РАТКО ДМИТРОВИЋ Зашто је од Јасеновца остао само бетонски цвет?

Latinica

Претпоставимо да се тамо неке 2020. године група младих људи, слабо образованих а потпуно незаинтересованих за историју, нађе у близини Јасеновца и видевши интересантан бетонски одливак усред сликовите зелене ливаде, одлучи да испитаа о чему се ту ради. Идући даље у овој претпостављеној ситуацији пратимо групу омладинаца која прилази бетонској скулптури – немајући појма да се она зове „Камени цвет“ – на тој локацији прави неколико заједничких фотографија (са све кревељењем и подизањем два прста изнад главе) а онда креће према неколико стотина метара удаљеној кући, згради, простору под кровом. Улазе унутра и после десетоминутног разгледања констатују да се ту ради о инсталацији неименованог уметника а све скупа, тај простор и она бетонска скаламерија на ливади, вероватно представља испоставу Музеја савремене умјетности из Загреба. Седају у кола и одлазе.

 

УСТАШКИ ЛОГОР
Да ли је ово претеривање? Јесте, претерао сам са временом. Горе претпостављено догодиће се и пре 2020. године.
Јаша Алмули, угледни јеврејски публициста и интелектуалац, Београђанин, рекао је ових дана, поводом промоције своје најновије књиге „Јевреји и Срби у Јасеновцу“ да би се садашња музејска поставка на простору бившег усташког концентрационог логора Јасеновац највише допала управо усташама.
Нема се ту шта додати, осим питања ко је аутор онога што на простору некадашње творнице смрти данас, заиста, личи на лошу инсталацију из палете савремена уметност.
У питању су три жене: Наташа Матаушић, Леонида Ковач и Хелена Павер Њирић.
Прва од њих је историчар и својевремено је „открила“ да су раније изложене фотографије јасеновачких крвника и њихових жртава у ствари фалсификат којем, разуме се, није место у меморијалном комплексу бившег концентрационог логора. Вероватно је због тога и ангажована у осмишљавању нове поставке. Онда се закључило да меморијални комплекс није место ни за ножеве, мачете, маљеве, ланце и остале аутентичне предмете са којима су усташе у Јасеновцу ликвидирале Србе, Јевреје, Цигане…па је то склоњено од очију јавности. Да се људи не узбуђују.
Та поставка стара је нешто више од три године и све то време представља тему за расправу. Чим је откривена, још онога дана кад је представљена јавности, огласили су се Срби, Јевреји и понеки Хрват. Можда нећете веровати али тада се и Стјепан Месић, са позиције председника Хрватске, после обиласка нове поставке пред окупљенима запитао хоће ли генерацијама које долазе, по обиласку Јасеновца уопште бити јасно шта се ту догодило.

 

СПОРНЕ ПОСТАВКЕ
Јулија Кош, из загребачке јеврејске општине, у време настанка нове поставке у меморијалном комплексу била је члан Савјета Спомен подручја Јасеновац, жестоко се те 2006. успротивила идејама три горе споменуте жене, али је, како сама рече, била исмејана. И она је, као ових дана њен сународник Алмули, рекла да би усташе, да су остале на власти, направиле управо овакав меморијални комплекс какав данас постоји. Јулија заборавља да су деломично редизајниране усташе на власти у Хрватској поново дошле 1990. године и да је садашња јасеновачка поставка само продукт онога што се догађало и још догађа и говори у Хрватској последњих 20 година.
Директор Спомен-подручја Јасеновац, у време настајања спорне поставке, била је Наташа Јовичић. Она је то и данас. На питање хоће ли нешто да мења у замисли и реализацији поставке, с обзиром на бројне замерке и огорчења, дотична је рекла да хоће. Свака три месеца ротираћемо места пластичних паноа који се налазе у музеју – рекла је. Није се либила да у јавност изнесе став како је ранији изглед јасеновачке меморијалне поставке у ствари био „политичка пропаганда заснована на фалсификатима“.
У таквој атмосфери не представља никакво изненађење одлука Наташе Јовичић да унутар меморијалног комплекса истакне бројку од 70 хиљада убијених. Исто то тврдила је деценијама усташка емиграција, као што је то до смрти понављао и Фрањо Туђман. Данас је то службени став државе Хрватске.
Може ли неко да замисли шта би се догодило да службена, савремена, Немачка изађе са ставом да је, узмимо, у Аушвицу убијено десет хиљада Јевреја, уместо милион, као што је утврђено 1945. године.
А у Југославији, 1947. године, „Земаљска комисија Хрватске“, састављена од Хрвата, у садејству са неколико стручних тимова, утврдила је да су усташе у Јасеновцу убиле између 500 и 600 хиљада људи. Углавном Срба.
Тај документ одбацила је 1990. године неоусташка власт Хрватске демократске заједнице, на челу са Туђманом. Председник ХДЗ-а тада је објавио књигу „Беспућа повијесне збиљности“ у којој је први пут јавно изнео „истину“ о 30 хиљада убијених у Јасеновцу (касније је ту бројку подигао на 70.000) а изашао је и са тврдњом да су Јевреји, у Хрватској их зову Жидови, били главни оперативци у логору Јасеновац, односно, да је Хрват био само управник док су све остало организовали Жидови. Књига је наишла на жестоку осуду јеврејских организација у Европи и Америци и Туђман је натеран да објави ново издање из којег је избачено све што се у том смислу односи на Јевреје. Али, о томе више у неком од наредних бројева „Печата“.
Наташа Јовичић, према мојим сазнањима, потиче из српско – јеврејске породице, а због чега упорно и са великом страшћу брани оно што су замислиле и урадиле њене пријатељице Матаушић, Ковач и Њирић, а пре њих усташка емиграција и Фрањо Туђман, зна, ваљда, само она.

 

ЗВЕРСКА УБИСТВА
Један од најбољих хрватских историчара, Зорица Стипетић, већ три године покушава-безуспешно, на жалост-да промени јасеновачку поставку из 2006. године. Њен став је савршено јасан: „Усташе су још у својим раним документима истицали да је потребно радикално решити српски проблем. Такву идеју су уградили као основну компоненту која је пре свега имала за циљ ликвидацију Срба. Музеј у Јасеновцу мора управо то да покаже; да је тај геноцид био планиран. То овом поставком није урађено. Напротив, сакривено је“.
А да ли је све могло другачије? Због чега јасеновачи логор подсећа на излетиште? Ко је после Другог светског рата донео одлуку да се тај логор сруши? Коме су сметали његови остаци и евентуална реконструкција као вечно подсећање да је на том месту зверски убијено око пола милиона Срба. Како то да је од свих великих концентрационих логора из Другог светског рата само Јасеновац сравњен са земљом?
У време кад човек прође оне прве животне глупости, које неки зову сазревањем, и осети потребу да се бави стварима од којих се и за које се не живи али чија је суштина битно одредила будућност, и моја маленкост почела је да се занима, уз остало, горе изнетим питањима.
Никада нисам био нарочито добар ни ђак, ни студент али ми је логика увек била јача страна. То имаш или немаш. Зато сам, пре напуњене двадесете године, себе и друге, уз остало, питао како то да је Аушвиц сачуван у изворном облику а Јасеновац није. Једино је мој деда Илија, партизан, првоборац, имао смелости да каже како то није случајно, а ако би попио коју више, чему је био склон, онда би додао: Да се заборави где су нас и колико убијали.

 

ВЕЛИКА ОДСТУПАЊА
У пролеће 1994. године, у недељнику „Аргумент“, чији сам био главни и одговорни уредник, покренуо сам акцију да се реконструише логор Јасеновац. И данас постоје фотографије и нацрти на основу којих је тако нешто, без великих одступања, могуће. Била је то серија текстова у којима сам имао само подршку читалаца и Милана Булајића, експерта за Јасеновац и геноцид над Србима. Властодршци у Београду о тој теми нису хтели ни да разговорају са Булајићем и са мном.
Залуд сам се упињао да им објасним да би реконструкција логора Јасеновац, у заједничкој акцији са неколико јеврејских удружења из света, била јача одбрана и заштита Срба у Хрватској од свих артиљеријских оруђа које су Крајишници тада имали. Није вредело. Одустао сам кад ме је један од људи из врха книнске власти, саслушавши причу о значају реконструкције јасеновачког логора, упитао могу ли некако да обезбедим шлепер македонског марлбора. Тврдо паковање.
Поуздано се зна да су усташе приликом повлачења спалиле неке делове концентрационог логора Јасеновац али је већи део остао и није требало много ни труда ни средстава да се то страшно место обнови. Као опомена и брана забораву. Уместо тога нова власт срушила је оно што је остало, уз крајње цинично објашњење да је тако обезбеђен грађевински материјал (цигла) за обнову кућа у спаљеним српским селима тог дела Посавине.
На основу неслужбених исказа сведока може се закључити да је пресудну улогу у елиминисању свих материјалних остатака Логора Јасеновац имао Иван Стево Крајачић, једини човек у којег је Тито, све до смрти, имао апсолутно поверења и једини који је у кабинет Јосипа Броза могао да уђе без претходне најаве.
У том смислу ваља споменути да се Крајачић, приликом отварања Меморијалног музеја Спомен подручја Јасеновац, 4. јуна 1968. године, на свечаном ручку у оближњем мотелу, после неколико чаша ракије, обратио српској делегацији из Београда: „Мало смо вас овдје побили“. Да овај инцидент не прерасте у велики политички и бог зна какав још српско-хрватски сукоб спречио је лично Јосип Броз. Само три године касније букнуо је „маспок“, рођено је „Хрватско прољеће“ чији је основни циљ био стварање самосталне државе Хрватске.
Нама данас, бојим се, остаје само празна прича и питање због чега су српски генерали и народни хероји дозволили да место ликвидације пола милиона Срба данас изгледа као излетиште са испоставом загребачког „Музеја савремене умјетности“.

 

Извор: ПЕЧАТ