Србин у Берлину

Вучић у Берлин путује с кофером пуним велике стрепње и малих надања. Шта год отуда донесе, а да то нису нове уцене и ултиматуми, добро је прошао. Маневарски простор мањи је од бакарне површине националне валуте

У уторак, 10. јуна, након скоро стотину година паузе, у Берлину ће поново за политички астал сести представници немачке и српске државе. Лицем у лице. Негде у прашњавим архивама постоји, нема сумње, забелешка о последњем сусрету представника власти царске Немачке и краљевине Србије. Беше то у време пред Први светски рат. С једне стране, био је канцелар Теобалд фон Бетман с друге Милован Миловановић или Марко Трифковић. Вероватније овај други. Овога пута немачко-српске разговоре водиће Ангела Меркел, најмоћнија жена на свету, канцелар Немачке, и Александар Вучић, председник Владе Србије.

Вучић у Берлин путује с кофером пуним велике стрепње и малих надања. Шта год отуда донесе, а да то нису нове уцене и ултиматуми, добро је прошао. На столу га чека седам немачких услова, донетих у Београд прошлог децембра, које Србија мора да испуни пре него што јој се отворе врата ЕУ.

Дакле, Вучић не може да понуди ништа што Немачка већ не тражи, а да Србија од Немачке нешто тражи, без давања, то у трговини, што политика јесте, не бива. Маневарски простор председника српске владе у берлинским разговорима мањи је од бакарне површине националне валуте. Немци су велики, озбиљан народ, Немачка је економска и политичка велесила, односе с другим државама мења споро и веома тешко, посебно однос с малим државама и малобројним народима. А Србија и Срби спадају у такве.

Први однос, тачније контакт, између Срба и Немаца забележен је у време Стефана Немање и немачког цара Фридриха И Барбаросе; сусрет у Нишу, 1189, за похода у Трећем крсташком рату. Међу витезовима цара Душана било је и Немаца (чувени Палман). А из тих времена и данас у Србији има топонима који подсећају на Немце из Саксоније, зване Саси, придошле у царску Србију у циљу унапређења рударства. Падом Србије под турску власт, српско-немачки односи прекинути су и обнављају се тек у другој половини 19. века.

У два светска рата Немачка је на тлу Србије оставила страшне трагове. У данима распада Титове Југославије управо је Немачка (Кол и Геншер) ултимативно, претећи да ће иступити из тадашње Европске заједнице ако не буде по њеном, присилила остатак ЕЗ да призна независност Словеније и Хрватске. Из тог времена памтимо застрашујућу сатанизацију Срба у немачким медијима. Тако је било до пре неку годину. Стиче се утисак да је ово утихнуло након отимања КиМ од Србије, чему је Немачка дала огроман допринос.

Где је Вучићева и српска нада, да ли је уопште има? Ангела Меркел није од оних који ликују над малима и нејакима. То препушта својим сарадницима. Ако је позвала председника Владе Србије да посети Берлин није реално претпоставити да то чини како би премијера Србије, и Србију преко њега, додатно понижавала. Стари захтеви су на столу, нови је у вези с Украјином, али и то нам је месецима познато.

Колика год да је разлика у снази, богатству и утицају двеју држава, а огромна је, скоро незамислива, берлински сусрет можда отвори и врата на која су Срби одавно заборавили. На Вучићу је да процени оно што је у политици најтеже; шта његова одлука (у Берлину ће сигурно нешто морати да одлучи) доноси не њему већ његовом народу. И не сутра, већ у периоду од следећих 50 година.

 

Пише: РАТКО ДМИТРОВИЋ

Извор: Вечерње Новости