Чедност пред вратима Европске уније

Пише Ратко Дмитровић
Хрватска је пред отвореним вратима Европске уније и већ следеће године граница те економско-политичке заједнице помериће се на исток, до обала Дунава и линија које данас, код Товарника и Бајакова, раздвајају Србију и Хрватску. Загреб је окончао посао који би, верују у главном граду Хрватске, морао да донесе бољитак. Одржан је и референдум о приступању Унији, резултат је позитиван, али проценат изашлих и оних који су подржали „одустајање од хрватског суверенитета“ не даје основа за причу о хрватском одушевљењу чињеницом да ће та земља ући у велику европску породицу. Одредницу „ЗА“ заокружило је милион и триста хиљада Хрвата. Хрватски евроскептици тврде да би референдум донео негативан резултат само да су они, противници Европске уније, имали приступ медијима.

НЕМАЧКИ ПРИЈАТЕЉИ
Шта овај референдум и постизборна атмосфера доносе унутрашњој сцени Хрватске, међустраначким односима, различитим политичким опцијама и напослетку, а сигурно не најмање важно, шта доноси Србима у Хрватској?
Коалиција окупљена око Зорана Милановића незаслужено капитализује резултат референдума и ту на корак до врата ЕУ. Незаслужено, јер су посао обавили други: ХДЗ и Немачка. Странка на чијем је челу Јадранка Косор урадила је, мора се признати, колосалну работу на испуњењу неких услова за чланство у Унији. То се пре свега односи на санкционисање злоупотреба власти, на обрачун са високом корупцијом, на примену закона на све грађане Хрватске, без обзира на положај, функцију, име…
У затвору је завршило неколико министара и на крају Иво Санадер, најкрупнија политичка и државна зверка после Туђмана, неприкосновени владар у ХДЗ-у и целој Хрватској, радо виђен гост на важним европским адресама. Још није, а вероватно никада и неће, до краја разјашњено због чега је Санадер изненада напустио власт средином 2009. године, када је био најјачи, предавши место председника Владе Хрватске и шефа ХДЗ-а Јадранки Косор. Само годину и нешто после тога, Косор га је стрпала у затвор.
Постоји неколико верзија Санадеровог одласка, а једна од њих, прилично веродостојна, каже да су немачки пријатељи Хрватске, на састанку одржаном у пролеће 2009. године, саопштили Санадеру да располажу са прецизним подацима и доказима о свим његовим махинацијама и криминалним радњама (провизије за продају државних фирми и рекетирања у име режима), да је то неспојиво са чланством у ЕУ државе коју он води, те да би најбоље било да се повуче у миран породичан живот где га нико неће дирати. У противном, речено му је, све то изаћи ће у јавност. Санадер је поверовао. Слагали су га.
Случај Санадера веома је поучан за оне који знају да „читају“ и уче на грешкама других. Да, ту мислим на Бориса Тадића. Он, Тадић, никада у Србији није био оно што је у Хрватској значио Санадер. Иво је контролисао буквално све: финансије, полицију, привреду, културу, медије…ниједан крупнији посао, ниједно значајније именовање није обављено без њега. Данас је оптуженик који се брани са слободе, уз милионску гаранцију да неће побећи из Хрватске. Борис Тадић има сву власт у Србији, али не онакву какву је Санадер имао у Хрватској. Тадић прихвата све што Запад тражи од њега, верујући да ће му то, злу не требало, помоћи у евентуалној невољи. Заблуда. Писали смо о томе, Западу су потребни само они који могу нешто да дају. Србија је дала све, а формално признавање независности Косова и Метохије од ње нико и не тражи. Оно што се тражи је практично признавање. Али…о томе ћемо кад буде време.

СОЦИЈАЛНА ДРАМА
У ХДЗ-у ври као у парном котлу. У припреми су страначки избори, Јадранка Косор је све више на удару фракцијских снага које би да освоје власт, макну и Јадранку и Шекса, врате странку на „Туђманов курс“ и припреме се за следеће парламентарне изборе. Такви верују да Зоран Милановић неће саставити четири године у Кабинету премијера. Чини им се да ће најављено продубљивање свеопште светске кризе сломити осовину Милановић-Пусић-Јаковчић, кроз социјалну драму, гладне људе, уличне демонстрације…а то ће, верују они, вратити ХДЗ на горњи загребачки град, на власт.
Јадранка Косор је већ добила неколико противкандидата за место председника странке. Своју кандидатуру објавили су Дарко Милиновић, Домагој Милошевић, Томислав Карамарко…и још неки којима шансе не даје ни њихова најближа родбина.
Милиновић је господар Госпића и знатног дела Лике. Тамо је лекар и апсолутни ауторитет. Једино је он победио у својој изборној јединици, од свих хадезеовских кандидата на прошлим изборима за Сабор. То га, каже, обавезује да истакне кандидатуру.
Домагој Милошевић је члан ХДЗ-а од пре годину дана. Био је министар у Јадранкиној влади, али као нестраначка личност, а онда је, видевши да се у странци топе сви ауторитети, узео чланску карту, сачекао изборе, за које су сви у ХДЗ-у знали да су губитнички, и кренуо у борбу за место председника. Некима је то смешно, имајући у виду његово презиме, не могу да замисле ситуацију у којој би се шеф ХДЗ-а презивао Милошевић. Да ли је Домагој Србин? – као што му већ подмећу страначки опоненти. Он каже да није, без обзира на то што признаје да му се отац зове Раденко.
Карамарко припада широј групи оснивача ХДЗ-а, годинама је деловао изван странке, бавио се приватним пословима, фигурирао у самом врху обавештајних структура хрватске државе, а онда га је Јадранка Косор, као нестраначку личност, после убиства новинара Иве Пуканића, замолила да преузме Министарство унутрашњих послова. Три месеца уочи последњих избора Карамарко је јавно потписао чланску карту ХДЗ-а, а ових дана лобира за преузимање прве позиције у странки.
Какве шансе имају ова тројица у надметању са Јадранком? Готово никакве. Косор на изборе, истина, иде са поразом на парламентарним изборима, али са биографијом која је прилично чиста. Са хрватског становишта – готово без мрље. А онај стан који је отела од браће Дробац, загребачких Срба? То јој у хадезеовској машинерији није минус, ни мана. Напротив.

ТРАДИЦИЈА УСТАШТВА
Може ли се још једном поцепати странка која је Хрватима подарила независну државу? Није искључено, посебно у случају извесних пораза Милиновића и Карамарка. Овог првог ће – хајде да мало спекулишемо – после пораза у странки маргинализовати и он ће да оснује регионалну партију, нешто слично ономе што је својевремено урадио Главаш, чија је Хрватска странка Славоније и Барање, настала издвајањем групе чланова ХДЗ-а, на последњим изборима, у источном делу Хрватске, узела шест мандата за Сабор. Лика је неразвијена регија, пука сиротиња, али Милиновић тамо може до једног или два мандата, са потпуном контролом Госпића, Перушића, можда и Оточца. Њему сасвим доста.
У редовима хрватске деснице влада потпуно расуло и хаос; смењују се, туку, мењају браве на вратима, најављују нове партије. Некада снажна „Хрватска странка права“, основана са јасном идејом да настави традицију усташтва, својевремено са врло јаким посланичким клубом у Сабору, распала се на три партије, а бирачи су их на децембарским изборима казнили избацивањем из Сабора. Председник ХСП-а је извесни Данијел Срб (писао сам у „Печату“ о његовом пореклу из племена Лужичких Срба), али странку и даље води почасни председник Анте Ђапић. То је, кажу хрватски аналитичари, и дотукло праваше.
Значи ли све ово да у Хрватској десница слаби, да се топе и бледе циљеви праваша осмишљени у другој половини 19. века, за живота родоначелника праваштва и мржње према Србима, Анте Старчевића. Одговор је потврдан. Праваштво као идеја готово да је изгубило снагу у савременој Хрватској из разлога што су остварени сви постављени циљеви; Хрватска је независна, међународно призната држава, из те државе протерани су Срби, а оно мало што их је остало претапа се, за историјске релације муњевитом брзином, у Хрвате. Додуше, није реализован програм усисавања босанскохерцеговачког територија, излазак Хрватске на Дрину, али то је сада већ немогуће и хрватски праваши то знају. Оно што се може подвести под савремену хрватску десницу сакупљено је испод крила ХДЗ-а, мада и та политика има проблем са старим програмским одредницама и новим профилом. Управо због остварења гореспоменутих циљева.
Као што се могло очекивати, а то смо у „Печату“ и предвидели, Милорад Пупавац је претрчао на другу страну; напустио је савез са ХДЗ-ом и отишао на поклоњење Милановићу и госпођи Пусић. Они су му обећали да неће дирати његове људе инсталиране на нижим нивоима досадашње власти (секретари, помоћници министара), а заузврат Пуповац им је ставио на располагање три мандата његове Самосталне демократске српске странке.
Шта ће то донети Србима у Хрватској? Ништа. У самом финишу процеса уласка те државе у ЕУ Загреб мора да испуни још неке мање значајне услове. Све што је могло да их укочи на том путу, а у вези је са Србима, повратком њихове имовине, људским и политичким правима, отклонили су Милорад Пуповац и београдски режими. Уз неприметну, али ефикасну помоћ Немачке.
Хрватска, дакле, улази у Европску унију као држава утемељена на антифашизму, са пуним поштовањем права националних и других мањина, држава са пуним демократским капацитетом, слободна и са истим шансама за све своје грађане. Знам, ви тврдите да то није тачно, али вас нико не пита. Ову оцену подржавају и бране: Немачка, Милорад Пуповац и служени Београд. Сасвим довољно за чланство у Европској унији.