Лека и Ђидо
Обележено је тридесет година од смрти бивше Титове десне руке „абаџије из Обреновца“ Александра Леке Ранковића а неки Ђиласови завичајци, земљаци, покрећу иницијативу да се Ђидо судски рехабилитује
У држави Југославији, творевини комуниста из 1945. године, српску позицију, нико није бранио. Словенију су штитили Словенци, у њихову авлију други су могли да уђу само као гости; Хрватску и њене интересе, стално подижући ниво самосталности, рововски су бранили, Тито, Бакарић, Крајачић, док је Србија била под контролом свих, а најмање Срба. Они који су се као Срби изјашњавали, а имали су функције у републичкој и савезној администрацији у Београду, даноноћно су стражарили над српским национализмом, шта год то значило. То им је био основни задатак.
Комунисти српског порекла били су борци против сваког облика изражавања и неговања српства (изузетак је Крцун, у поратним годинама, и то је платио главом) док су словеначки и хрватски комунисти пре свега били националисти, Словенци односно Хрвати, којима је комунизам био примамљив, слаткаст, али у њиховим националним државама. Околности створене на Балкану након Другог светског рата натерале су их да уместо планираних националних држава, Словеније, Хрватске и велике Албаније (погледати одлуке Четвртог конгреса КПЈ, одржаног 1928. године у Дрездену) прихвате Југославију као вишенационалну сложену државу, али уређену тако да су у њој Србија и Срби под сталном контролом. Отуда две аутономне покрајине у Србији, Хрватска без покрајина, нове нације и нове цркве, отуда Устав из 1974. године.
У целој овој причи значајну улогу одиграли су, рекох, српски комунисти; ћутањем, подржавањем, обрачуном са сопственим народом и историјом тог народа. Међу њима су и двојица о којима ових дана бруји Србија: Александар Ранковић и Милован Ђилас.
Зашто опет о њима. Обележено је тридесет година од смрти бивше Титове десне руке „абаџије из Обреновца“ Александра Леке Ранковића а неки Ђиласови завичајци, земљаци, покрећу иницијативу да се Ђидо судски рехабилитује, те да једну улицу у Београду назовемо његовим именом.
Интересантне су расправе на ову тему. У њима је на површину испливала основна карактеристика Срба као народа: слабо памћење. Ђиласа у тим расправама тумаче као отпадника од комунизма, леберала, антититоисту а Ранковића као српског националног борца. Главни аргумент за Леку је онај аплауз на његовој сахрани.
До које мере су Срби као народ у Титовој Југославији били поражени говори управо тај аплауз, потреба да се национална клица тражи тамо где је никада није било. Срби су, немајући ништа друго, глобално обесправљени и обеснажени, у држави коју су створили, у једном ортодоксном комунисти, најжешћем браниоцу баш те и такве Југославије, тражили националног хероја. Тај аплауз на Новом гробљу, августа 1983. године, остаће као велики белег српске немоћи и позиције у комунистичкој Југославији.
Да ли је Милован Ђилас одговоран за „лева скретања“ у Црној Гори, политичку и сваку другу нетрпељивост, укључујући минимум људскости, према „пораженим снагама“, данас је потпуно неважно. Давно окончано време. Као што је неважно, јер се не може мењати, то што је Ђилас, када су оно цртане међурепубличке границе Титове Југославије, пресудио да Барања припадне Хрватској, да та република касније постане и подунавска земља, иако Барања са Хрватском, у историјском и етничком смислу, никада ништа имала није.
И Ђилас и Ранковић знатно су допринели крвавој драми која је задесила Србе у комунистичкој Југославији. Њихови потомци их виде другачије него ми остали. Имају право на то гледање. Али њихови политички истомишљеници, а данас их има у јавном животу и у Скупштини Србије, немају право да гурају прсте у очи огромној већини грађана Србије, свесној какве је све несреће и зла комунизам донео Србији и Србима.
Пише РАТКО ДМИТРОВИЋ
Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ