваздухопловства и морнарице. Оглашавају се сви, од сеоских кабадахија по Далматинској Загори, са захвалницом домовинског рата на зиду, преко попова, медијских коментатора, историчара, политичких лидера, све до председника Иве Јосиповића. Сви мисле и говоре исто; Дража је ратни злочинац, он и његови четници били су фашисти, рехабилитација би додатно оптеретила односе Србије и Хрватске.

У АДМИНИСТРАЦИЈИ АНТЕ ПАВЕЛИЋА

То говоре убеђени хрватски фашисти, распоређени по друштвено маргинализованим групама и политичким организацијама, то говоре тзв. „независни интелектуалци“, свеучилишни професори, историчари, бивши партизани, неспорни хрватски антифашисти… сви. Весна Пусић, министар иностраних послова Хрватске иде нешто даље, па додаје да ће ово са Дражом поделити и саму Србију. Њој је, ето, жао Србије.
Иначе, отац Весне Пусић, Еуген Пусић, био је високи службеник у администрацији Анте Павелића. Хрватски државни архив чува матични лист Еугена Пусића (фонд бр. 487 – који се односи на Министарство оружаних снага НДХ) и ту налазимо много интересантних података из ратне биографије овог човека. Уз остало, види се да је заклетву усташкој влади дао само осам дана после проглашења НДХ, да је у хрватску војску ступио првог маја 1941. године, те да је 1944. године одликован према наредби „прочелника Устројбеног одјела Министарства оружаних снага НДХ“. Пусић је из рата изашао као из вагона воза који је неповратно одлазио у историју. Под неразјашњеним околностима, без икаквих последица, постао је уважен и у новој држави, догуравши до места професора на „Правном факултету“ у Загребу, а редовни члан „Југословенске академије знаности и умјетности“ постао је 1983. године.
Разуме се, деца ни у којем случају не могу да сносе последице деловања својих родитеља, али у овом случају Весниног оца спомињем само зато што сам убеђен да би бар она могла да се суздржи и ћути када су овакве расправе на сцени. А да није благонаклона према Србима у Хрватској и то је тачно. Писао сам о томе у „Печату“.
Мали је ово простор да представимо бисере из лепезе најновијих хрватских мишљења о Дражи, четницима, Србима, Другом светском рату. Све се то у Хрватској у ових неколико дана помешало; Тито, за многе у Хрватској комунистички монструм и велики ратни злочинац, који је побио „300 хиљада Хрвата код Блајбурга“, преко ноћи је постао „велики борац против четништва и победник над Дражом“; комунистички судови сада су у Хрватској легитимни, све је на свом месту само да би се оправдала и оснажила службена квалификација Титове Југославије, да је Драгољуб Дража Михаиловић био ратни злочинац.
Хрватска је утемељена на антифашизму, ми смо са усташтвом одавно рашчистили узвикују Јосиповић, Пусић и остали познати и мање познати Хрвати. Додају да су четници, као и усташе, фашисти и да је та прича закључена. Споменута Пусић напомиње да ће судски процес у Београду, ако оконча рехабилитацијом ђенерала Драже, нанети велику штету Србији у међународној заједници. Србија, познато је, има велики углед у међународној заједници.
На жици Весне Пусић тамбура и Јелко Кацин, кадар Европске уније за све и свашта на Балкану, највише за посматрање Србије и Срба. Случајно заборављајући чињеницу да је најбољи словеначки економиста Александар Бајт (умро 2000. године), по сопственом признању био активни члан Равногорског покрета Драже Михаиловића, Кацин тврди да Европе са забринутошћу и великом пажњом прати шта се у Србији догађа око Драже Михаиловића. Лаже, наравно. Кога у Европи то интересује? Са тим се више не замајавају ни у Србији. Али, да се ми позабавимо најновијом манифестацијом хрватског односа према фашизму. Да та силна халабука нешто не скрива? Управо тако.

УСТАШЕ И ДОМОБРАНИ
Хрватска влада, још од 1993. године, редовно, сваког месеца, исплаћује преживелим усташама пензије. Знам да вам ово звучи невероватно, али је истина. Хрватска, која данас за себе тврди да није следбеница „Независне државе Хрватске“, да са Павелићем и његовом државом нема никакве везе и на овај начин негује успомену на ту монструозну фашистичку творевину. Кажем „и на овај начин“, пошто није једини.
Из хрватског Инвалидско-мировинског фонда прошлог месеца (март 2012. године) исплаћено је 16.000 пензија припадницима регуларних снага „Независне државе Хрватске“, усташама и домобранима. Истовремено, врло је интересантан податак да 9.500 грађана Хрватске прима пензију на основу учешћа у партизанском покрету. Ове две бројке врло су инспиративне за разне анализе, поређења, преиспитивања, али текст није о томе и зато се враћамо усташким пензијама.
Хрватска истина никада није донела закон о рехабилитацији Анте Павелића и усташтва, формално није, али је практично у потпуности рехабилитовала тај покрет; кроз примену ендехазијских термина, назива војних формација и чинова, кроз дозволу остарелим усташама да се врате (углавном из Јужне Америке) и слободно живе у Хрватској, те на крају кроз решења о пензијама за ту Павелићеву братију.
Неко ће рећи да се најснажнија веза НДХ и савремене Хрватске видела и види кроз однос према Србима и свакој заједничкој држави са њима, и тај неко биће увелико у праву.
Сваког пролећа, ево већ двадесет година, највиша државна делегација Хрватске одлази до вароши Блајбург, у Аустрији, и на тамошњем пољу, месту где је капитулирала усташка војска, полаже венац на споменик убијеним усташама. Тачније, одржава сећање и на ту војску, и на НДХ. Зар се то може назвати антифашизмом?
Шта год неко данас причао, како год тумачио Други светски рат, „Независна држава Хрватска“, како то својевремено рече Фрањо Туђман, била је жељена и хиљаду година сањана хрватска држава. Истина, трајала је кратко, стицајем околности, али то је била хрватска држава, са свим својим садржајима, дометима и злочинима.
Хрвати се тога могу стидети, али се не могу одрећи. Судећи по уважавању Блајбуршког споменика и одласку на то место, они се тога и не одричу.
Недавно је Данијел Ивин, рођени брат Славка Голдштајна, покренуо иницијативу да се уредбом Владе Хрватске прекине, малтене забрани, одлазак државних службеника на поклоњење сенима усташа убијених код Блајбурга. Са службених државних адреса нема реаговања. Ивина је подржао само Савез антифашистичких бораца Хрватске.

ПОРАЖЕНИ ФАШИСТИ
Изједначавање усташа и четника, поравнавање Анте Павелића и Драже Михаиловића, стара је дисциплина на овим просторима. Нису то лансирали Хрвати, већ комунисти, победници у грађанском рату, који су знали да није могуће створити будућу федералну државу ако у њу најбројнији народ (Срби) уђу као антифашисти, победници у рату, а други по бројности, Хрвати, као поражени фашисти. Зато су усташе и четници постали исти и пред судовима, и пред филмским камерама.
Иву Јосиповића и Весну Пусић нико не подсећа, ни у Хрватској, ни из Србије, а требало би, на разлику између усташа и четника. Нико да их упита – па ћемо то ми урадити, набрајајући у „Печату“ већ објављене податке – како се то легендарни Шарл де Гол, командант Покрета отпора у Француској 1943. године „збунио“ и одликовао Дражу „Ратним крстом“. Тим поводом пред јединицама француске војске читана је похвала у којој Де Гол назива Дражу Михаиловића „легендарним јунаком и симболом најчистијег родољубља“. Или, шта би председнику Америке Хари Труману, да постхумно, 1948. године, одликује Дражу Михаиловића орденом „Легије заслуга“. Или, ко то превари чувени „Тајмс“ да је 28. јула 1946. године, после стрељања генерала Михаиловића, објавио: „Свет се тресе из темеља. Михаиловић, часни родољуб, пао је као жртва и мученик под ноге победника комунистичке инвазије са истока“.
Први град у поробљеној Европи, која је стењала под Хитлеровом чизмом, била је Лозница. Град су 31. августа 1941. године ослободили четници Драже Михаиловића, под командом потпуковника Веселина Мисите. Већ сутрадан „Радио Москва“ јавља да је Хитлер доживео први пораз на Балкану, у Србији, где су, пазите сада, „партизани ослободили градић Лозницу“.
Та информација дошла је из истог оног мозга који је 1945. године изједначио усташе и четнике, мозга који то ради и данас. У Хрватској, али, жалосно је, и у Србији.