Спрема ли се Србима у Вуковару “Кристална ноћ“?
„Стожеру за хрватски Вуковар“ није било доста што је поскидао све ћириличне табле по граду и што је сакупио 630 хиљада потписа широм Хрватске за расписивање референдума о забрани ћирилице, па је недавно, по угледу на Хитлерове нацисте, објавио списак локала и трговина чији су власници Срби. Историја нас учи да иза овога следи „Кристална ноћ“
У нацистичкој Немачкој локале и куће Јевреја обележавали су Давидовом звездом. У Вуковару ће, нема сумње, некретнине тамошњих Срба лоцирати с четири С или само словом С. У Немачкој је након обележавања следило одвођење Јевреја у концлогоре, или директно на стрељање. Србима у Вуковару судбина још није јасна, али стрељање ће вероватно избећи; друго је време, а и Дунав није далеко, па бежи у Србију.
„Стожер за хрватски Вуковар“, група локалних фашиста, усташа, нациста − нећете погрешити користећи било који од ових термина − објавио је списак локала и трговина у Вуковару чији су власници Срби. Наведени разлог: да би их тамошњи Хрвати бојкотовали. Прави разлог: да би се знало кога ударити кад дође време за нову, хрватску, „Кристалну ноћ“.
ВРУЋ КАМЕН У РУКАМА ВЛАДЕ У драматичној форми на догађај је реаговао и Милорад Пуповац, али нема вајде.Том „Стожеру“ нико ништа не може, упркос чињеници да његови чланови свесно шире мржњу против Срба, отворено позивају на изопштавање Срба из јавног живота, траже да се у Вуковару забрани употреба ћирилице, већ годину дана дивљају по граду, скидајући сваки траг ћириличног писма са зграда, седишта државних и локалних институција. Дубоко је у криву свако ко помисли да су ови јуришници самоникли, да иза њих не стоји неко моћан, врло моћан.
„Стожер“ је покренуо иницијативу да се на нивоу државе распише референдум о употреби ћирилице у Хрватској, с идејом да се то писмо дозволи у јавној употреби само у местима где има више од 50 одсто Срба. Након „Бљеска“ и „Олује“ таквих је у Хрватској жалосно мало, углавном су то сеоска насеља. Хрватски фашисти би то некако, до даљњега, могли да истрпе.
Најстрашније у свему овоме је што су вуковарски нацисти за веома кратко време сакупили преко 630.000 хиљада потписа и гурнули влади Хрватске врућ камен у руке. Закон каже да је та бројка више него довољна да се референдум одржи, политичка логика каже да би у том случају, пошто исход референдума сви знамо, Милановић и Јосиповић морали јавно да се помире с чињеницом да су на челу државе у којој је мржња (зашто не рећи фашизам) легализована, законом дозвољена.
Иницијатива за референдум, с потписима грађана, налази се у згради владе Хрватске, Милановић неће да је пусти у процедуру, Јосиповић позива на разум али у овом случају све је у складу са законом. Е, сад, што би окончање акције фашиста из Вуковара показало да огроман број Хрвата има идентичан став у вези са ћирилицом, као и покретачи иницијативе… то је проблем који Милановић покушава да реши на Уставном суду. Тамо је још увек захтев владе Хрватске за оцену уставности вуковарске иницијативе, али се Суд не изјашњава. И њима је то танак лед који ће, кад-тад, морати да пређу. Сачекајмо.
ВЕЛИКИ ФАЛСИФИКАТ КАО „ПОВЈЕСНА ИСТИНА“ У међувремену је Иво Јосиповић искористио једну прилику и поновио да је хрватска држава утемељена на антифашизму, односно да је у Другом светском рату антифашистички покрет код Хрвата, сразмерно гледано, био најмасовнији у целој Европи. Србе није спомињао а знају и Јосиповић и сви хрватски политичари и историчари да је антифашистички покрет у Хрватској био српски антифашистички покрет. Та необорива чињеница сваким даном тоне све дубље у временску измаглицу; присуствујемо претварању још једног великог хрватског фалсификата у „повјесну истину“.
Прве три године Другог светског рата Срби су у партизанским јединицама на простору Хрватске били заступљени у проценту од 90 и више одсто. Данас то у Хрватској више нико не спомиње. Забрањено је. Као што је забрањена свака критика Домовинског рата, спомињање хрватских злочина, стављање знака питања на теорију о српској кривици за разбијање Југославије.
Ко се усуди да ту националну светињу додирне, макар успут, у алузијама, случајно, ризикује медијски линч. Осећа то ових дана Дејан Јовић, специјални саветник аналитичар у Кабинету Иве Јосиповића, иначе британски студент, предавач на неколико европских универзитета. Он се усудио да део кривице за рат деведесетих припише и Фрањи Туђману, што га је довело у центар мете екстремних проусташких јавних делатника у Хрватској. Неколико десничарских медија, појединаца, отворено критикују Јовића, тражећи од Јосиповића да се изјасни дели ли ставове свог саветника или мисли другачије. Ако мисли супротно, зашто Јовића, питају се, не отера из службе. Наравно, сам Јовић добија претње, с циљем да га се натера на одлазак из Хрватске, као што то бива у оваквим случајевима, али овај још не показује да је од оних који се лако повлаче.
У наглашено националном простору медијског и јавног живота Хрватске ових дана дефинитивно је поцепана мембрана која је делила минимум поштовања српских жртава у рату деведесетих. Брешу је подигао загребачки „Вечерњи лист“ чији је коментатор, Милан Ивкошић, поставио питање до када ће се убиство породице Зец, пре свега мале Александре, користити за блаћење државе Хрватске. Ред је, поручује Ивкошић, да се проговори о деци хрватске националности, страдалој за време „српске агресије“ у Домовинском рату, или да се не говори ни о трагедији породице Зец.
НОВА АНТИСРПСКА ПИТА Истомишљеници, а такви су преплавили форуме „Вечерњака“ и других сличних медија, развлаче Ивкошићеву кору за нову антисрпску питу и нуде „доказе“ да је породица Зец убијена у мафијашком обрачуну, а не због тога што су били Срби. Где би Мерчеп, душа од човека, дирнуо неког Србина. Иначе, да се не заборави: зна се ко су убице породице Зец, одржано је суђење, постоје признања убица, с детаљима извршења, неспорно је утврђено да је породица ликвидирана зато што је била српска, али због тога нико никада није одлежао затворску казну. Случај је застарео услед процедуралне грешке.
Оливер Фрљић, позоришни редитељ, онај што је у Београду поставио представу „Зоран Ђинђић“, не мисли да Хрватска случај породице Зец треба да затвори у свој национални ормар, иначе крцат костурима. Направио је представу „Александра Зец“ и први пут је изведена пре неко вече на позорници Хрватског културног дома, у Ријеци. Очекивано, дигло се неко тамошње удружење домобрана, тражећи од Фрљића да се позабави и хрватским жртвама, а уочи саме представе група драговољаца Домовинског рата, тако се представише, држала је транспаренте с порукама које су на трагу споменутог Ивкошићевог текста.
У Хрватској се повремено признаје да је у рату почетком деведесетих било убијања и Срба али се то, осим у драстичним случајевима, књижи као последица ратних дејстава. Безброј пута виђени заметање трагова и замена предзнака. Троструко убиство породице Зец улази у круг „драстичних случајева“ и често се може чути да је то највећа мрља на образу Домовинског рата, што ваљда, значи да од тог случаја, у палети убијања српских цивила, горег није било. И ово је заметање трагова. Убиство родитеља и кћерке Зец јесте страшно али није најтежи случај ликвидације српских цивила у Хрватској.
ОД ЈАСЕНОВЦА ДО СИСКА Убијања Срба у Сиску, најмасовнију ликвидацију цивила у Европи након Другог светског рата, нико више и не спомиње. Да подсетим заборавне, а Срби су у тој дисциплини одавно светски шампиони: у Сиску је за веома кратко време, у другој половини 1991. године, ликвидирано између 500 и 600 Срба. Језиво, зверски, углавном хладним оружјем и оруђем, уз претходно мучење. Методама виђеним у Јасеновцу а Јасеновац је, ваља и то имати на уму, од Сиска удаљен само тридесетак километара.
Међу убијенима у Сиску су и породице Вила и Обрадовић. Припадници Хрватске војске извели су Марка и Евицу Вила, скупа са сином Жељком из њихове куће на Зеленом бријегу и пред капијом Жељка заклали. Престрављене родитеље одвели су на друго место и стрељали. Други син, Младен, успео је да побегне, данима се скривао по Сиску, не успевајући да изађе из града, а кад су га открили, убијен је на лицу места.
Породицу Обрадовић: Перу, његову супругу Миљу и њихову малолетну децу Дејана и Јованку, хрватски војници убили су под околностима које нису за описивање.
Поклон до земље за оне који у Хрватској подсећају на убиство породице Зец, као пример обнове усташтва и хрватског фашизма, да се не понови, али и овог пута, и стално, неопходно је подсећати да Хрватска и даље ћути пред злочином у Сиску. За сисачка убијања у Осијеку је у току суђење Владимиру Миланковићу и Драги Бошњаку, али ни то није довољно хрватској јавности да се бар повремено позабави страшним злочином у Сиску; медијски, позоришно, филмски, како год, само да се не заборави. По Хрватској данас шетају људи који су у Сиску клали, стрељали, мучили српске цивиле; већина њих има високе пензије, живе без икаквог страха јер их нико не пита шта су радили за време Домовинског рата.
Недавно је један од хрватских интелектуалаца, у покушају да релативизује деловање „Стожера за хрватски Вуковар“, казао да је такво понашање разумљиво јер се, вели он, ради о хрватском граду страдалнику где је национални осећај Хрвата посебно осетљив. Отуда, каже овај, насртаји на ћирилицу и све што је у вези с тим писмом.
Још једно заметање трагова. Од почетка је јасно да у Вуковару није проблем ћирилица, већ Срби сами по себи, Срби као грађани Хрватске, као остатак „реметилачког фактора“ који мора бити уклоњен из Хрватске до последње биолошке јединице. И након свега, упркос свему, у Вуковару данас живи скоро педесет одсто Срба. То је црвена крпа на коју истински хрватски неофашиста не може а да не кидише.
Пише: РАТКО ДМИТРОВИЋ
Извор: ПЕЧАТ