Непресушно врело звано „Два камиона“

Хрватска и даље тумара између усташтва које је у већини и антифашизма које је службена и уставна одредница модерне Хрватске, антифашизма сведеног на групу стараца у десетог деценији живота који су за неке познате Хрвате и данас опасни до мере да их треба стрпати у затвор

Ту помоћи нема. Ево вам фудбалске утакмице између Хрватске и Израела, пре неки дан у Загребу. Никада нико из колективног подсвесног у Хрвата неће моћи да истера усташтво. То је саставни део већинског хрватског бића. Усташтво се развило у истом пупољку са хрватском државотворном идејом 19. века. Усташтво је нераскидиво од антисрпства, усташтво је дубоко запатио и само понеки Хрват, као што је био Стипе Шувар, може да разлучи и раздвоји хрватску идеју од усташке идеје.
Чак и они који се данас у Хрватској јавно одричу усташтва, критикују га, суштински против усташтва као покрета немају ништа; једино не прихватају методологију усташког доласка до циља; самосталне, независне хрватске државе. Помало им се гади то клање, убијање, паљење, протеривање…окрећу главу од тих гадости, а кад све прође онда се ограђују од усташтва причом о групици виолентних Херцеговаца који су у Загреб дошли са два камиона. Крлежа.

 

ЦРНА ЛЕГИЈА
Није и никада се у Хрватској неће славити дан државности, а да се не славе Анте Павелић, Црна легија, НДХ, усташки покрет. То величање помера се на друштвену и географску маргину, у тамо неке Чавоглаве, али се негује и медијски и политички.
На службеним прославама, ево већ двадесетак година, окупи се политички врх Хрватске, две-три хиљаде грађана, парадирају „славне бојне хрватске војске“, и све је некако празњикаво, навучено, надувано и све спласне са последњим говорником. Али тамо у Чавоглавама, месту где је рођен Марко Перковић Томпсон, кипти од истинског родољубља, црних кошуља и мајица, шаховница и усташког знамења.
У Чавоглавама буде и до сто хиљада Хрвата. Да се не лажемо и не замајавамо; то је права, истинска Хрватска. Та Хрватска ће увек кад затреба да седне у „два камиона“ и поради на крвавој работи у интересу хрватске државе. До пре 15-ак година имало се на чему и на коме радити, у Хрватској је било Срба, али како је са „Олујом“ то питање заувек решено, усташки набој одржава се кроз сећање на протеривање Срба али и кроз обрачун са партизанима.
Шта се догодило на утакмици са Израелом? Хрватски политички врх оправдано је страховао од тог сусрета имајући у виду шта би Хрватској, у овако осетљивом тренутку чекања пред отвореним вратима ЕУ, могло да донесе евентуално јавно манифестовање антисемитизма. То се, истина, није догодило али је зато стадион у Максимиру више пута одјекивао од усташких повика: „За дом спремни“, „Ево зоре ево дана, ево Јуре и Бобана“ (усташки злочинци Јуре Францетић и Рафаел Бобан-оп.ау) „Играјте, усташе“, и ништа се није догодило, без обзира што Хрватска има закон који у таквим случајевима предвиђа прекид утакмице и пражњење трибина и што су у свечаним ложама седели високи државни функционери. Шекс је после утакмице изјавио да слабије чује па не зна о чему се ради.
Хоће ли реаговати УЕФА? Неће. Хрватска, ваљда је и последњем „слепцу“ то јасно, има посебно место међу малим европским народима, привилегован положај на Балкану. Хрватска је, то не треба заборавити, у Другом светском рату била фашистичка држава, а то се у Европи каква је ова данашња, високо цени. Ко је Србима крив што су били антифашисти.

 

ВЕЛИЧАЈУ УСТАШТВО
Док „мангупи који нису свјесни својих поступака“ величају усташтво по спортским теренима и дернецима типа Чавоглаве, дотле врло уважени појединци у Хрватској, у Влади и ван ње, свој благонаклон став према Павелићевој држави изражавају атаком на оне који су се четири године са усташама гледали преко нишана. Мета су Јосип Манолић, Јосип Бољковац и Раде Булат, сва тројица у десетој деценији, а гоне их Иван Звонимир Чичак, у име Хрватског хелсиншког одбора (невладина организација) и Томислав Карамарко, актуелни министар полиције у Влади Јадранке Косор.
Случај је добио такво убрзање да је пре неки дан хапшење Бољковца висило у ваздуху па је чак и Стјепан Месић, пензионер из Загреба, председник Хрватске у мандатима између Туђмановог и Јосиповићевог-сео у кола и одјездио на Кордун да би у једном тамошњем селу буквално физички заштитио Бољковца од привођења. Наравно, са собом је повео и неколико новинара па је у Загребу процењено да би то ипак био превелики циркус у време кад се Хрватска приближава парламентарним изборима, са сигурном штетом за ХДЗ, па је донета одлука да се сачека.
Медијску припрему обрачуна са бившим партизанима обавио је и даље форсира загребачки „Вечерњи лист“, дневник чија је уређивачка политика лоцирана негде на пола пута између Клобука у Херцеговини и Требарјева Десног, у Посавини, недалеко од Сиска, односно, између Анте Павелића и Стјепана Радића. Њих двојица су рођени у овим селима.
Ударне песнице Вечерњака, на оној његовој линији која кипти од мржње према Србима и гаји очински однос према усташама, свакако су коментатори, колумнисти, тог листа: Тихомир Дујмовић, Милан Ивкошић и Милан Јајчиновић. Они су више од две године, уз паралелне притиске које је са позиције своје организације вршио Чичак, успостављали равнотежу између онога што су у Другом светском рату чинила усташка војска и партизани у Хрватској ослобођеној од усташке власти. Њима је Тито исто што и Павелић. На ту руду прилегао је шеф хрватске полиције, Томислав Карамарко, који је у Сабору Хрватске најавио процес против одговорних за, цитирам, 620 откривених масовних гробница у којима се налази око 90.000 жртава, углавном Хрвата војника, жена и деце.

 

ЛИКВИДАЦИЈЕ ПОРАЖЕНИХ СНАГА
Карамарко је каријеру започео 1992. године као шеф кабинета управо Јосипа Манолића. У Загребу је годинама владало убеђење да је Карамарка створио и обликовао Манолић, прекаљени обавештајац, човек чија се стварна улога у послератној Хрватској и данас сагледава само у мери коју Манолић контролише и дозвољава.
А због чега се „мали Томица“ окренуо против свог бившег ментора? Због чега му тих деведесетих није сметала Манолићева прошлост и улога у „мрачном тоталитарном систему“ како Кармарко данас оцењује владавину у Хрватској између 1945. и 1990. године? Овде ћемо остати без одговора јер то питање Карамарку у Хрватској нико не сме да постави. Ипак је човек први полицајац, а у неколико наврата пре тога био је на челу разних обавештајних служби хрватске државе. Процењује се да располаже огромном архивом и досијеима великог броја јавних личности у Хрватској. Интересантан је и податак да је Карамарко био шеф изборне кампање Стјепана Месића када је овај први пут постао председник Хрватске.
Карамарко је човек ХДЗ-а али се до сада држао у позицији ванстраначке личности. Чињеница је да се ХДЗ-у прикључио недуго после оснивања али их је релативно брзо и напустио.
Како се примичу избори он све чешће најављује могућност уласка у политику што, ваљда, подразумева напуштање кабинета на Горњем граду. Има спекулација да Карамарко кидише на споменуте партизане како би придобио симпатије и наклоност крајње десног хрватског бирачког тела, оног које своје јунаке слави у Чавоглавама а које је годинама у великим недоумицама, растрзано између ХДЗ-а, Хрватске странке права, Главашевог покрета у Славонији и малих фракција на локалу. Кад то обави, каже горња теорија, Карамарко ће основати своју политичку партију.
Шта кажу биографије споменутих партизана? Јесу ли заиста били тако сурови према пораженим усташама и њиховим породицама.
Јосип Бољковац јесте био и ознаш и удбаш али се, како сам тврди, никада није светио нити је наређивао ликвидације припадника поражених снага НДХ. Не помаже му ни то што га је Туђман, на почетку стварања Хрватске, именовао за првог министра полиције. Седео је на месту на којем данас седи Томислав Карамарко.
Бољковац поручује да му све то пакује тврдо крило ХДЗ-а због његовог благонаклоног става према Србима преосталим у Хрватској, као и због учешћа у кампањи Иве Јосиповића, у избору за председника Хрватске. Истина је и једно и друго; Бољковац је пре неку годину чак био носилац српске изборне листе на Кордуну, а написао је и две књиге које стварање нове Хрватске представљају у много туробнијем амбијенту од оног службеног и владајућег. Између осталог, Бољковац тврди да Југославија (Србија) није напала Хрватску већ да је Хрватска напала Југославију, са циљем да је разбије и постане самостална држава.
Јосип Манолић поручује да спава као беба, да му је савест чиста, а мотиве за кампању против њега види у повређеној сујети Ивана Звонимира Чичка.
-Чичак све ово ради из освете. Он је 1990. године тражио од ХДЗ-а да буде министар у првој влади али је глатко одбијен, чак му је Шиме Ђодан рекао да у тој влади не би могао да буде ни хаузмајстор – тврди Манолић.
Раде Булат, једини Србин међу овом тројицом, легендарни партизански командант, носилац Ордена народног хероја, углавном ћути. Оптужују га да је после ослобођења Бјеловара ухапшеним усташама резао уши, прсте и носеве и лично их ликвидирао скупа са Бољковцем и Манолићем. Каже да не може поверовати шта људима опседнутим мржњом може да падне на памет
Иначе, нико од актуелних хрватских бораца против партизана, Тита и антифашиста, не спомиње оно што су ови донели Хрватској, а донели су јој државност, Истру, Далмацију са отоцима, и припремили терен за елиминацију Срба, за оно што се догодило 1990. и 1995. године.
Неко ће на све ово рећи да је у Хрватској Зло почело да једе само себе.
А да она „два камиона“, тренутно са спуштеним церадама, непрестано круже по Хрватској, у то нема никакве сумње.

 

Извор: ПЕЧАТ