Папа не долази у Србију

Најрадоснијим поздравом "Христос васкрсе! Заиста васкрсе!" Његово преосвештенство владика Никанор (Богуновић) свим православним Србима широм света честита највећи хришћански празник - Васкрсење Исуса Христа. Епископ банатски својим сународницима у отаџбини и расејању такође жели да им ова година буде срећна и благословена и да живе у миру, љубави и братској слози.

Пост, молитва, причешће и милосрђе хришћанске су врлине које спасавају душу и ослобађају је од греха, поручује владика Никанор, додајући да све што нам се дешава, догађа се по Светом писму, као и да индивидуализам и егоизам владају светом и напредују толиком брзином да људи заборављају на суштинске ствари.

 
Брига о расејању

Пошто трећина српске популације живи у туђини, како наш свет у ово време материјализма да очува православну веру, светосавску традицију и национални идентитет?

 

Владика Никанор

- Наш народ се расуо по свету стицајем разних, а највише несрећних околности које су владале нашом земљом. И то је несрећа наша. Ту је најпре требало да ми као Црква, као држава, као школа, као породица и друге институције друштва, задржимо народ наш, поготово стручњаке да остану у својој земљи. Јер, нигде им неће бити лепше него кад су своји на своме. Кад напусте своју земљу, биће са својима, али неће на своме. Али, кад је већ до тога дошло, онда је њихова обавеза да чувају веру и да брину о гробовима предака, а сами себе и своје потомство сачувају од асимилације. Њима то није лако и зато им је потребна помоћ. Најпре помоћ од Цркве наше, затим преко средстава јавног информисања, попут "Вести", треба да буду у току са дешавањима у старом крају и да читајући литературу на српском чувају свој језик. Важна су и окупљања око наших националних организација, допунске школе, часови веронауке, неговање фолклора, културе и уметности. Можда је у Европи, за разлику од Аустралије, Америке и Канаде, лакше да брину о очувању духовног и националног идентитета, јер није велика раздаљина од отаџбине. Али, ни у прекоморским земљама, уколико постоји добра воља, то није немогуће. Важно је хтети и имати дугорочни план. Наш народ у расејању је заслужио да му се пружи оно што се највише може, кад нажалост није могло у отаџбини, па су многи морали да оду.

Били сте епископ горњокарловачки током грађанског рата деведесетих година, када је много Срба напустило своје домове.

- Трудим се да макар у молитвама задржим у успомени све те наше страдалнике које сам упознао за скоро пет година несрећног рата, од првог дана свог доласка па до последњег дана изласка заједно са народом и свештенством из Горњокарловачке епархије. Био сам први епископ који је прву српску жртву тога рата сахранио. Био је то Рајко Вукадиновић, који је погинуо 31. марта 1991. на Плитвицама. Богу се молим да се тако нешто никад не понови. Да нико никад више ни у једној земљи не доживи оно што смо ми тамо доживели и преживели. Била је то страхота позната целом свету и штета је што многи не желе да чују праву истину. Или не могу да је разумеју. Може да је схвати само онај ко је тамо живео и све то преживео.
Добра воља све решава


Како сада, након повратка из Аустралије где сте били од 1999. до 2003, сагледавате епископску службу на петом континенту?
- Потреба је била да се пошаље један епископ у Аустралију, јер је Црква увек бринула о нашем народу. Жреб је, тако да кажем, пао на мене. Не зато што није било бољих епископа који су боље познавали прилике у том делу света, већ је СПЦ сматрала да би мој одлазак тамо био користан. Послушао сам Цркву, знајући за проблеме са којима се суочавао наш народ тамо, али сам сматрао да они нису толико велики и да се радећи може доћи до неких побољшања и резултата. Чини ми се да је тако нешто и било.

Са каквим мукама се данас суочавате у архипастирској мисији на терену Епархије банатске?
- Немамо неких посебних проблема осим свакодневних домаћинских брига око вођења своје куће. Тражимо од свештеника и монаха да буду што бољи пастири. Да са народом раде колико могу, да у овој економској кризи видимо где смо и шта можемо учинити да се не запустимо. Богослужимо, састајемо се, подижемо нове и обнављамо дотрајале храмове, рукополажемо нове свештенике.

Са каквим искушењима се срећете у банатској мултиконфесионалној и мултинационалној средини?
- Ми апсолутно никаквих проблема немамо. Ту је највећа румунска заједница и са њима смо у врло лепим односима, на чему смо Богу захвални. Нажалост, наша Црква и наше сестринске епархије попут Тимочке и Браничевске имају проблема са Румунском црквом. Има у Банату и Мађара католика са којима такође немамо никаквих проблема. Било је пре неких пет-шест година на територији наше епархије малих међунационалних сукоба међу омладином, али се брзо превазишло добром вољом обе стране. Имамо и доста Македонаца са којима смо у врло лепим односима. У неколико црквених општина имамо Македонце за председнике или благајнике. Они долазе у наше храмове и са радошћу можемо да истакнемо да у Банату имамо лепе међунационалне и међуконфесионалне односе. Али, може увек бити боље и на томе стално радимо.

О канонизацији Његоша

Зашто сте својевремено на заседању Светог архијерејског сабора СПЦ издвојили своје мишљење у вези с одлуком везаном за јерархију у Македонији која пребива у расколу?
- Једном приликом је наш Сабор заузео став по томе питању. И донео је одлуку да се македонски народ заједно са деловима македонске јерархије стави под одређене санкције зато што је тзв. Македонска црква претходно заузела исти став према нашој Охридској архиепископији на територији Македоније. Мислим да је требало мудрије поступати, да је требало разговарати. Разговорима се све може постићи, па нека и дуже трају. Одлука је ипак донета на предлог архиепископа Јована (Вранишковског). Моје мишљење је, по томе питању, остало усамљено. Нисам хтео да гласам за ту саборску одлуку и данас сам против ње.

 

 

Идуће године слави се јубилеј Миланског едикта, којим је римски император Константин допустио хришћанство. Како теку припреме у СПЦ за прославу у Константиновом родном граду Нишу и колико су реалне приче о позиву ватиканском папи?
- Била је на дневном реду Светог архијерејског сабора прослава 1.700 година Миланског едикта у Нишу. Званични став засад је да се позову сви поглавари помесних православних цркава и представници свих других верских заједница из наше земље. Дефинитивно је отпао позив папи на ту прославу. То је коначно одлучено. Ако би се којим случајем позвао папа, и сами представници помесних православних цркава рекли су да се не рачуна на њихов одзив. Нама је стало да дођу представници свих помесних православних цркава на прославу.

Били сте најпре викарни хвостански епископ у Црној Гори на испомоћи тадашњем митрополиту Данилу. Какав

је ваш став о канонизацији Петра Петровића Другог Његоша, односно владике Рада?
- Сваки надлежни архијереј предлаже за светитеља кандидата са своје епархије. То је сад у надлежности митрополита Амфилохија. Знам да има људи који су расположени за канонизацију Петра Петровића Другог Његоша, али Сабор је тај који доноси коначну одлуку, па ћемо видети. Не би ми сметало да у диптиху и календару српске цркве буде и Његошево име. Радовао бих се. Био би то још један више разлог за молитве и још већу радост Цркви нашој. Али, то је најпре ствар надлежног епископа, затим комисије за канонизацију и проучавање житија кандидата који се предлаже, па онда долази одлука Сабора.

Новотарије и самовоља

Свети архијерејски сабор је одавно формирао и комисију за литургијска питања да би се разрешиле недоумице око одступања од вишевековне традиције богослужења у српским црквама.
- Та комисија је основана још за време живота владике Саве Шумадијског и патријарха Павла. И врло мало је урадила. Остало је све као што је било -традиционално. Сматрам да је то добро. Ове новотарије, које се нажалост уводе у појединим нашим епархијама, плод су самовоље. Препоручено је и поручено да се остане при старом начину богослужења, али неки епископи се оглушују и настављају по своме. Зато настају расправе међу свештенством и народом, отуда проблеми. Ја се држим одлука Светог архијерејског сабора, држим се предања као што су се придржавали и наши стари.

Колико је реално објашњење да се увођењем новотарија у богослужење, у ствари враћамо у рано хришћанство?
- Како се можемо вратити у време када су живели апостоли и у доба кад је Господ Исус Христос установио евхаристију (причешће)? Како ћемо се вратити у први век хришћанства кад тада није било храмова? Биле су катакомбе. Како ћемо отићи у прва три века ове ере када није било слободе хришћанства? Од четвртог века добијамо слободу. Од тада почињу да се граде храмови, постављају иконостаси, па опет долази до рушења, поново долази до блокада. Црква се до осмог века бави пословима који су битни за њен опстанак до данашњег дана. Не можемо ми све то сада да занемаримо. Какво смо учење од наших предака примили, тако има и данас да буде. И то није сметало никоме, ни једном српском светитељу почев од Светог Саве, па до светог Николаја Жичког и светог Јустина Ћелијског, а сад смета неким нашим новим људима. Не сматрам да смо већи од свих наших светитеља.

 

 

 

Извор: vesti