Јевреји у новијој историји Срба и Хрвата

Пише Ратко Дмитровић

Од бројних феномена које налазимо у политичком и друштвеном животу ових простора, однос загребачких Јевреја према новој Туђмановој држави свакако спада међу најинтересантније, тим пре што такав однос није забележен у Београду

У прошлом броју „Печата“ је Јаша Алмули урадио, бар делимично, оно од чега српска интелигенција ево већ двадесет година бежи као нечастиви од тамјана; проговорио је јавно о актуелним односима Срба и Јевреја, односно о убеђењу неких Срба да им Јевреји раде о глави и убеђењу неких Јевреја да код Срба има антисемитизма. Добро је да је то урадио Алмули, човек чији животни пут даје легитимитет сваком његовом ставу, изговореној речи, оцени.
Објашњавајући чињеницу да се у српској драми последње две деценије, као жестоки српски противници, појављују и неки Јевреји, Алмули од Срба тражи да Јевреје и њихове ставове не доживљавају као јеврејске, већ, на пример, америчке. У том смислу споменуо је Мадлен Олбрајт, Ричарда Холбрука, Виљема Коена, Самјуела Бергера… објашњавајући да се не ради о антисрпским завереницима са позиције јеврејства, него о горљивим представницима једног крила америчке администрације, људима којима само јеврејство не значи готово ништа.

 

КРВАВЕ ГОДИНЕ
Широко је ово поље, врло инспиративно за расправу, свакако осетљиво и повезано са бесмисленим српским страхом да је свака критика на рачун Јеврејина аутоматски антисемитизам. Али, да не улазимо овога пута у ту дубоку и широку причу о понашању Јевреја (америчких и француских пре свега) у догађањима на простору бивше велике Југославије, од Цимермана до француског филозофског круга Бернара Анри Левија. Неко ће се тиме већ позабавити; студиозно, на много ширем простору, крајње реално и без страхова. Требало би. И због Срба, и због Јевреја.
Овде ћемо о понашању „српских“ и „хрватских“ Јевреја у бурним, смутним и крвавим годинама распада Југославије и стварања нових држава.
Основу вишестраначја у Хрватској, бар у практичном смислу, поставио је један Јеврејин – Славко Голдштајн. Он је био идејни творац и оснивач „Хрватске социјално либералне странке“ која се појавила пре ХДЗ-а. Био сам присутан првом јавном представљању те политичке организације у Загребу, крајем 1989. године. Конференцију за новинаре водио је Голдштајн, а поред њега је седео познати глумац Реља Башић. Прокламовани циљеви били су: демократизација друштва, вишестраначки избори, слобода јавног мишљења, разговори о новом „устројству“ Југославије.
Када је неколико новинара затражило да се појасне одређени ставови, за реч се јавио човек који је седео у последњем реду. Рекао је: „Ја сам Дражен Будиша и желим да кажем да је Хрватска угрожена од великосрпског програма који предводе Милошевић и САНУ“.
Само неколико месеци касније, ако се не варам, Будиша је изабран за председника Хрватске социјално либералне странке и та политичка организација заоштрава националну реторику претварајући програмске одреднице у антисрпску хистерију.
Голдштајн излази из страначке приче, али се не повлачи из јавности, већ налази новац за покретање недељника „Глобус“. То је данас угледан лист, нема сумње, политички уравнотежен, са често интересантним аналитичким текстовима, али не би требало заборавити да је ратних година у Хрватској „Глобус“ систематски и врло осмишљено радио на стварању и ширењу антисрпске хистерије према Србима у Хрватској и Србији.

 

АНТИСЕМИТСКИ ИСПАДИ

У то време Туђман је имао десетак саветника – сталних, специјалних и повремених – а један од њих, са великим угледом у Кабинету, био је Слободан Ланг, Јеврејин пореклом из Славоније. Он је тада био, а и данас је, велики хрватски националиста (што се за Голдштајна не може рећи), борац за очување суверенитета хрватске националне државе, заштитник у Хагу заточених хрватских генерала, борац за права Марка Перковића Томпсона.
Један од министара у првој Туђмановој влади био је Ненад Поргес, из угледне загребачке јеврејске породице. Његови родитељи су пореклом из Беча, односно Братиславе. Иначе, Туђман је у то прво време постојања самосталне Хрватске имао неколико антисемитских испада, али су Ланг, Поргес и пре свега велики новац у западним медијима, америчким пре свега, од Фрање Туђмана, проусташког председника, антисемите и шовинисте успели да направе „борца за слободну, демократску Хрватску“, великог противника „балканског касапина Слободана Милошевића“.
Велике проблеме са америчким Јеврејима Туђман је имао због књиге „Беспућа повијесне збиљности“. У првом издању нашло се безброј тврдњи да су Јевреји у концентрационом логору Јасеновац били управници на нижим нивоима командовања, шефови разних радионица, повлашћени слој. Чим је књига доспела у јавност уследиле су муњевите и жестоке реакције утицајних Јевреја из света и Туђман је за друго издање свој текст очистио од свих делова за које су Јевреји тврдили да представљају грозну измишљотину и фалсификовање истине.
Овде ми се, не знам ни сам због чега, намеће питање како би свет реаговао да је Слободан Милошевић 1990. године написао такву књигу?
Уз Гојка Шушка најближи и најоданији Туђманов сарадник, човек од апсолутног поверења, био је Андрија Хебранг, Јеврејин, чији је рођени брат, са још девет чланова породице његове мајке, зверски убијен у Јасеновцу. Упркос тога Хебранг и данас, као и деведесетих, има благонаклон став према усташтву, НДХ, Павелићу, а посебно је болећив на Макса Лубурића, оснивача и првог управника логора „Јасеновац“. Редовно одлази до Блајбурга, на поклоњење сенима поражене усташке војске.
Жарко Пуховски, либерални загребачки интелектуалац, такође има јеврејске корене, али њему то, безброј пута се показало, ништа не значи, а мислим да ни формално није повезан са Јеврејском општином у Загребу.

 

АНТИСРПСКО РАСПОЛОЖЕЊЕ
Споменућу овде и Младена Шварца, екстремну политичко-социјалну појаву, особу која је у величању усташтва за неколико копља изнад свих у Хрватској. Он отворено заговара национално чисту хрватску државу, са диктатуром и „вредностима“ које су владале у НДХ. Иако је Јеврејин, не пропушта прилику да Јевреје назива именима која не трпи ни новински папир, тражећи да се сви они депортују у Израел. Шварц је председник политичког покрета који представља, тако он каже, једину праву хрватску десницу.
Јевреја у политичком животу Србије, у последњих двадесет година, није било ни приближно као у Хрватској. Било је политичког и друштвеног деловања, али учешћа у власти није било. Неко ће се овде сигурно сетити Кларе Мандић, жене запањујуће енергије, једног од оснивача Друштва српско-јеврејског пријатељства, особе која је могла, тако кажу, без најаве да дође до највиших државних функционера, жене чији је приватни живот – бројни контакти са људима чудних биографија, начин на који је отишла са овога света – савршен предложак за филм. Била је члан Демократске странке, али готово неактивна, те један од оснивача Српске демократске странке у Србији. Људи су је доживљавали као српског националисту. Убијена је 2001. године у Београду из користољубља.
Срби са посебним осећањима памте композитора Енрика Јосифа, београдског Јеврејина који је тешких година знао да изговори речи које су Србима значиле више од утехе и лека. Вероватно зато што су долазиле од човека чији су сународници већ тада у свету, али и на простору бивше Југославије показивали антисрпско расположење. За оне који су заборавили, Енрико Јосиф је први изговорио сада већ вечну крилатицу „Срби су небески народ“.
Политички активан био је проф. др Леон Коен. Члан Демократске странке, једно време саветник председника Тадића, човек из породице солунских ратника „Срба Мојсијеве вере“. Његови политички ставови у једном делу београдске чаршије доживљавани су као одбрана српског национализма, што Коен није оспоравао.
За разлику од гореспоменутих београдских Јевреја, један од њих, друштвено и политички активних свих ових година, Филип Давид, води упорну борбу против „српског национализма“. Никада се није огласио, бар мени није познато, у заштиту угрожених Срба, чак ни ових на данашњем Косову. Припада тзв. „другој Србији“. Други светски рат његова ужа породица (мајка, он и брат) преживела је захваљујући Србима села Манђелос, у Срему, који су их скривали под измишљеним именима и презименима.
Ни данас, скоро двадесет година после тог догађаја, није јасно због чега је 1992. године диригент и композитор Оскар Данон напустио Београд. Истина, он је касније понављао да се на тај корак одлучио због велике ескалације српског национализма у Београду и целој Србији, што може да буде разумно објашњење, али само ако се занемари чињеница да се Данон из Србије одселио у Хрватску. Тамо, наизглед није било национализма. Иначе, Данон је тзв. „сарајевски Јеврејин“, из врло угледне породице, а у Београд је дошао да живи одмах по окончању Другог светског рата. Умро је у децембру 2009. године.
Београђани, бар они који су преживели НАТО бомбардовање, заувек ће да памте Аврама Израела и његова свакодневна упозорења на ваздушну опасност. Чувено: „Пажња, пажња“ и „Готово“. Био је на челу београдског Центра за обавештавање. Данас се бави приватним бизнисом и тврди како не може да разуме толику снисходљивост службеног Београда према НАТО-у.

 

Извор: pecat