Станимировић више није могао да ћути - Пише Ратко Дмитровић
Бурне реакције у Хрватској ових дана изазвао је Војислав Станимировић, председник Самосталне демократске српске странке, коалиционог партнера ХДЗ-а, само зато што је јавно изнео истину која, буде ли прихваћена, руши теорију о карактеру рата у Хрватској
Без резерве верујем да је прекомпозиција простора бивше Југославије и садашње стање, са уцртаним границама и постављеним теоријама, последица „истине“ да је Слободан Милошевић разбио Југославију а Срби изазвали рат у Хрватској, наравно, уз помоћ Србије која је тиме, каже ова теорија, извршила агресију на Туђманову државу. Редовни читаоци „Печата“ знају да сам текст на ову тему објавио у броју од 29. октобра. Ту, подсетићу, кумим и молим садашње властодршце у Србији да прекину ову агонију и јавно кажу да теза о Милошевићу и Србима као кривцима за рат није тачна. У противном, написао сам, Србија као држава нема никакву шансу, ко год да је на власти у Београду, а генерације које долазе стално и без престанка мораће да плаћају цену те „агресије“.
ОТВОРЕНА НЕТРПЕЉИВОСТ
То бесмислено и погубно ћутање српских политичара прекинуо је пре неколико дана Војислав Станимировић, председник Самосталне демократске српске странке (СДСС), коалиционог партнера ХДЗ-а, дакле, једне од владајућих странака у Хрватској.
Станимировић је у интервјуу „Политици“ прешао линију која се годинама не прелази изјавивши да Срби нису почели рат у Вуковару, а то значи у Хрватској, јер Вуковар је за Хрватску и Хрвате почетак и крај приче о тучи између Срба и Хрвата. Вуковар је кључно место тезе о српској агресији на Хрватску.
Рекао је Станимировић још нешто; да су се међу рањеницима у вуковарској болници скривали и хрватски војници, тачније, да су глумили рањенике, те су као такви одведени из болнице. Због тога су, нагласио је, значајни они ратни протоколи вуковарске болнице које је Тадић донео из Београда и у Вуковару уручио Јадранки Косор.
Реакције у Хрватској на Станимировиће изјаве биле су жестоке, са елементима отворене нетрпељивости и мржње. Нису изостале ни претње, оне јавне, чији се аутори знају.
Председник Иво Јосиповић је критиковао Станимировића, рекавши да Војислав изгледа није схватио поруку коју су он (Јосиповић) и Борис Тадић послали из Вуковара и Паулин Двора. Да не би било дилеме око карактера рата у Хрватској, Јосиповић је своје реаговање завршио овако: „Знамо, рат је започела милошевићевска агресивна политика“.
Јадранка Косор је посебно изнервирана Станимировићевим тврдњама најавила разговор са њим ( рекох да су у коалицији) и искористила прилику да сагради још један зид око теорије која за Хрвате има значај какав библија има за хришћане. Јаца каже: „Историјска је чињеница да је Хрватска била жртва агресије, да је Вуковар био жртва агресије и да је познато ко су агресори“.
Један од најжешћих хадезеоваца, познат по врло благонаклоном ставу према НДХ и усташком покрету, Андрија Хебранг, актуелни шеф Клуба заступника ХДЗ-а у Сабору Хрватске, казао је да се Станимировић очигледно враћа у своју прву политичку фазу, када је-каже Хебранг-био функционер САО Крајине и трудио се да рат против Хрватске учини што интензивнијим, подсећајући да је Станимировић, након што је болница у Вуковару стављена под контролу ЈНА, написао да је „пало последње усташко упориште“.
Пре отприлике годину дана, Игор Мандић је у Загребу изјавио да није било српске агресије на Хрватску, да је то лаж Туђмановог режима, а оно што се почетком деведесетих догађало Мандић је оквалификовао као грађански рат, додајући да је тај сукоб изазвала обнова усташтва и ендехазије на једној, и непримерена реакција Срба на све то, на другој страни.
Готово ниједне службене реакције, на Мандићеве констатације, није било. Вероватно због тога што је Мандић само интелектуалац и једини међу хрватском интелигенцијом који има овакво мишљење. Ћутали су и хрватски режим и хрватска опозиција али када је исто то, уз много више детаља, поновио Јосип Бољковац, први министар полиције у обновљеној хрватској држави, рекавши у интервјуу за франкфуртске „Вести“ да је Хрватска оружјем напала Југославију и ЈНА и да је то отворило ратна врата на простору данашње Хрватске, уследиле су жестоке оптужбе и напади због којих је Бољковац на одређено време морао да напусти родни Карловац. Нападали су га сви, од тадашњег председника Месића до локалних „удруга драговољаца домовинског рата“.
СТРАХ МЕЂУ СРБИМА СЕ ШИРИ
Све то понавља се у случају Војислава Станимировића, али са додатном тежином у чињеници да је Војина партија саставни део актуелне хрватске власти. Из СДСС-а је Слободан Узелац, потпредседник Владе Хрватске. Према информацијама са којима располажемо, Јадранка Косор је поводом Станимировићевог интервјуа „Политици“ имала разговор са Милорадом Пуповцем, потпредседником СДСС-а, а рекох већ да је наговестила и сусрет са Станимировићем.
Могу ли у тим разговорима са Јадранком Косор и евентуално Андријом Хебрангом, Пуповац и Станимировић да буду спокојни и доминантни. Да ли је Војислав претерао? Има ли аргументе за оно што је рекао? Ова и слична питања може да постави само неко ко је потпуно неупућен у догађања у Вуковару 1990. и посебно 1991. године. Сви аргументи су на страни Срба. Ево неспорних и необоривих чињеница.
После мајских избора 1990. године, неколико месеци у Вуковару је владала атмосфера подгрејаних страсти али осим политичких расправа физичких инцидената није било. У тој атмосфери, хрватска полиција 31. марта 1991. године хапси челне људе Српске демократске странке Вуковара, Горана Хаџића и Боривоја Савића. Пуштају их после неколико дана, али порука Србима у Вуковару била је јасна.
Пролази и зима а онда се у пролеће 1991. године, у Вуковару и околини, најпре у вечерњим сатима а убрзо и по дану, почињу појављивати људи у црним униформама са симболима усташке независне Павелићеве државе, којима је управљао извесни Томислав Мерчеп. Тај је на првим вишестраначким изборима на листи ХДЗ-а, ушао у градску скупштину Вуковара и постао секретар за народну одбрану.
Страх међу Србима ширио се и увећавао свакодневно. Почињу привођења и нестанци виђенијих вуковарских Срба, у околним српским селима организују се ноћне страже, многе породице беже преко Дунава у Србију, град се лагано претвара у место где је српски живот био све јефтинији а излазак из града све скупљи. Мерчеп у потпуности преузима контролу над Вуковаром и располаже са имовином и животима људи. Терор над Србима Вуковара спроводи се без икаквог страха од последица. Број убијених и несталих се увећава.
Данас, 19 година после, нико не зна тачан број Срба убијених у Вуковару тих месеци. Ружица Спасић, председник Удружења породица несталих из Вуковара, каже да ни они немају прецизну евиденцију али да се тај број пење и до 120 људи. Али вратимо се оним страшним данима, који су претходили великој војној операцији ЈНА у Вуковару.
Куће и локали вуковарских Срба лете у ваздух готово сваке ноћи. Експлозив разноси кафану „Крајишник“ (15. априла), па „Сарајку“ и „Туфо“ (3. маја), „Брдо“ (6. маја)…Иста судбина задесила је угоститељске објекте „Малирај“, „Попај“, „Точак“, „Чокот бар“…
НЕЗАУСТАВЉИВА УСТАШКА БРАТИЈА
Марин Видић Били, повереник хрватске владе за Вуковар, покушава да уради нешто и заустави Мерчепа и његову усташку братију, али му не полази за руком. Схвативши да више ништа не може да учини, а да га сви доживљавају као човека који дели власт са Мерчепом, Марин Билић 18. августа 1991. године пише строго поверљиво писмо Туђману. Ту наводи да Мерчепова јединица спроводи терор над становницима града, углавном Србима. „Упадају у станове, отимају имовину, приводе и саслушавају људе, а неретко прибегавају и убиствима“-пише Видић и тражи од Туђмана да интервенише. Писмо доставља и Ивици Рачану, Савки Дапчевић Кучар, Дражену Будиши и Марку Веселици. Сви ћуте. Нико му није ни одговорио
Понављам, све то се догађа у пролеће и почетком лета 1991. године. Међународно признање независности Словеније и Хрватске није ни на помолу. Југославија постоји, као и њена оружана сила звана ЈНА.
У Вуковару је гарнизон Југословенске народне армије, 14. понтоњерски батаљон. Ту је лоциран још 1948. године. Осокољени чињеницом да им се нико не супротставља, да су Срби у паничном страху и без икакве заштите, Мерчеп и његова јединица креће у блокаду касарне у Вуковару. По рецепту који се примењивао у целој Хрватској најпре су искључени вода и струја, после чега су уследиле оружане провокације и онда отворен напад на војнички и официрски кадар у касарни. Гађају их снајперима, убацују бомбе у круг касарне, држе под сталном ватром. Петнаестог септембра хрватске снаге у Вуковару отпочињу масовне нападе на гарнизон ЈНА. Врховна команда у Београду упућује у Вуковар гардијске оклопномеханизоване јединице, са задатком да се заштите људи и све што је тамо.
То би, али много раније, на време, учинила свака држава и свака војна команда на свету. У саставу јединица које су дошле из Београда било је Срба, Муслимана, Хрвата, Македонаца, Албанаца, Мађара… и то није никаква тајна. Гарнизон је деблокиран, а та интервенција претворила се у битку за град.
Ето, тако је почео рат у Вуковару. На исти начин испровоцирани су и сви други сукоби у Хрватској. Без изузетка.
Станимировић је рекао истину. Јосиповић лаже, Јадранка Косор лаже, Хебранг лаже… Питање је само докле ће пред тим лажима ћутати београдски властодршци. Од тога зависи будућност Србије и Срба.
Извор:
ПЕЧАТ