Вуковарци, шта ћемо са „рвацком ћирилицом“
Медији су јавили, позивајући се на полицијску процену, да се на антићириличном митингу у Вуковару окупило 25.000 људи. Хрвата, дакако. Није истина ово за процену броја, за Хрвате је истина
Извештавао сам пре почетка рата у Хрватској са најмање педесет масовнијих окупљања и великих митинга, српских и хрватских, наставио у Београду, у периоду од 1995. па до смене Милошевића, и могу, верујте, са врло ниским прагом толеранције, горе или доле, да проценим број окупљених. У Вуковару нисам био, али по снимцима три хрватска ТВ канала – а знамо како се заузимањем одређене позиције за камеру број окупљених привидно увећава, што је овде сигурно чињено, у Вуковару није протестовало више од осам хиљада људи. Ако је и толико.
ВОЉА НАРОДА ЈЕ ВОЉА НАРОДА Ово, само по себи, није посебно важно, али може да буде окидач за размишљање. Посебно ако се прислони уз изјаву председника Хрватске Иве Јосиповића, дату исте вечери, да се постојећи Закон о правима мањина мора поштовати, укључујући и Одредбу о равноправности латиничног и ћириличног писма, али ако мислимо супротно, додао је Јосиповић, онда би закон требало мењати. За ту промену, дакако, није одгорега да народ протестује, посебно у Вуковару, да та окупљања буду што масовнија и да Влада Хрватске у једном тренутку каже како се више на том питању не може одупирати – воља народа је воља народа.
Ако мислите да сугеришем некакву синхронизацију потеза између Горњег града у Загребу и „Стожера за одбрану хрватског Вуковара“ (обратити пажњу на име, поруку, национални префикс) нисте далеко од исправног закључка. Не бих ја овде правио ни најмању ограду да Хрватска није на корак од отворених врата Европске уније. Јосиповић зна да Хрватској свако таласање воде у националном каналу, сада кад је чамац са шаховницом додирнуо праг Уније, може људима који представљају Хрватску – њему и Милановићу – у Бриселу донети прилично неугодне разговоре. Уз све пријатеље и заштитнике које тамо, нема сумње, имају. Милановић не прави ограде попут Јосиповића, тај човек иначе од дана ступања на дужност председника Владе Хрватске према Србима није учинио ниједан негативан гест. Неко ће рећи да то и није нужно јер су сви антисрпски послови у Хрватској окончани. Можда, али Јосиповић такав став демантује. Због чега му је био потребан онај додатак о могућој измени закона? Мени лично највише звечи ћутање Весне Пусић. Она, истина, по функцији (министар за иностране послове и евроинтеграције) нема директну везу са Случајем, али никако се не сме заборавити шта је та жена урадила у Сабору, пре нешто мање од две година, када је на иницијативу владе Јадранке Косор усвајан предлог измена закона о локалној самоуправи. Понуђеним решењима Срби у Подунављу, баш ови који су сада на удару противника ћирилице, добили би шансу чвршћег повезивања и самосталног остваривања мањинских права у сфери културе и образовања. Све је стопирала Весна Пусић, тада у опозицији, рекавши да би Срби на тај начин могли да формирају своје територијално-политичке области што се, казала је, никако не сме дозволити.
Њена партија је пресудила и тај предлог је бачен у корпу за смеће. Да је прошао, ових протеста у Вуковару можда не би ни било. Цео проблем решавао би се другачије. Весна данас ћути као заливена. Није проблем претпоставити шта мисли.
РАТ ВОЂЕН ЛАТИНИЦОМ А откуда баш сада ова халабука око ћирилице у Вуковару? Како то да Хрватима не сметају двојезични натписи у Истри, на пример, где је Италијанима признато све што су тражили. То није исто, поручују из вуковарског „Стожера“, додајући да је под ћирилицом разаран Вуковар, да су ратне ране још увек свеже. Не знам колико су свеже, и да ли је заиста тако, али тврдња да је Вуковар разаран под ћириличним плаштом не одговара истини.
Напротив, рат за Вуковар вођен је под латиницом, са обе стране. Службена хрватска верзија операције Вуковар каже да је град нападнут од стране Југословенске народне армије, бесомучно тучен свим оруђима и авијацијом, скоро три месеца, после чега су, каже ова теорија, браниоци Вуковара положили оружје. Прво, град Вуковар није нападнут из разлога нечије обести или великосрпске идеје, како то кажу у Хрватској, већ је операција започета како би се деблокирала касарна JNA у том граду. Нема армије на свету која би поступила другачије. Подсећам, све то догађало се у време када Југославија постоји као држава, кад су у складу са важећим законима „хрватске оружане снаге“ тек обичне паравојне јединице. У Вуковару су те оружане банде, цело пролеће и лето 1991. године, одводиле на саслушања, тукле и на крају убијале грађане српске националности, минирале њихове куће, локале, ресторане, а онда се прешло на блокаду касарне, са искључивањем воде и струје и снајперским гађањем војника. Тако је почео рат. Ово је претходило операцији Вуковар. Вођа тих проусташких јединица у Вуковару био је Томислав Мерчеп коме се баш ових дана, због злочина почињених над Србима, суди у Загребу.
А ћирилица и њена улога у „освајању Вуковара“? Ако је Југословенска народна армија окупирала Вуковар, како тврди сваки Хрват (готово без изузетка), онда ћирилица са нападом на тај град нема никакве везе. Како? Тако што JNA као оружана сила бивше Југославије није познавала, нити је примењивала ћирилицу.
ИНИЦИЈАТОРИ, ОРГАНИЗАТОРИ, БУКАЧИ… Старији ће се сетити, бар они који су служили редован војни рок у JNA; службено писмо JNA била је латиница, а језик српско-хрватски, екавска варијанта. Ако је по завршетку операције Вуковар на зградама било ћириличних натписа, а било их је, то може да има везе са групама српских добровољаца, али никако са JNA. Дакле, образложење антићириличних просведника у Вуковару отпада. Лажно је. Шта је онда прави разлог? Мржња и нетрпељивост према Србима као народу. Ниједно окупљање, политичког, социјалног, спортског карактера, није случајно, ни спонтано. Увек су ту иницијатори, организатори, букачи, провокатори… без њих нема окупљања. Ко стоји иза ових у Вуковару? Исте оне снаге које су у Хрватској започеле рат, претходно забранивши ћирилицу, спаливши неколико десетина хиљада књига штампаних на ћирилици. То су људи који на зидовима својих кућа и станова држе слике Анте Старчевића, родоначелника хрватског фашизма. Сви они, без изузетка, мисле да је сувишно и ово мало Срба што их је преостало у Хрватској и да су још увек у хрватској држави захваљујући Иви Санадеру и његовој наследници Јадранки Косор. Закон по којем Срби у Вуковару и другим општинама у којима их има изнад 34 процента, имају право на двојезичне натписе, донет је гласовима ХДЗ-а и Хрватске странке права, оних политичких партија које су данас најгласније у захтевима да се ћирилици не дозволи „повратак у Вуковар“.
Истина је, тада се на челу ХДЗ-а налазио Санадер, односно Јадранка Косор. Шта се променило у међувремену? Све. Санадер је иза решетака, Јадранка је смењена, а проусташку Хрватску странку права воде други људи. Уместо Косорове на челу ХДЗ-а нашао се Томислав Карамарко. Бивши обавештајац, човек који је радио и за леве и за десне, оснивао ХДЗ, водио председничку кампању Стјепана Месића кад се овај окренуо против ХДЗ-а…укратко, врло, врло прагматичан и опасан тип. Сада му се као водећем опозиционару у Хрватској чини да се слабо место Милановићеве владе зове Вуковар и отуда ови протести. Антисрпски расположених Хрвата, спремних да изађу на тргове и улице, претећи оружјем ако затреба, обећавајући да ће сваку таблу са ћирилицом у Вуковару одмах уклонити – лако је наћи. У ХДЗ-у и изван њега. Антисрпство је у Хрватској увек било и сада је живахно, политички профитабилно и лако потпаљиво.
И ПРЕ СВЕГА – КОЛОСАЛНА ЛАЖ Али, има ту још једна мука коју, не знам зашто, нико не спомиње. Пре само два месеца, под покровитељством Хрватске академије знаности и умјетности, одржан је у Загребу симпозиј „Хрватска ћирилична баштина“, окончан једнодушним ставом да је ћирилица саставни део хрватске културе, да су многи списи, стари и више векова, пронађени западно од Дрине и Дунава, безбројни епитафи, исписани на ћирилици, у ствари хрватска културна баштина. У тој колосалној лажи – јер лудило није, мада на то личи – хрватски знанственици отишли су тако далеко да су закључили да и „Мирослављево јеванђеље“ припада хрватској култури јер је написано, тврде они, „хрватском ћирилицом, старославенским језиком, хрватске редакције“.
Ако је тако, ако то у Хрватској нико није оспорио, а прошло је два месеца, зашто ови из ХАЗУ не оду у Вуковар и упозоре тамошње антићириличне просведнике да не праве глупост, да се не боре против „стољетне хрватске баштине“. Зашто се Јосиповић не позове на споменути симпозиј и ућутка Стожер за одбрану хрватског Вуковара? Како се на једној страни на највишој државној научној инстанци може тврдити да је ћирилица хрватско писмо, а на другој подржавати протесте против ћирилице? Шта ћемо у свему овоме са оним мучеником, жестоким Хрватом у селу Кочерин, код Широког Бријега, који приводи крају клесање у камену метар и по високих слова „рвацке ћирилице“? Ствар је ипак врло једноставна – у питању је несавладива мржња према Србима, а свака мржња најпре убија логику и истину.