Краве и злочини испод горе Петра Свачића
Почетком 2010. године на Кордуну, делу некадашње Републике српске Крајине, забележене су појаве као пресликане са простора Косова и Метохије; лопови упадају у куће и стаје, оборе и гараже, узимају шта им је воља: тракторе, краве, свиње, пољопривредне машине, сено… На Косову то раде Шиптари, на Кордуну Хрвати. И на једном и на другом простору жртве су Срби.
На Кордуну је то јад и чемер од оно мало Срба који су одлучили да се врате после „Олује“. Живе од сточарства и пољопривреде. Преживљавају, тачније речено, углавном тамо старчад, уз понеку млађу породицу. Зна се ко су лопови али држава Хрватска ништа не предузима да заштити своје грађане.
Кордун је релативно мали простор у средишњој Хрватској. Омеђен је рекама: Кораном, Мрежницом, Глином и Купом, а име му долази од француске кованице „цордон милитарие“ што значи војни појас. Посматрано историјски, тај простор има посебно место у свести Хрвата јер је, кажу официјелни хрватски повјесничари, на Петровој Гори 1097. године живот изгубио последњи хрватски краљ, Петар Свачић, и то у настојању (безуспешном) да заустави угарску војску која је продирала према Јадрану.
1941 – ГОДИНА КОЈА СЕ ВРАЋА
На страну што тај Петар није био краљ, што није припадао владајућој династији Трпимировића и што све време свог живота круну краља Звонимира није ни видео. Исту је код себе држао сплитски надбискуп Ловре.
Независни хрватски повјесничари тврде да је Петар у ствари био нека врста народног вође, бан којег су изабрали на народном сабору. Без обзира на историјске чињенице националистички настројена хрватска интелигенција увек је доживљавала Кордун и Петрову Гору као једно од значајних изворишта хрватског националног поноса и доказ хрватске краљевске традиције.
То је био један од додатних мотива усташке власти у Загребу да одмах након проглашења Независне државе Хрватске (НДХ) већ у априлу 1941. године, управо на Кордуну крену са реализацијом плана о физичком уништавању Срба. Ти покољи били су страшни и са ове временске дистанце изгледа као да су усташама представљали тренинг за оно што ће над Србима касније примењивати у Јасеновцу.
Први велики покољ догодио се у селу Вељун а трајао је од 6. до 8. маја 1941. Усташе су 530 Срба из Вељуна и околине на превару довеле у жандармеријску касарну и школу у Хрватском Благају и ту су их усмртили ножевима и маљевима. Акцијом је руководио и лично вршио ликвидације Макс Лубурић, касније управник логора Јасеновац.
Крајем те године Срби доживљавају нови, велики ужас, овога пута у селима Пркос и Дуго Село. Из ова два места и још неких околних српских села, убијено је више од 1500 људи. У знак трајног сећања на овај велики злочин хрватски песник Иван Горан Ковачић написао је вечну поему „Јама“ а ту, недалеко Пркоса, прешао је чамцем реку Купу, заједно са Владимиром Назором, и прикључио се партизанима Кордуна и Баније. Тридесет одсто становника Кордуна (27.457) изгубило је живот у Другом светском рату.
Славко Голдштајн, хрватски историчар и публициста, јеврејског порекла, објавио је прошле године књигу под насловом „1941 – година која се враћа“. Ту је покушао да објасни мржњу хрватског усташког покрета према Србима, злочине из времена НДХ, као и реваншизам који се код Срба пробудио 1991. године. Тада су Срби из Вељуна протерали Хрвате из Благаја и запалили село, а четири године касније, после „Олује“ Хрвати из Благаја запалили су Вељун и сравнили га са земљом.
Да сада не улазимо у Голдштајнове мотиве писања једне овакве књиге, истине ради треба рећи да је Голдштај ту био сасвим другачији од оног Голдштајна који је 1990. основао прву политичку странку у Хрватској, са хрватским предзнаком (Хрватска социјално-либерална странка) и покренуо недељник „Глобус“, првих пет година постојања жестоко антисрпско гласило. Речју, Голдштајн је у данима слома Југославије и рађања нове независне хрватске државе стварао претпоставке – свесно или несвесно, свеједно је – за повратак усташа на власт. А зашто те усташе, упитаће неко у жељи да оспори све ово, нису убиле Јеврејина Славка Голдштајна као што су оне прве усташе убиле Голдштајновог оца – Јеврејина.
Зато, одговарам ја, и само зато, што почетком деведесетих Европом нису владали нацисти. Туђман Јевреје није смео да дира из разлога које, ваљда, не треба додатно објашњавати. Али су зато Туђманове усташе у Загребу, Сиску, Карловцу, Осијеку, Сплиту, Задру, Вуковару… убиле преко две хиљаде Срба.
Иначе, Славко Голдштајн, његова мајка и брат му Давор преживели су 1941. годину тако што су из Карловца побегли на Кордун, код Срба.
Први знаци оживљавања старих рана, сумњи и неповерења на послератном Кордуну забележени су 1988. године. Тада се, некако с пролећа, Кордуном пронела вест да је ноћу, из Загреба, у атар села Блатуша, довезено и закопано неколико буради са радиоактивним отпадом. Пратио сам тај случај на лицу места, као новинар „Политике“. Све реакције тамошњих Срба могле су да се сведу на једну реченицу: „Нису успели да нас побију у рату и сад хоће да нас докрајче тровањем“. Не знам, јер никада није откривено, шта је у Блатушу дошло из Загреба али свакако је врло индикативно да је неколико година касније Туђманова власт управо село Блатуша на Кордуну, одредила као место одлагања радиоактивног и медицинског отпада из целе Хрватске.
МАЛИ КОРДУН – ВЕЛИКИ СРБИ
Тај мали географски простор Кордуна изнедрио је неколико за Србе и Хрвате врло важних људи.
У кордунском селу Сјеничак, 1783. године, рођен је Саво Мркаљ, стварни реформатор српског језика, човек чију је реформу Вук Караџић бесрамно приписао себи. Мркаљ је докторирао филозофију у Пешти, савршено је познавао француски и латински језик а говорио је и грчки и хебрејски. Познавање ових језика било је пресудно да уђе у суштинску реформу српског језика, његово систематизовање и стандардизацију у складу са језиком којим су Срби говорили. А све са правилом „Пиши како говориш“. Студију о српској азбуци, врло чудног имена „Сало дебелог јера-азбукопретрес“, Мркаљ је објавио 1810. године и изазвао велику пажњу и код Срба и код Хрвата. Најжешћа реакција дошла је од стране Српске православне цркве која је његова научна настојања на пољу језика протумачила као атак на цркву. Мркаљ је био скоро анатемисан и у страху од могућих даљњих напада цркве доноси одлуку да оде у калуђере. Годину након објављивања споменуте студије Мркаљ се закалуђерио у манастиру Српске православне цркве Гомирје, у Горском Котару и узео име Јулијан. Тиме суштински ништа није постигао, притисци су настављени и он 1817. године пише дело „Палиондија“ у којем се одриче својих ранијих научних поставки. Некако у то време јављају се први знаци његове умне поремећености. Умро је 1833. године у душевној болници у Бечу.
Само неколико километара од Сјеничака, у селу Острожин, 1817. рођен је Огњеслав Утјешиновић Острожински. Завршио је права, радио у кабинету бана Јелачића, активно учествовао у Илирском покрету, а Хрвати ће и данас са поносом истаћи да је Утјешиновић као Србин био творац Закона о устројству нове хрватске народне војске и Закона о укидању Војне границе и њеном спајању са Хрватском. Одлуком бана Јелачића Утјешиновић је био најпре поџупан а онда и жупан Вараждина и целе хрватско-загорске жупаније. Аутор је чувене хрватске националне песме-буднице „Устани бане“, коју су усташе и маспоковци максимално употребљавали у широком националном буђењу.
Без обзира на све то Огњеслав Утјешиновић никада није заборавио да је Србин; саградио је у Вараждину (где се понеки Србин могао наћи само као дошљак или путник намерник) српску цркву Светог великомученика Георгија, која и данас постоји.
Из Сјеничака је и др Гојко Николиш, српски академик, велико име југословенске комунистичке револуције, генерал, народни херој. Кордунаши са жаљењем говоре да од њега Кордун никада никакве користи није имао. Николиш је медицину завршио у Београду, 1936. године, одакле је годину дана касније отишао у Шпанију да се бори на страни републиканаца. После Франкове победе бежи у Француску па назад у Југославију где га хапсе и враћају у родни Сјеничак. Ту га затиче слом Краљевине, он се активно укључује у рад комуниста на подизању устанка а Партија га пребацује најпре у Београд а потом у Ужице. За време битке на Неретви руководио је покретом око 4.500 рањеника и значајно допринео њиховом спасавању. Године 1987. ушао је у историју српског журнализма као један од неименованих јунака сада већ легендарне хумореске „Војко и Савле“.
Почетком драматичних догађаја у СФРЈ Николиш је оштро иступао против политике српских комуниста предвођених Милошевићем.
На скупу Удружења Срба пореклом из Хрватске, одржаном 28. јуна 1990. године , у Центру „Сава“, Гојко Николиш је затражио реч, добио је, изашао за говорницу и земљацима рекао да се Срби у Хрватској требају борити за културну аутономију и ништа више од тога. У тој борби, поручио је, требате да се ослањате на „демократске Хрвате“. Срби га тада јесу извиждали али су га и послушали; ослонили су се на јединог Хрвата који је личио на демократу, Ивицу Рачана, и све изгубили. Николиш је две године касније, са супругом Марго (Францускињом) напустио Београд и отишао да живи у Ле Ману, у Француској. Тамо је умро 1995. године.
За разлику од Николиша један други партизански генерал и народни херој са Кордуна, Павле Јакшић, није својим земљацима држао предавања шта и како да раде. Људи са Баније и Кордуна и данас ће посведочити да је Јакшић у времену првих сукоба на релацији Крајина-Загреб, Кордуну и Банији помагао колико је могао, на разне начине. Иначе, Јакшић је рођен у већ споменутој Блатуши, физику и математику завршио је пре Другог светског рата у Београду, а у рату је командовао Седмом банијском дивизијом. Због сукоба са Титом пензионисан је пре времена и спречен да се као професор на предмету физика укључи у рад Београдског универзитета.
Из Блатуше су и певачи, отац и син, Душан и Жарко Данчуо.
То су неке од историјских одредница Кордуна, сагледане кроз људе и кроз злочине. Као и на простору целе Хрватске, негде мање негде више, на Кордуну најбоље успева и одржава се мржња према Србима; од времена Војне Крајине па све до ових дана у којима оним јадницима са почетка текста одводе и последњу краву из стаје.
Пише: РАТКО ДМИТРОВИЋ
Извор: Печат