Обнавља ли се у Хрватској антифашизам Стипе Шувара

Ратко Дмитровић
Ратко Дмитровић

Да ли се нешто мења и шта се мења у перцепцији дела, делова или делића хрватске интелектуалне јавности према хрватској новијој историји и српско-хрватским односима у њој

Последњих месеци у Хрватској је неколико појединаца, из круга млађе хрватске интелигенције, јавно изашло са ставовима који су пре само десетак година у тој држави били незамисливи и опасни по живот, а њихова суштина почива на изворном антифашизму и, што је посебно важно, истини.

ДНЕВНОПОЛИТИЧКА НЕОПХОДНОСТ Како време одмиче, а одмиче брзо, односи Србије и Хрватске улазе у колотечину која води ка давно зацртаном циљу: нестанку Срба из Хрватске. И година иза нас, 2014, донела је нове доказе за изнету тврдњу. Тих доказа је највише у сфери јавне политике Хрватске где Србе више и не спомињу, осим кад неко процени да је резервна гума с антисрпским набојем мало попустила. Е, онда се то допумпа, угланца стара, позната реторика, али сада са жаокама окренутим само према Србији. Срби у самој Хрватској никога више не интересују. Чак ни као остатак остатака „реметилачког фактора“.

За ову тврдњу нема бољег примера од случаја Шешељ – Милановић. Председник владе Хрватске Зоран Милановић одбио је, знате већ, да присуствује недавно одржаном Самиту шефова држава и влада Централне и Југоисточне Европе, с премијером Кине као гостом, зато што се, казао је Милановић, Вучић и Николић нису оградили од изјава Војислава Шешеља датих по повратку у Србију. Наивно, будаласто, смешно… били су коментари трезвених људи, чак и у Хрватској. Да ли је тако?
Догађај је за нама, не вреди трошити речи и простор, али због гореспоменутих односа, неких константи на које Срби стално и упорно заборављају, мора се рећи следеће: Милановић, убеђен сам, није сам од себе донео одлуку о недоласку у Београд, он је оперисан од шовинизма, то смо давно регистровали, али дани које живимо увод су у изборе за председника Хрватске на којима се Иво Јосиповић, Милановићев човек, кандидат СДП-а, бори за други мандат. Неко је из Јосиповићевог штаба закључио да би било корисно малчице заиграти и на националистичку карту – та је увек на врху српско-хрватског шпила – и тако смо добили одлуку да Милановић не иде у Београд. Онај ко је наговорио Милановића на овакав потез припада другој школи мишљења хрватске политике. Тај неко можда и јесте члан СДП-а, али није на линији хрватске левице, коју самозвано предводи Милановић, а свакако не оне коју је за живота и до последњег дана живота представљао Стипе Шувар, а данас настављају неки млади хрватски интелектуалци, о којима ћемо касније у овом тексту написати реч више.

Иницијатива новог узбуркавања односа између Србије и Хрватске дошла је из кухиње истих оних који су српско питање у Хрватској још од краја осамдесетих експлоатисали у мери довољној да се изазове сукоб са ЈНА, који су га све ове године извлачили на сто кад год им је требало и који су баш ових дана, знајући да ће неко од њихових у табору СДП-а (а таквих је приличан број) инерцију пренети у Милановићеве уши, дебело је образложити као тренутну, дневнополитичку неопходност и довести Милановића да се огласи и откаже одлазак у Београд. Иначе, Милановић је познат као човек брзоплет у одлучивању.

 

Извор: ПЕЧАТ

 

Везане вијести:

2.2. Prilozi za bibliografiju prof. dr. Stipe Šuvara - Jadovno 1941.

Последњи хрватски борац против усташтва - Jadovno 1941.

РАТКО ДМИТРОВИЋ Дух Јасеновца у вароши званој Сисак ...