Регионални ученици Теодора Мерона
Срби су шокирани одлукама Хашког трибунала којима су сваке одговорности због убијања Срба ослобођени Готовина, Маркач и Рамуш Харадинај, иако су већ годинама сведоци оваквих и сличних одлука у Хрватској, Босни, чак и Србији
Хашки трибунал, ту од почетка нема дилеме, основан је са идејом да потврди фалсификовану историју о узроцима који су довели до смртног ропца државе Југославије. Зна се и чија је то идеја, ко је дао први новац, ко све ово време издваја највише новца да та антисрпска политичка инквизиција живи. Монструм у Хагу годинама гута Србе које му приносе српски властодршци, све надајући се да ће им то у нечему помоћи, да ће и следећи мандат задржати власт, да ће се допасти Бриселу, Вашингтону или Берлину… и тај посао приводи се крају. Остало је да Караџић и Младић попију своју порцију од по тридесетак година робије (могао бих да се кладим на ову бројку) и да у образложењу тих пресуда, а то је у овој причи изузетно важно, Трибунал Србима залепи етикету геноцидности.
ИНКВИЗИЦИЈА „МЕКША“ ОД ТРИБУНАЛА Књига ће после тога бити склопљена,
Трибунал распуштен, а хрватски, бошњачки, шиптарски… историчари објављиваће
уџбенике са прекројеном историјом у којима ће све бити црно-бело; Срби
монструми, растурачи Југославије, агресори, вековни тлачитељи малих народа, а
други, чија је стварна историја прошла кроз шињеле аустроугарске солдатеске,
елитне формације Хитлерове армаде, уздрмала темеље државе за чије су рушење
оптужени само Срби, витлаће пресудама Хашког трибунала као страницама
јеванђеља. Хаг је Србе изједначио са псима луталицама, легализовао њихово
убијање, закуцао их на стуб срама. Више је правде и човечности било у
средњовековној инквизицији него у Хашком трибуналу. Равнамо ли се по броју
осуђених у Нирнбергу и Хагу, Срби су већи злочинци од Хитлерових нациста. Само
цивилизацијски помак који је у међувремену из англосаксонског правосуђа
елиминисао смртну казну, оставио је у животу српске генерале: Павковића,
Лазаревића, Ђорђевића, Мркшића, Симића, Милошевића… на десетине Срба са нижим
официрским и подофицирским чиновима, политичаре, Биљану Плавшић, Момчила
Крајишника, Милана Мартића, Милана Бабића… Што се Слободана Милошевића тиче ту
је природна смрт (ако је природна) била бржа од Теодора Мерона.
Али, није само Хашки трибунал према Србима такав какав је. Имали смо ми све ове
године, и још увек имамо, на десетине „хашких пресуда“ изван Хага, чак и у
Београду, и нико се није побунио, посебно против Хрватске која је, са таквим
суђењима, пресудама и односом према Србима, добила чланску карту за ЕУ.
Средином децембра 1991. године припадници Хрватске војске (Д. Лесковар, И.
Гргић, Ж. Белина, и З. Плесец) у униформама ХВ, са службеним наоружањем,
упадају у кућу српске породице Милеуснић, у Новској. Из обести, пало им на
памет да мало убијају, рафалима пресецају Горанку и Веру Милеуснић, те њихову
комшиницу Блаженку Слабак. Глава породице, Петар Милеуснић, тешко је рањен, али
успева да се спасе скоком кроз прозор. Монструми су ухваћени, признају да су
пуцали и Војни суд у Загребу покреће поступак. Убрзо су на истој инстанци
ослобођени. У образложењу се каже да су убице „били револтирани сликама пада
Вуковара“, па стога не могу да одговарају. Уосталом, ишли су да ликвидирају
једну српску породицу, а то је у Хрватској пожељно, дозвољено и некажњиво.
Осамнаест година касније, у лето 2009. године, Жупанијско државно одвјетништво
у Сиску иницира поступак против гореспоменутих убица (Лесковар је у међувремену
умро) оптужујући их за ратни злочин против цивилног становништва. Отвара се
процес који је окончан годину дана касније, пресудом која је раме уз раме са
оном Теодора Мерона, у случају Готовина-Маркач, с том разликом што је Мерон
успео да се контролише у образложењу. Судија Жупанијског суда у Сиску Сњежана
Мркоци није. Она је убице ослободила, а у образложењу пресуде навела:„Жао ми је
што морам судити нашим војницима за злочине за које смо били навикли да их је
починила друга страна, поготово у дане кад палимо свијеће за Вуковар“.
Судија Сњежана Мркоци и данас ради исти посао, једна је од најцењенијих јавних
личности у Сисачко-мославачкој жупанији.
АРХИВЕ ХРВАТСКОГ ПРАВОСУЂА Крајем 2002.
године, Судско вијеће Жупанијског суда у Сплиту, са судијом Славком Лозином као
председавајућим, једногласно је донело ослобађајућу пресуду за осморицу бивших
војних полицајаца оптужених за ратни злочин над цивилима у сплитској Лори.
Петорица су били присутни: Анђелко Ботић, Анте Гудић, Емилио Бунгур, Давор
Банић и Тончи Вркић, и одмах су пуштени на слободу уз аплаузе и љубљења са
адвокатима, родбином и пријатељима. За тројицом одбеглих: Миљенком Бајићем, Томиславом Дуићем и Јосипом
Бикићем, судија Лозина поништио је потерницу.
Судија у Госпићу Бранко Милановић је осудио Србина Светозара Карана на 13
година затвора, а у образложењу пресуде написао:„Оптужени са својим прецима и
Османлијама већ 500 година врши геноцид над Хрватима“. Исти тај Милановић
пустио је из затвора, 2007. године, на једномесечно одсуство Винка Будишу,
осуђеног због убиства 19-годишњег Миленка Ђекића, Србина из Сплита. Будиша је
несрећном младићу пуцао у потиљак и уместо примерене казне добио само четири
године и једанаест месеци затвора. Одавно је на слободи. Милановић је нашао
начина да награди Будишу тако што му је одобрио једномесечни боравак на
слободи, рекавши у образложењу да то чини како би осуђеник био са својом
кћерком која иначе живи у Америци, а у Хрватску долази на одмор.
Стотине оваквих и сличних судских пресуда можете пронаћи у архивама хрватског
правосуђа и увек су Срби основни мотив – као „злочинци“ или жртве. Многе од тих
пресуда изазивају чак и смех, упркос мукама оних којих се то тиче. Тако су Срби
осуђивани због малтретирања хрватских крава, угрожавања сигурности Хрвата
физичким насртајима и претњама, изазивања несигурности међу хрватским
пучанством…
Борислава Микелића, својевремено генералног директора петрињског „Гавриловића“,
суд у Сиску осудио је на 20 година робије са образложењем да је исти протеривао
Хрвате из Петриње, да се у тој работи служио свим и свачим укључујући и
тенкове, а виђен је, по тврдњама „сведока“, да вири из једног од њих. Они који
знају како Микелић изгледа могли су само да се насмеју, пошто је човек таквих
габарита да се ни случајно, ни уз велику муку, ни уз помоћ других, не може
увући у тенк. Можда после једногодишње дијете. Пре неколико месеци, после
бројних опструкција које су ишле до самог врха хрватске државе, Микелић је
успео да обори пресуду и данас је потпуно слободан човек.
Пре два месеца Врховни суд Хрватске осудио је Михајла Храстова, хрватског
војника из Карловца, на четири године затвора због ликвидације 13 припадника ТО
српске националности на Коранском мосту 1991. године. Дакле, живот једног
убијеног Србина вреди око три месеца затвора. Да је убио медведа, у Хрватској
заштићену врсту, Храстов би робијао пет година.
Такође ове године у Загребу су изречене пресуде за ратне злочине хрватских
војника у логору „Керестинец“ код Загреба. Тамо су доводили Србе и Српкиње из
града, мучили их, силовали, сексуално се иживљавали над њима и на крају
убијали. Сви оптужени, а било их је пет, добили су укупно осам година затвора.
Почетком децембра, ове године, пре неки дан, суд у Загребу одбио је тужбу
Јована Гркинића из Сплита, поднету против Жељка Керума, због ширења верске и
националне мржње. Сећате се, то су оне Керумове изјаве против Срба, изговорене
у два наврата на ХТВ-у. Суд сматра да је то у реду.
СЛЕДБЕНИЦИ У Бих Судови у Босни и Херцеговини истичу се по
ослобађајућим пресудама тамошњим Бошњацима, муслиманима, за злочине над Србима,
док истовремено имају праву утрку у томе који ће од њих, онај у Сарајеву,
Тузли, Зеници, одрезати већу казну кад се пред Судским већем нађе неки Србин.
Један од драстичних примера је случај Самира Бејтића, припадника Десете брдске
бригаде Армије БиХ оптуженог за тешке ратне злочине над Србима, на локалитету
Казани, у Сарајеву, једном од најстрашнијих губилишта и мучилишта над Србима у
БиХ. Упркос бројним сведоцима ослобођен је у два наврата и то на Врховном суду
БиХ.
Варате се ако мислите да Теодор Мерон има ученике и следбенике само по
Хрватској и Босни. Има тога и у Србији. Веће за ратне злочине Апелационог суда
у Београду оборило је ове године првостепену ослобађајућу одлуку Вишег суда и
осудило на годину дана затвора Србина Перицу Ђаковића, из Медака, у Лици, зато
што је 8. септембра 1991. године тукао по табанима једног заробљеног хрватског
војника. Добро сте прочитали, управо тако. Ђаковић је за то табанање (које
узгред није потврдио чак ни онај што је наводно добио батине) у Београду
проглашен ратним злочинцем. И чему онда чуђење над
одлукама у Хагу?