Тома и Немци
Било је то крајем 1991. године, у оно време када је немачки двојац, Хелмут Кол и Ханс Дитрих Геншер, стезао врат Европи у намери да изнуди признање независности Хрватске и Словеније. Без рукавица, дипломатских манира, без штапа и шаргарепе, Немачка огољелом уценом прибија уза зид Лондон и Париз; или ћете признати независност Хрватске и Словеније или Немачка отвара процес преиспитивања уједињене Европе као концепта и оквира живљења. Признали су.
У то време немачки медији додирују врхове могућности сатанизације Срба као народа и београдског режима, представљеног у лику Слободана Милошевића. Ни нацисти почетком Другог светског рата нису у британским и америчким медијима толико били сатанизовани као Срби почетком деведесетих у немачким штампаним и електронским гласилима. Срби који су тада живели у Немачкој тврде да је то било неиздрживо.
Сав очајан напишем у то време коментар актуелних догађаја и прочитам га у Другом
дневнику РТС-а, где сам радио као политички коментатор. Не сећам се баш свих детаља
али основна теза била је да Немачка опет, по трећи пут у 20. веку, необјашњиво,
ирационално, Србе види као варваре, као своје једине непријатеље на Балкану, народ
недостојан живота у заједници европских народа.
Истовремено, Хрвати су опет у немачкој визури Балкана добри и племенити, Хрвати су поново под немачком заштитом, као 1914. као 1941. године.
Неколико дана након тог коментара заустави ме у Београду, испред Коларчевог универзитета,
један познати Београђанин и излепи, народски речено, на пасја кола.
- Како вас није срамота да онако говорите - започе он своје улично предавање - па
због чега би Немци били против нас Срба, они све то раде због Милошевића.
Само да њега скинемо са власти све ће се променити. Срби ће тада у Немцима имати највеће савезнике. Па то је стари цивилизовани народ. Знате ли, Дмитровићу, кога је све тај народ дао, какве уметнике, научнике. Стидећете се једнога дана својих речи - изговори човек у једном даху и оде према Каламегдану.
Осам година касније, у НАТО разарању Србије, први пут након Другог светског рата
немачки авиони прелећу границе те земље и бомбардују другу државу, Србију.
У лето 2008. године, неколико месеци након што је Приштина прогласила отцепљење
од Србије а Немачка то прва подржала и признала, живот ми намести сусрет, овога
пута у кафани, са истим оним "интелектуалцем" који је 1991. године веровао
да ће Србима сванути кад се отарасе Милошевића.
Посебно у односу
са Немачком. Господине, као стојимо са Немцима, било је све што сам му рекао, тапшући
га по рамену. Он је ћутао.
И данас је у српско-немачким односима све исто. Ту време ништа променило није. Оно
што су Србима пре двадесет година радили Кол и Геншер то данас раде Меркелова и
Вестервеле.
Истом силином којом је 1991. године од остатка Европе тражила да призна независност
Хрватске и Словеније, Немачка данас притиска Европску унију да Србију притера на
признавање независности Косова и Метохије. Писмено, црно на бело, као што је недавно
у Београду српским челницима саопштио специјални представник Меркелове, Андреас
Шокенхоф.
Сада већ покојни амбасадор Немачке у Србији, Андреас Цобел, претио је, подсећам,
2007. године Србима да се не буне превише око Косова јер ће у противном на ред доћи
питања Војводине и Санџака. Немац ће Србину увек бити само Немац.
Закон физике каже да се сила може зауставити само отпором. Србија живи последње
дане кад још може да повуче бар једну црвену линију. Судећи по неколико последњих
изјава, изгледа да је Томислав Николић тога свестан.
Извор: ВЕСТИ