Како су „Песма лета“ и Вице рушили Југославију
Многи се још увек сећају бриљантног хрватског певача, рођеног у Шибенику, који је све своје таленте и животне предности, а имао их је много, подредио националном осећању, борби за самосталну хрватску државу, скончавши и буквално на степеницама Сабора Хрватске
Шездесетих година у Југославији
почела је да се формира музичка сцена коју би са данашње позиције могли да
назовемо естрадом. Новца, разуме се, није било. Свирало се и певало за своју
душу, слушао се „Радио Луксембург“, глас оног света за који су многи у Титовој
држави веровали да је рај на земљи, место где ћемо и ми једнога дана спустити
своје табане. Отрежњење је касније било сурово и болно, посебно када је тај
западни рај стигао у Србију, у виду банака и навођених пројектила. Али, није
прича о томе. Дакле, шездесете бележимо као године у којима се у Југославији, у
Београду и Загребу, формирају прве групе момака заљубљених у једну врсту музике
која је и на Западу представљала чежњу, бунт, протест, каналисање енергије;
рађао се југословенски рокенрол.
Тако смо добили сада далеке „Силуете“, „Бијеле стријеле“, „Златне акорде“,
„Црвене кораље“, „Црне бисере“. Одржана је и прва Гитаријада, Миле Лојпур је
био сензација у Београду, Загрепчанин Карло Метикош постаје велика певачка
звезда, касније ће остварити пажње вредну међународну певачку каријеру под
именом Мат Колинс, јављају се Арсен Дедић, Ђорђе Марјановић, Габи Новак, Лола
Новаковић… Дивне године – рећи ће вам они који су тада били у двадесетима и
млађи – када се мармелада куповала у кантама од пет килограма, хлеб заиста
тежио цео килограм, кад се пио клакер, Гавриловићева тиролска салама мирисала
до улице, а радио-пријемници, РИЗ-а и ЕИ „Ниш“, звучали боље (или се то само
чинило) него данашња ХИ-ФИ техника.
КАКО ЈЕ РОЂЕНА „ПЕСМА
ЛЕТА“ У таквој
атмосфери, уплашени да би се та нова музика, ђаво ће знати како, могла окренути
против социјализма и система, политички врх државе доноси одлуку да све то мало
каналише, усмери, замота у обланду братства и јединства. Тако је рођена „Песма
лета“, путујући фестивал чији се значај не може ни упоредити са овим што данас
подводимо под велике музичке догађаје. Нашло се на окупу све што је у певачком
свету ондашње државе нешто вредело, од просечних до оних најбољих. Градови у
којима је гостовала „Песма лета“ припремали су се недељама за тај спектакл.
Тада је, подсећам, постојала само једна телевизија и неколико листова у целој
држави, па можете да претпоставите шта је значило уживо видети „оне са телевизије“.
Ти људи су заиста били велике звезде, иконе, недодирљиви, примали су стотине
писама свакога дана, девојке су сањале само да дотакну Ђорђа Марјановића,
Микија Јевремовића, Арсена Дедића…
Путујући фестивал „Песма лета“ почео је 1967, а трајао до 1972. године. Пукло
је због политике, на ћуприји – подигнутој у неком од кабинета задужених за
идеологију – коју су зидали верујући да ће допринети зближавању народа и
народности. Десило се супротно; „Песма лета“ допринела је бујању национализма у
тадашњој Југославији. У центру пажње нашао се Вице Вуков. Млађе генерације
немају појма ко је тај човек. Старији знају; Вуков је у своје време био оно што
су данас Здравко Чолић, Жељко Јоксимовић и Дино Мерлин – заједно. Изгледао је
као филмски глумац, лепши од Елвиса Прислија, певао савршено, богомданим
гласом, образован, са манирима… и био је хрватски националиста. Рођен је 1936.
године у Шибенику.
Вуков се први пут појавио 1959. године на Опатијском фестивалу. Открио га је
директор тог фестивала, извесни Јосип Стојановић, на једној аудицији у Загребу,
где је певајући две италијанске канцоне одушевио све присутне. Стојановић му
нуди Опатију, овај оберучке прихвата и буквално преко ноћи постаје велико име.
На фестивалу изводи песму „Мирно теку ријеке“ у дублету са Душком Јакшићем
(тада је била пракса да једну песму интерпретирају два певача) и добија све
расположиве награде. Следе наступи на загребачким, сплитским, београдским
фестивалима, а све главне награде узима Вуков. Два пута је представљао
Југославију на „Песми Евровизије“, 1963. и 1966. године.
Караван „Песма лета“ кренуо је 1. јула 1968. године, из Пожаревца. Све
најзначајније у забавној и поп музици било је ту: Ђорђе Марјановић, Вице Вуков,
Лола Новаковић, Нада Кнежевић, Милан Субота, Ивица Шерфези, Ладо Лесковар, Габи
Новак, Арсен Дедић… У Пожаревцу побеђује Ђорђе Марјановић, са песмом „Дарови за
сву децу“ и баш ту песму Вице Вуков (каснији победник у Сарајеву, Мостару,
Котору, Херцег Новом, Опатији, Загребу…) узима као доказ да фестивал,
генерално, нема неопходну уметничку вредност. Ту прави изузетак и спомиње
Арсена Дедића, као хвале вредног аутора. Као врло сујетан човек, неспреман да прихвати
пораз, Вице Вуков у једном интервјуу коментарише прве победе Ђорђа Марјановића,
казавши да то није изненађење јер Ђорђе „пјева на свом терену“, односно у
срединама где је српски живаљ већински.
На самом почетку турнеје певачима је подељен беџ „Песма лета“ на ћирилици и
Вуков је протестовао: „Ћирилица није писмо свих народа и народности
Југославије“. У Суботици је, наводно, Ђорђу Марјановићу опсовао српску мајку. У
Тучепима, после пораза, на заједљиву примедбу да је изгубио на свом терену,
Вуков је показао на паркинг испред терасе где се певало, и на београдске
регистрације на колима, уз коментар да су „Тучепи“ војно одмаралиште и да се
певало пред српским официрима. „Па како онда да победим?“, питао је.
Дубровачки наступ на „Песми лета“ опет је обележио Вуков. Кад је публика почела
да му звижди, незадовољна песмом коју је изводио, Вуков им се обратио речима:
„Немојте људи, нисмо у Београду“. После концерта у Сплиту Вице је зауставио
човека који је неколико пута звиждао док је он певао и упитао га због чега је
то радио. „Није ми се свидела песма“, рекао је овај, додавши да је из Београда.
„Онда иди тамо, у своју земљу, па звижди“, одговорио му је Вуков. Са неколико
случајева национализма на столу Окружно тужилаштво у Сплиту подиже тужбу против
Вукова, оптужујући га за вређање на националној основи. Томе је за неколико
дана прикачена још једна тужба из разлога причања вицева на рачун Срба. Претила
му је казна од две до пет година затвора. Можда би и скончао у апсани да га
отворено нису заштитили Мика Трипало и Савка Дапчевић Кучар.
СИНОНИМ
ЗА СРБОМРСЦА За веома кратко време,
баш у периоду „Песме лета“, Вуков је постао синоним за човека оптерећеног
национализмом, хрватством, са гајењем отворене мржње према Србима. Не
успевајући да се избори са свим тим, Вуков пакује кофере и одлази на турнеју у
Аустралију. Ескалира „Маспок“, Хрватска је на ногама, све је помешано;
национализам, шовинизам, усташтво, у Загребу се држе трибине на којима водећи
хрватски интелектуалци траже независну хрватску државу, издвајање из Југославије,
чланство у Уједињеним нацијама, „хрватску стројницу о хрватско раме“… „Борба“
објављује списак 50 најутицајнијих имена „Хрватског прољећа“. Вуков је на 37
месту, испред Дражена Будише и Ивана Звонимира Чичка. Хоће да прекине турнеју и
врати се у Загреб, али његова супруга Диана, девојачко Булат, праунука познатог
сплитског политичара са почетка 20. века, Гаје Булата, одлази у Италију где је
тада радио Јошко Вуков, четири године старији брат Вице Вукова, зове супруга у
Аустралију и преклиње га да се не враћа, уверена да би га режим ухапсио већ на
граници. Вице мења одлуку, али напушта Аустралију и долази у Париз, где је
живела Дианина сестра. Ту остаје пуних пет година, школује се на Институту за
међународне студије, усавршава језик и повремено путује у Италију. „Маспок“ је
пресечен чувеном седницом у Карађорђеву, тачније, све је одгођено на рок од 20
година. Циљеви прокламовани 1971. остварени су 1991. године.
Кад се ситуација колико-толико смирила Вуков се враћа у Југославију. Свестан да
о певању не може ни да сања окончава раније започете студије филозофије и
италијанског језика на Филозофском факултету. Тражи посао, али узалуд; прати га
траг хрватског националисте и неколико година преживљава уз помоћ пријатеља.
Посао ипак налази, али тек 1978. године, у издавачком заводу „Матице Хрватске“,
на едицији „Пет стољећа хрватске културе“.
У хрватску јавност, кроз велика врата, враћа се 1989. године, оних дана када је
после 13. конгреса СКЈ свима било јасно да истиче рок трајања државе која се
звала Југославија. Вуков је тада у политичком загрљају са Фрањом Туђманом, али
није члан ХДЗ-а, има резерву према њиховој политици. Врло брзо почиње отворено
да критикује Туђмана и прилази „Хрватској народној странци“, Савке и Трипала,
коју напушта 1997. године. Туђман га деведесетих кажњава скоро потпуном
медијском изолацијом.
У политику се враћа 2003. године, на позив Ивице Рачана; подржава његову листу
преко које улази у Сабор као независни кандидат. Седамнаестог новембра 2005.
године, оклизнуо се на степеницама, излазећи из Сабора, ударио главом у
мермерну плочу и пао у кому. Умро је три године касније, 24. септембра 2008.
Сећање на Вукова заувек ће чувати његове интерпретације песама: „Бокељска ноћ“,
„Писмо ћали“, „Звона мога града“, „Добро ми дошел пријател“, „Суза за загорске
бреге“…
Извор: ПЕЧАТ