Шта ће Србима држава ?
Некако пред крај свог дипломатског боравка у Београду, 1981. године, када су оно Шиптари на КиМ подигли устанак са захтевом да и формално добију републику (у пракси су је већ имали) амерички амбасадор Лоренс Иглбергер тражио је хитан пријем у врху државе. На почетку разговора, а ово је касније потврђено из неколико извора, Иглбергер пита своје саговорнике колико на Косову живи Албанаца.
Око 900.000, одговарају му. А колико има Срба у овој држави, пита он. Па, око девет милиона, кажу они. И где је ту проблем, зачуђено ће Иглбергер.
Средином деведесетих, кад сам уређивао недељник “Аргумент”, један веома познати Београђанин, припадник мањинске верске заједнице, међу Србима оправдано цењен и поштован, рекао ми је: “А шта ће, Дмитровићу, вама Србима држава кад ви не знате да владате.” Ништа прецизније и тачније нисам чуо од тада до данашњег дана.
Слободан Милошевић је неколико година посматрао – најпре ратујући саопштењима а потом оружјем, килаво, неорганизовано, кампањски, јадно – како Шиптари откидају део Србије, Косово и Метохију. Уместо да је увео ванредно стање, дао ултиматум за полагање оружја у року од 24 сата, а онда кренуо фронтално, са стотинак хиљада војника и полицајаца, пацификовао терен, учврстио границе према Албанији и Македонији, све уз пратњу и посматрање амбасадора акредитованих у Београду, Милошевић је годинама мрцварио и Косоваре и Србију.
На крају се догодило оно што су проживели а проживљавају и данас,
Срби и Србија.
Ова данашња Србија, ако је неко заборавио, настала је 2006. године, тако што се
Црна Гора одвојила из заједнице СРЈ и осамосталила. Српска политичка елита тог времена,
позиција и опозиција, без резерве, јавно је изражавала тугу и разочарање. Српски лидери,
Срби, плакали су зато што су након 88 година несрећа и мучења у заједничкој држави,
коначно добили своју националну државу. Случај незабележен у историји. Тако нешто
свет пре тога видео није.
Обреновићи су били последњи српски владари који су знали шта значи држава, национална држава, једина форма која може да штити народ из чијег имена је изведено име државе. Онда су дошли окупатори у виду Карађорђевића и комуниста. Побили су, протерали и у црну земљу сабили све што је у Србији могло, смело и знало да мисли српски и државотворно. Зато Срби данас имају ово што имају; државу у којој није препоручљиво истицати да сте Србин; државу која не зна одакле долази ни куда иде; државу без граница, са делом окупираног територија који не сме да се спомиње, са уплашеним политичким и војним вођама, са тајном полицијом која уместо шпијуна (а препун их је Београд) прати саобраћај на Ибарској магистрали и развој пожара на Сувој планини; државу која нема јасно дефинисан ниједан циљ, ниједну линију преко које се не прелази.
Знајући све ово није чудо што Филип Гордон, помоћник Хилари Клинтон, може пре неки дан да нареди Борису Тадићу да дође у Дубровник и рукује се са Хашимом Тачијем, да са српским политичарима у Београду ради шта хоће; испитује их, упозорава, прети… Американци то не раде ни једној другој земљи на свету, ни једном другом народу сем Србима. Што не би кад знају са ким имају посла.
Шта би се догодило да је неко, Николић, Дачић, свеједно, након што је Гордон рекао како Србија мора да прихвати независно Косово у садашњим границама, што је друго име за признање, склопио роковник, дигао се од стола и саопштио надменом Американцу да је разговор завршен? Ништа. Американцима би коначно било јасно да у Београду имају јаког човека са којим се ваља и мора договарати. Понављам, договарати.
Мислите да је овакво гледање наивно? Гордон би побеснео! И? Да не би Амери поново бомбардовали Србију? Да јој не би увели санкције? Избацили је из УН? Све је данас другачије у односу на време када је то могло. Свет се променио, све се променило, само се у јадној Србији ништа не мења ево већ стотину и неку годину приде.
Пише: Ратко ДМИТРОВИЋ
Извор: Печат