Горанова лествица

Плашимо ли се екранизације херојстава модерног српског војника и коме је важно да се пласира прича о Србима злочинцима, агресорима, убицама, варварима модерне Европе

Ратко Дмитровић

Значај филма, не само као комерцијалног производа, први су схватили творци Холивуда, досељеници с украјинских и руских равница, и том новом виду комуникације, свакако и уметности, доделили улогу коју филм у данашњем свету углавном има, а ради се о пропаганди: политичкој, државној, идеолошкој, корпоративној... чији је циљ да у појединцу убије потребу за размишљањем, за креацијом и наметне му жељени мисаони образац. Одавно познат образац.

А зашто се тим обрасцем - бар делимично и повремено, тамо где постоје уметнички изазови - не служе Срби, њихове филмаџије? Коме је у савременој Европи потребно, ако Србима није, да из сопственог дворишта изнесу у свет слику о себи, истиниту слику, битно другачију од ове која, ево, мерено деценијама кружи Европом (и Америком, наравно) о Србима злочинцима, агресорима, убицама, варварима модерне Европе.

Снимамо филмове о сопственом трошку у којима имитирамо одвратну, што би покојни Тирке рекао, гњецаву продукцију са Запада, углавном из холивудских студија, нудимо свету слику коју је тај свет већ одавно продао нама, придружујемо се тужбама против нас, потписујемо и на целулоидној траци пресуде које се односе једино на нас.

Наравно, има српских филмова који не припадају овој категорији, али у Србији, на пример, није снимљен филм о готово надљудским борбама српских снага са ОВК-бандама, регуларном армијом Албаније и НАТО, 1999. године, на подручју српско-албанске границе. Зашто? Плашимо ли се екранизације херојстава модерног српског војника? Имамо ли уопште право на таквог војника? Или се они који би то и филмовали плаше да им такав филм неће позивати на фестивале у иностранству, да неће видети света?

Чији би то филмски ствараоци, осим српских, игноирисали страшну трагедију сопственог народа, изгон библијских размера Срба из Хрватске, завршно с "Олујом"? Како то да никоме у Београду није инспиративна тема деловање КПЈ од 1928. године (4. конгрес одржан у Дрездену) када је донет антисрпски програм који се остварио у преко 90 одсто зацртаног. Остало је још само одвајање Војводине. Шта је тема ако то није?

Горан Радовановић нема тај проблем. Направио је, сценаристички и режијски, филм "Енклава" (обавезно погледати) о изолованој српској заједници, заосталој на Косову након бомбардовања Србије 1999. године, прогона Срба и окупације јужне српске покрајине. Филм за плакање и сећање, остварење које на образ савремене Европе лепи припадајућу црну траку, а многима који се у Београду баве филмом даје до знања да тај посао подразумева и частан, људски однос према сопственом народу и држави.

 

Извор: НОВОСТИ

 

Везане вијести: Ратко Дмитровић