КОМЕНТАР: Како убити Вучића

Вучића је у Поточарима спасло само добро обезбеђење. Да су дошли до њега, убили би га. Ту никакве дилеме нема

 

Ратко Дмитровић

 

Вучића је јуче у Поточарима спасло само добро обезбеђење. Нису га гађали јајима и парадајзом, већ камењем, исколачених очију, набреклих жила на вратовима. Да су дошли до њега, убили би га. Ту никакве дилеме нема. Само злонамеран човек може да тврди супротно.

Могу Вучићеви политички и други противници да причају шта хоће, релативизују догађај, све изврћу на спрдњу, што им је манир, али оно јуче у Сребреници само доказује да су владе Србије, Републике Српске и Руске Федерације биле у праву говорећи последњих недеља како британска декларација о Сребреници нема циљ да изгради поверење међу народима Балкана већ да оно мало успостављеног поверења сравни са црном земљом и изазове нове сукобе. У ствари, неко у Лондону прилично је нестрпљив (још не видимо због чега) и отуда ово убрзање, давање значаја двадесетогодишњици злочина у Сребреници какав се не даје ни “округлим” годишњицама Аушвица, Дахауа, Бухенвалда...

Од распада Титове државе, Европом и светом путује слово које каже да су Срби криви за све, а сви остали невини, да је свака хрватска, муслиманска, албанска жртва светиња док српске жртве нико не сме ни да спомене. Навикло се на то у Загребу, Сарајеву, Приштини и отуда ова шокираност тврдим ставом Београда, Бања Луке и Москве. Отуда мржња према Вучићу који одбија да изговори реч геноцид и скупа с Додиком, и Николићем моли Путина (а кога другог) да заустави талас србофобије какав на међународним медијским и политичким друмовима није виђен још од бомбардовања Србије.

Пуне две године води се на тзв. друштвеним мрежама кампања против Александра Вучића; углавном анонимна, другосрбијанска, прљава да јој канализација није равна. Најпре су му претили што не иде у Сребреницу а онда зато што иде, јер тамо му, веле, није место, с обзиром на то шта је говорио деведесетих. Шта год да је говорио, а бавио се политиком као и данас, није било у равни с оним што су говорили Изетбеговић, Туђман и остала братија. Они су одлучивали и чинили, Вучић није. Имам одвратан осећај да би немали број Срба, овде у Србији, с радошћу примио вест да је председник Владе Србије у Сребреници изгубио живот. Лично знам петорицу који би у то име отворили шампањац. Тројицу можете да пратите на “Твитеру”.

И шта имамо након бурне недеље и још бурније суботе? Помирење је даље него икада у годинама по окончању рата. Бошњаци стоје на позицији која им је додељена деведесетих; они су апсолутна жртва рата у Босни и све што траже мора им се дати, укључујући геноцид.

Вучићева пружена рука остаће у ваздуху; никада Бошњаци неће показати жаљење над гробовима у Братунцу, нити ће другосрбијанци у Београду палити свеће за децу коју је побила војска Насера Орића, све узвикујући "Алаху екбер", као што су узвикивали ови што су јуче у Сребреници хтели да се докопају Вучића. Нико срећнији од мене ако ме време демантује.

 

Извор: НОВОСТИ

 

Везане вијести: Ратко Дмитровић