Национал-комунизам Хрвата
Никада није до краја објашњено због чега су хрватски комунисти најпре Хрвати са жестоким националним набојем, па онда комунисти, док су српски комунисти потпуно анационални са константном потребом да се боре против српског национализма
Југославију су створили Хрвати и Срби; ови први били су иницијатори, а другима се учинило да је идеја прихватљива због територијалне разводњености српског народа, који је у новоствореној држави (Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, касније Југославија) нашао заједнички кишобран. Тако је изгледало на први поглед. Развој догађаја врло брзо је развејао све српске илузије, показао им да Хрватима и Словенцима та заједничка држава треба само као склониште за јачање националне и државотворне идеје. Чекали су околности да се створи независна хрватска, словеначка држава.
У међувремену, били смо сведоци, рођени су нови народи на простору од Дојранског до Бледског језера (Црногорци, Бошњаци) ојачале старе амбиције, разбуктале се утуљене мржње и све је експлодирало у два наврата – четрдесет прве и деведесет прве. Ова друга експлозија разнела је Југославију као ветар пелуд, расецкана је и идеја југословенства и све то је кретало од стране оних који су југословенску идеју први изнели на светло дана, представили је (кроз Илирски покрет) као велику причу која води обједињавању братских словенских народа. Можда је то у самом почетку и било чисто, искрено, али се врло брзо претворило у страшно трошење територија и биолошке супстанце Срба. Дакле, против заједничке државе први су се окренули они који су је први заговарали – Хрвати. У целој овој причи времену измиче анализа како су југословенску идеју прихватили, проносили, реализовали и на крају сахранили југословенски комунисти. Пре свега хрватски и српски.
НЕДОУМИЦЕ КОЈЕ ТРАЈУ
Већ у првим годинама постојања Краљевине СХС, Комунистичка партија Југославије – тачније Социјалистичка радничка партија (комуниста), под тим именом је основана 1919. године – најпре суздржано, а онда све отвореније, тражила је уступке од династије Карађорђевић, до мере абдикације краља Александра. На изборима 1920. године комунисти освајају власт у општинама многих градова, међу којима су били Београд, Ниш, Загреб, Осијек. У страху да се у Србији не понови руски сценарио – свргавање династије Романов и физичка ликвидација целе царске породице, са четрдесетак ближих и даљих рођака, а све у организацији и изведби комуниста- краљ Александар забрањује рад Комунистичке партије. Тиме се ситуација у политичком животу нове државе додатно компликује, комунисти оснивају Независну радничку партију Југославије, као одступницу и резервни полигон, али краљ и даље будно прати сваки корак комунистичких лидера. Није познато могу ли се данас у архивама Београда и Загреба пронаћи докази да су југословенски комунисти планирали насилно преузимање власти у Југославији, као што је тврдио краљ Александар, али да је та политичка организација већ средином двадесетих година заузела став да Краљевину СХС треба разбити, у то нема никакве сумње.
Познати су и закључци Четвртог конгреса Савеза комуниста Југославије, одржаног 1928. године у Дрездену, на којем је заузет став да је приоритет, циљ свих напора, борба против српске хегемоније и стварање независних држава: Словеније, Хрватске, Македоније и велике албанске државе, уз осамостаљење Војводине. То су мање- више познате историјске чињенице, али је до данас остало необјашњено понашање хрватских и српских комуниста у Титовој Југославији, тачније, дилема како то да су хрватски комунисти листом били националисти, док та појава код српских комуниста уопште није забележена. Јасно, све се може тумачити интернационалном идејом, идеологијом која подразумева борбу против сваке монархистичке власти, наднационалним карактером комуниста, закључцима Дрезденског конгреса, али опет остаје чудно како то да се међу српским комунистима, у руководећем слоју, па чак и дубински гледано, никада ни један једини није откинуо од антисрпске линије Комунистичке партије Југославије.
Не памти се да је неки значајнији српски комуниста, функционер државног значаја, доживео политички и идеолошки преображај и постао српски националиста. На хрватској страни тешко је наћи једног угледног високо позиционираног комунисту који, пре или касније, није постао хрватски националиста.
ДУГО ОЧЕКИВАНА ПРИЛИКА
Много пре окончања Другог светског рата, Андрија Хебранг, политички комесар ЦК КПХ, испољава снажан хрватски набој у свом раду и структури личности, тражећи потпуну самосталност хрватских комуниста, са идејом да се, по окончању рата, простор бивше краљевине уреди у складу са дрезденским закључцима, односно, да Хрватска буде независна држава. Такве идеје биле су за КПЈ веома опасне у ситуацији кад партизански покрет у Хрватској чине углавном Срби и партијско руководство, на челу са Титом, доноси одлуку о смени Хебранга са свих функција, оправдано страхујући да би његово деловање могло одредити другачији развој догађаја од оног који су наметале околности, а те околности, посебно постојање геноцидне Независне државе Хрватске, нису ишле у прилог реализације плана из Дрездена. Морало се чекати. Прву прилику хрватски националисти и сепаратисти, сви чланови Комунистичке партије, видели су већ крајем шездесетих, кад се јавља Декларација о имену и положају хрватског књижевног језика. Следи Маспок, па Устав из 1974. године, да би, нарочито после Титове смрти, све добило велико убрзање и завршило се у крвавом распаду некада заједничке и велике државе.
Никако се и никада не сме сметнути са ума да су Југославију 1991. године разбили исти они који су то покушали 1971. Године, али им тада међународне околности, пре свега биполарна подела света, чврсте позиције Варшавског пакта и Совјетског Савеза, нису ишле наруку. Када је све то нестало, урушило се, хрватска државотворна идеја, подржана од других сепаратистичких покрета на тлу Титове Југославије, доживела је тријумф. Али, вратимо се у комунистичку прошлост Срба и Хрвата.
ЈУГОСЛОВЕНСТВО У СРБА- КОМУНИСТА
Сви водећи хрватски националисти последњих деценија, од Другог светског рата наовамо, били су високопозиционирани комунисти: Мика Трипало, Савка Дапчевић Кучар, Стево Крајачић, Иван Шибл, Драгутин Харамија, Фрањо Туђман, па онда браћа Веселица, Шиме Ђодан, Стипе Месић, Стјепан Манолић. Међу њима се, као маспоковац, нашао и један несрећни Србин, Срећко Бијелић, који се и декларисао као Србин, али је позицију Независне државе Хрватске заступао горљивије и упорније од већине Хрвата.
Шта се за то време догађало код српских комуниста у Србији? Ништа слично. Чувала се Југославија и југословенство. Данас, кад се пребире по тим именима, неко ће рећи да је Слободану Пенезићу Крцуну српство било важно. Доказа за тако нешто нема, напротив, и данас се памти она страшна Крцунова реченица – Моје су руке крваве до лаката – а чија је крв била на Крцуновим рукама није тешко одгонетнути; ратовао је углавном против четника, а после освајања власти у Београду, био је министар унутрашњих послова Србије пуних осам година. Присетимо се, по уласку Титових јединица у Београд, убијено је између 40 и 50 хиљада Срба, углавном из средњег друштвеног слоја – оног који генерише будућност сваког народа. Једино Крцуново „србовање“ било је када је пијан у кафани наручивао песму „Ој војводо Синђелићу“.
Александра Ранковића данас неки виде као комунисту који је водио бригу о српским интересима, вероватно због оног аплауза на сахрани, или жешћих интервенција „његове“ полиције на Косову и Метохији у време борбе против шиптарског сепаратизма. Ранковић је био све, само није био Србин. Његово национално убеђење није постојало, уместо тога Лека је имао усађено југословенство и тој идеји служио је и пошто га је Тито на Брионском пленуму јавно осрамотио и шутнуо на маргину друштва.
Судећи по ономе што се може закључити из докумената, сведочења, сећања још увек живих учесника бурних догађаја, интересе Републике Србије ( не интересе Срба као народа) најхрабрије је пред Титом и хрватско-словеначким комунистима, који су управљали Југославијом, бранио Марко Никезић. Али он није био Србин ни по убеђењу ни по рођењу. Никезићев отац био је Црногорац а мајка Јеврејка. То га, рекох, није спутавало да Титу у лице каже да се политика у периоду непосредно после Маспока води на штету Србије.
Добрицу Ћосића, некада комунисту, па комунистичког дисидента, многи у српском народу, да не спомињем друге народе са данашњег простора бивше Југославије, доживљавају као српског националисту. Он неспорно јесте човек забринут за судбину народа коме припада, о томе пише, говори, али да је националиста типа Туђмана, Трипала, Шибла, Месића, Кучара… о томе не може да буде ни говора.
Војислав Шешељ и Вук Драшковић свакако улазе у ред жестоких српских националиста (додуше, Вук већ годинама тумара између Соње Бисерко и Весне Пешић), некадашњих чланова Савеза комуниста, али њихов комунистички стаж везује се за младе године и није дуго трајао. Иоле значајних партијских функција нису имали. Слободан Милошевић никада није био српски националиста. Ни комуниста, ни социјалиста. Пре свега је био прагматичар, обожавао је власт.
Заиста, због чега су хрватски комунисти најпре Хрвати са јаким националним осећањем, а потом комунисти, а српски комунисти само комунисти са јаким антисрпским набојем?
Пише: РАТКО ДМИТРОВИЋ
Извор: ПЕЧАТ