Неподобно порекло великих мајстора „Загреб филма“

Пише Ратко Дмитровић

То што су име Загреба пронели светом, основали чувену школу цртаног филма, донели у Загреб „Оскара“ није помогло тројици легендарних цртача, мајстора филма, да живе мирно у новој хрватској држави, па су двојица од њих побегла у иностранство. Проблем је било њихово српско порекло

Чак и данас – двадесет година после првих великих притисака, физичких малтретирања и убистава Срба по урбаним деловима Хрватске и свега што је у том смислу обелодањено – готово сваки Хрват ће вам на ову тему поновити исто: Да, било је појединачних случајева некоректног односа према Србима, али то се никако не може сматрати масовном појавом. У наставку „одбране“ чућете како никаквих проблема у већим градовима, од Загреба доле до Осијека и горе до Пуле, нису имали тзв. „лојални Срби“, грађани српске националности у чијем се понашању нису могли утврдити елементи симпатија за Крајину и Београд, који су радили свој посао, прихватили нову хрватску државу и њене законе.

ИМПРЕСИВНА БИОГРАФИЈА
Ово је лаж, једна од највећих у хрватском колективном и државном тумачењу догађаја прве половине деведесетих. За доказе не би требало изаћи ни корак из Загреба. Нећемо о страшној судбини породице Зец, ту је све познато, а и не ради се о притисцима већ о бруталној ликвидацији, овога пута желим да подсетим на однос нове хрватске државе према тројици својих грађана, светски признатих уметника, који су почетком деведесетих морали да беже из Загреба. Због чега? „Тешко“ питање. Због националне припадности, наравно. Ради се о Душану Вукотићу, Недељку Драгићу и Боривоју Довниковићу, оснивачима чувене загребачке школе цртаног филма, врхунским илустраторима и карикатуристима.
Душан Вукотић – рођен 1927. године у Билећи, умро 1998. у Загребу – остаће упамћен као један од добитника „Оскара“ са ових простора, за филм „Сурогат“. Ту за филмске уметнике чаробну статуу Вукотић је освојио 1962. године. Први пут у историји доделе „Оскара“ награда за цртани филм додељена је аутору изван Америке и то из комунистичке земље.
„Сурогат“ је доступан на Интернету, траје девет минута, и усуђујем се да кажем да је актуелнији данас него у то далеко време када је направљен, што пре свега говори о великој уметничкој снази коју је Вукотић носио у себи. У првој фази дружења са цртежима Вукотић је, као студент на „Архитектонском факултету“, цртао карикатуре и радио илустрације, али га је цртани филм очарао и већи део свог плодног живота посветио је тој форми. Добио је неколико десетина награда широм света, а мање је познато да је режирао и три дугометражна играна филма: „Седми континент“, „Гости из галаксија“ и публици најпознатији „Акција стадион“.
Вукотићев отац је био државни службеник који после рата добија посао и премештај у Загреб, па Душан – који је детињство провео у Билећи, са 14 година се прикључио партизанима, где је уместо пушке држао перо, цртао, обављао курирске послове – студент постаје у главном граду Хрватске.
Почетак деведесетих донео је у Хрватску пребројавање по националној припадности и Вукотић, упркос доприносу који је дао култури Загреба и целе Хрватске, упркос „Оскару“ и без сумње импресивној биографији у којој је и податак да је 25 година на загребачкој „Академији за казалиште, филм и телевизију“ предавао филмску режију – доживљава неугодности. Чак су му забранили улазак у просторије „Загреб филма“, који је основао и прославио.

Истина, Душан Вукотић је имао мање неугодности на националној основи од Драгића и Довниковића, јер су га због презимена сматрали Црногорцем, што је у то време у Загребу била популарна одредница, пре свега због Вељка Булајића и Јеврема Брковића (привременог Загрепчанина, Црногорца у избеглиштву) и њиховог залагања за одвајање Црне Горе од Србије и величања црногорске државе и нације. Све што је антисрпско Загребу је тада било, а и данас је, добродошло.

МИСТЕРИОЗНЕ ОКОЛНОСТИ
Недавно је Боривоје Довниковић, сећајући се тих дана, испричао да се у раној хадезеовској Хрватској са Вукотићем састајао тајно, јер су обојица били свесни ризика да их прогласе антихрватским завереницима. Вукотић је умро 1998. године од срчаног удара. Често је, каже Довниковић, знао да га упита: „Боро, хоћемо ли икада дочекати нашу Југославију?“
Недељко Драгић је у Загреб дошао из села Пакленица, код Новске, у којем је и рођен 1936. године. Уписао је „Правни факултет“ и открио да има талента за цртање. Право никада није завршио, али је зато ондашња Југославија добила врхунског мајстора анимације и карикатуристу. По лакоћи руке и разбарушености цртежа, по ликовима који су урађени тако да им се са лица исцртаног у неколико потеза пером сагледавао карактер, Недељко Драгић припада самом врху европске карикатуре. Са ових простора раме уз раме са Отом Рајзингером. С тим што је Драгић љубав према цртању равномерно делио на цртани филм и карикатуру. Не зна се где је бољи.
Први цртани филм („Елегија“) урадио је 1969. године, а последњи („Слике из сјећања“) 1989. године, у време када су републички шавови бивше Југославије већ попуштали.
Драгић је 1972. године са филмом „Туп-туп“ био номинован за „Оскара“, али му је награда измакла, по многима неоправдано. Две године касније прави филм „Иду дани“, за који су у Америци, чим су га видели, „капарисали“ „Оскара“, уз опаску да ниједно друго остварење те године не може да буде чак ни конкуренција Драгићевом филму. Али… на чудан начин, под мистериозним околностима, готово несхватљиво, филм „Иду дани“ Недељка Драгића није ни послат у Лос Анђелес.
Американци доносе одлуку да то некако компензују и примају Недељка Драгића у чланство „Америчке филмске академије“, првог са ових простора.
Самостална Хрватска, са свим пропратним појавама, буди у Драгићу горка сећања на Други светски рат и страдања његове породице, када је пола Драгића скончало под усташким ножем. Та мучнина, појачана провокацијама са националним предзнаком, антисрпском хистеријом која се ваљала Хрватском, наводи Недељка Драгића на одлуку да бежи из Загреба.
Они силни успеси; шездесет међународних награда, огроман допринос успону „Загреб филма“, међународни углед… нису били довољни да Драгић у новој хрватској држави настави живот као слободан и сваког страха ослобођен човек. Пакује најосновније и одлази у Минхен. Тамо је и дан-данас. Живи од цртања карикатура, илустрација, маркетиншких кампања. Каже да је веома задовољан. У Загреб долази с времена на време, нуде му да уради бар још један цртани филм, али он каже да нема воље за то. Ипак, изгледа да ће на молбу Винка Брешана урадити серијал од 365 једноминутних филмова о животу малог, безначајног човека.

ВЕЛИКА ДОСТИГНУЋА
Године и нарав вука самотњака спречавају Недељка да буде активан у српској заједници Минхена, и Немачке уопште, али се појавио на протестима Срба за време бомбардовања, као и на протесту поводом проглашења независности Косова.
Трећи из ове приче, Боривоје Довниковић, познат и по надимку Бордо, спас је нашао у Бечу. Заједно са супругом Весном напушта Загреб 1991. године и склањају се код пријатеља у главном граду Аустрије. Опет је био избеглица, као и 1941. године, када је породица Довниковић, из Чепина код Осијека, бежала према Србији, одредница Шабац, јер су тамо имали породичне пријатеље. У Винковцима их зауставља усташка патрола и ко зна шта би било да се једном из патроле нису свидели цртежи које је мали Боривоје имао код себе. „Ко је ово цртао?“, питао је усташа. „Ја“, одговорио је дечак. Онај се разнежи, јер је имао сина истих година, и пусти Довниковиће да наставе путовање. Касније завршавају у Београду, у Недићевим центрима за српске избеглице, а Боривоје често одлази код тетке у Свилајнац.
После рата, са непуних 18 година, у пролеће 1948. године, са хрпом цртежа и карикатура у старом дрвеном коферу, Боривоје Довниковић долази у Загреб и без двоумљења куца на врата „Керемпуха“, сатиричког листа (основан је 1945. године) који је водио Фадил Хаџић. Примају га и ту се нашао у друштву легендарног Валтера Нојгебауера и будућих легенди: Иве Кушанића, Ота Рајзингера, Душана Вукотића…
„Загребачка школа цртаног филма“, под тим именом била је позната у целом свету, креће са великим достигнућима већ почетком педесетих година. Дотадашњи сјајни цртачи за само 12 месеци успевају да савладају све тајне анимације, а прво заједничко дело им је филм „Велики митинг“. То је почетак сталне производње цртаног филма у Титовој Југославији.
Довниковић данас живи у Загребу. Вратио се на време да сачува стан који су већ били обележили неки бранитељи. И даље црта, јер, како сам каже, од пензије не би могао да живи, а воли да путује, што није јефтино. Што се тиче карикатуре, Довниковић их објављује још само у српским гласилима у Хрватској, загребачком недељнику „Новости“ (гласило Српског националног вијећа) и „Просвјети“. У „Бијелој пчели“, српском часопису за децу, редакција је у Ријеци, већ 16 година црта стрип. Текст је на ћирилици.
Хоће ли икада неко од Загрепчана смоћи снаге да јавно каже како се тај град почетком деведесетих срамно понео према тројици Срба који су име Загреба, као мало ко, учинили познатим у целом свету?

 

Извор: pecat