Лоцирање Бога од стране бискупа Језеринца

Пише Ратко Дмитровић
Бискуп Католичке цркве у Хрватској и државни војни ординаријус Јурај Језеринац је рекао на проповеди у цркви Пресветог Тројства, у Карловцу, а поводом 20 година постојања независне и међународне Хрватске, да је рат вођен деведесетих био последица атеизације и одбијања Бога. Пошто је том приликом споменуо „агресорски рат“ тумачење изјаве високог дужносника Католичке цркве може да буде двојако; агресор је био безбожан и као такав кренуо је да убија Хрвате и осваја Хрватску, односно, по другом могућем тумачењу, Хрвати су изложени агресији зато што су се удаљили од Бога.

ХРВАТИ – ЦРКВА – РАТ
Како год било, шта год мислио Језеринац, добили смо снажан повод да се по ко зна који пут позабавимо троуглом – Хрвати-црква-рат. Можда највише због јасне жеље бискупа Језеринца да јавности сугерише став како верујући људи не изазивају ратове и не ратују, да је вера предуслов мира, а црква брана од сваке невоље, убијања.
Језеринац је све само није наиван. Зна добро да су сви ратови на овим просторима – сведимо их у овом случају на Србе и Хрвате – били верски мотивисани. Нема за ову поставку јаче аргументације од оне која се налази у књигама, записима и храмовима Католичке цркве. Наравно, и у неспорној апсолутно неупитној историји „цркве у Хрвата“, посебно делу наше прошлости који сеже до средине 19 века.
Сви људи које налазимо на страшној и крвавој вертикали хрватског фашизма, од идејних и идеолошких поставки до Јадовна и Јасеновца, или су били свештеници, или су прошли семеништа, гимназије, уопште образовање у Католичкој цркви, од Анте Старчевића до Макса Лубурића и Мирослава Мајсторовића Филиповића.
Темеље дубоке, систематске, стално потхрањиване мржње, Хрвата према Србима, поставио је Анте Старчевић. Усташтво, као најцрња идеологија са којом се Европа икада сусрела, настало је на „учењу“ и политици Анте Старчевића, а најгласнији и најгорљивији промотори усташтва, све до његовог државног отеловљења (НДХ) били су свештеници Католичке цркве.
Без Католичке цркве не би било усташтва, Независне државе Хрватске, ни Јасеновца. Само захваљујући Католичкој цркви многи усташки злочинци, кољачи, избегли су руку правде.

РЕАЛИЗАЦИЈА УСТАШКИХ ЦИЉЕВА
Ово није моја теорија већ тврдња двојице Хрвата чија имена се и у данашњој Хрватској изговарају нерадо и са великом муком. Први је Виктор Новак, а други Јожа Хорват.
Виктор Новак је аутор капиталног дела „Magnum Crimen“ (велики злочин – на латинском), књиге без које се не може или не би смело упуштати у расправу о повезаности Католичке цркве и хрватског национализма, државотворних идеја и усташтва, на крају крајева. Онај ко се одважи да објашњава односе између Срба и Хрвата, а код куће нема „Magnum Crimen“ или није прочитао ту књигу, тај мора да је наиван и необразован или крајње покварен. Тамо се налазе одговори на многа питања, укључујући објашњење на који начин је припремано стварање НДХ и развијано усташтво.
Виктор Новак је рођен 1889. године у Доњој Стубици, у Хрватском загорју, недалеко Великог Стубишћа, у којем је овај свет угледао Фрањо Туђман. Новак је завршио Филозофски факултет у Загребу, специјализацију у Риму, а докторирао је у 25 години. Пре Другог светског рата добио је службу на Београдском универзитету и у главном граду Србије провео је остатак живота. Умро је 1977. године. Готово је непознато да је Виктор Новак у Краљевини Југославији био један од најбољих музичких критичара, а у његовој биографији налазимо податак да је основао загребачки певачки хор „Лисински“; био председник Првог београдског певачког друштва и „Корнелија Станковића“.
Ипак, основна животна преокупација Виктора Новака била је Католичка црква. Њен положај, унутрашњу организацију, политичке амбиције и остварења, стварну друштвену улогу и циљеве, паралелно и тајно деловање у време Краљевине Југославије, Новак је изучавао 40 година. Оно до чега је дошао углавном се нашло у „Magnum Crimenu“. Кажем углавном пошто је прво издање тог дела (појавило се у Загребу 1948. године) цензурисано од стране хрватских комуниста. Можете да замислите до које мере су избачени делови компромитујући за Католичку цркву када су их комунисти повукли из штампе. Онај ко хоће може и да провери пошто су „скривени“ делови „Crimena“ недавно објављени у Србији.
„Magnum Crimen“ је штампан на преко хиљаду страна и непобитно, са безброј примера и доказа, нуди истину која каже да дружина Анте Павелића никада не би успела у својим плановима, од стварања НДХ до геноцида над Србима, да иза њега није стајала Католичка црква. Не само стајала, већ и учествовала у провођењу и реализацији усташких циљева.
Бискупска конференција Католичке цркве у Хрватској, на челу са Алојзијем Степинцем, прогласила је усташку Независну државу Хрватску за „Civitas Dei“ (божја држава), а међу управницима логора Јасеновац, укључујући оснивача Макса Лубурића, тројица су образовање стицали у католичким гимназијама и на факултетима. Прве усташке вође, на локалу, по целом простору НДХ, скоро у већини били су или свештеници Католичке цркве, или они који су прошли њена семеништа.
Међу кољачима у Јасеновцу налазимо неколико свештеника Католичке цркве, а један од њих, Мирослав Мајсторовић Филиповић, други по реду управних те творнице смрти, толико се истицао у клањима, такмичећи се са осталим усташама у броју ликвидираних Срба, да му је Ватикан, страхујући од могућих негативних последица по цркву, одузео чин свештеног лица. Мајсторовић се за Јасеновац квалификовао на самом почетку рата, клањима Срба у бањалучком крају. Из тог времена је и нормалном уму непојмљиви злочин у селу Дракулић када је фратар Филиповић, после ликвидације око 2.300 Срба у Дракулићу и околним селима, дошао у основну школу, одвојио католичку и муслиманску децу и натеравши учитељицу да гледа одсецао главе српским ђацима. Иза њега је остало 60 обезглављених малих тела. Учитељица је остала жива, али је полудела.
КЛАЊЕ И УБИЈАЊЕ
Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу, после вишегодишњег истраживања, дошла је до сазнања да је, именом и презименом, 1.171 свештеник Католичке цркве за време Другог светског рата, на простору НДХ, учествовао у клању, убијању, силовању, мучењу…Срба, Јевреја и Цигана.
Новак у „Magnum Crimenu“ раскринкава послератну одбрану Католичке цркве која је, немајући шта друго да изнесе, нудила некаква писма врха Католичке цркве у Хрватској нижим службеницима, у којима се забрањује насилно превођења православаца у католике. Новак је доказао да су писма стизала после већ обављеног посла, да нису имала снагу обавезе и нису била јавно публикована. Језуитска посла.
Књига Виктора Новака и данас је веома ретка на простору бивше Југославије. То издање из 1948. године распродато је за веома кратко време, али се претпоставља да је откуп организовала Католичка црква и све примерке уништила. Плашим се да у данашњој Хрватској нема више од десетак комада „Magnum Crimena“. Многи примерци уништени су 1990. године, у страху од обновљеног усташтва.
Једна друга књига, готово исте важности као и Новаков „Crimen“ појавила се одмах после Другог светског рата, 1946. године, и у великој мери налазимо је у Новаковом делу које се, рекох, појавило 1948. године. У питању су „Документи о протународном раду и злочинима једног дијела католичког клера“. Ову књигу приредили су и штампали Јожа Хорват и Зденко Штамбук, али се заслуга за њено појављивање приписује упорности и снажној вољи антиклерикалца и антифашисте Јоже Хорвата.
То је запањујућа књига чак и за оне који о улози Католичке цркве у злоделима НДХ и усташа знају много. Готово сви извори су усташки, односно, Католичке цркве; писма, фотографије, крштенице, записници, лични документи и архиве, преписке, молбе, похвале, наредбе…са тек понеким записником са суђења усташким злочинцима непосредно по окончању рата.
И та књига је већ деценијама у Хрватској „у кућном притвору“. Никада није штампано друго издање, прво је уништено или заборављено, а онда се 2008. године неколико храбрих Срба из Хрватске, предвођених професором др Светозаром Ливадом и Божидаром Дугоњићем, одважило и штампало репринт издања „Документи…“ из 1946. године. Некако сам успео да се докопам једног примерка и сматрам га изузетно вредним документом у личној библиотеци. Према ономе што сам успео да сазнам, ова књига у Хрватској веома тешко успева да избије на светло дана. Штампана је у две хиљаде примерака, а продаје готово да нема. Више о томе у неком од следећих бројева „Печата“.
До тада размислите о горњим редовима и тврдњи бискупа Језеринца да су рат и убијања у Хрватској изазвали атеисти, безбожници.