Бакирова браћа
Босна и Херцеговина је трајно, занавек, подељена земља. Босна никада неће постати јединствена држава, њено тло је набијено историјом чије аветне сенке упорно и без престанка подижу завесе од мржње међу Босанцима. Том земљом је владала једна империја која је иза себе оставила вечну везу са остацима сопственог бића – оставила је религију, ислам – и та веза ових дана и година бубри као врба у пролеће, показује своја различита лица од којих ниједно не доприноси уједињењу босанскохерцеговачких народа.
Ово, свестан сам, звучи крајње обесхрабрујуће за дух заједништва (шта год то значило), али ово је истина која се не докучује бог зна каквом интелигенцијом и памећу. Довољно је да човек буде реалан. Ево вам случај Бакира Изетбеговића, сина Алијиног. Пре неки дан дао је интервју истанбулском “Заману” и, уз остало, рекао: “Као што смо имали заједничку прошлост, ми ћемо имати и заједничку будућност. Успех БиХ зависи од Турске која је јака земља и која је у сталном развоју. Успех једног брата је такође и успех другог брата. Ми смо поносни на нашу браћу Турке.”
Премијер Турске Тајип Ердоган неколико пута до сада препричао је дијалог са покојним Алијом Изетбеговићем кад је овај лежао на самртној постељи. Том приликом, тврди Ердоган, вођа босанских муслимана казао је: “Теби и Турској остављам Босну. Босна је оставштина Османлија.”
Зашто Алија, који је добро знао да Босна није оставштина Османлија – та земља је постојала пре доласка Турака – оно што није његово, или је само делимично и његово, на самрти оставља Турцима а не свима који после њега настављају живот у БиХ. Због чега Бакир Турке назива браћом? Због ислама. Када су оно у 15. веку продрли у Босну Турци су са собом донели и нову веру, која ће врло брзо раздвојити босанскохерцеговачку чељад као ништа пре тога, ни приближно као велики раскол у хришћанском свету, четири века раније.
Ако Бакир већ тражи браћу међу народима, зар не би било нормалније да су му Срби браћа. Па његов отац, Алија, све до шездесетих година двадесетог века национално се изјашњавао као Србин – постоје документи, то је опште познато – али ништа то, види се, не значи у поређењу са вером. Залуд неупитна истина да је огромна већина муслимана у данашњој Босни и Херцеговини српскога порекла.
Срби су били: Мехмед паша Соколовић, Ферхат-паша Соколовић, Омер-паша Латас, Осман Ђикић, Авдо Карабеговић, Мустафа Мулалић, Мустафа Голубић, Меша Селимовић… неки од њих жестоки српски националисти.
Ништа од тога није било довољно да Алија раније, а Бакир сада, Србе прихвате као најближе, не мора као браћу, али најближе свакако, јер босанскохерцеговачки муслимани, као и они у Санџаку, ближе “родбине” међу другим народима од Срба немају. Знамо, њихова заједничка историја је сложена, чак и крвава, али то није ништа ново; многи су пали од мача и ножа своје браће.
Свих послератних година веровао сам – можда зато што сам то прижељкивао – да ће босанскохерцеговачки муслимани наћи минимум разумевања са Србима. Не треба да буду браћа, без обзира на исто порекло, али није требало и не треба Бошњацима да браћу траже изван Босне, посебно не међу онима чије претке Срби у Босни памте по највећим зулумима.
Требало је пронаћи равнотежу између дубоке унутрашње потребе, условљене религијским припадањем, и чињенице да су сећања Срба и сећања босанским муслимана, данас Бошњака, на владавину Османлија опречна, да се историја живота једних и других под Турцима разликује као дан и ноћ.
Турска све чини да се врати у стару балканску авлију, бошњачки лидери је дочекују раширених руку, као браћу, а Срби као старе освајаче, и овај историјски круг је затворен. Босна као држава није могућа.