Ратко Дмитровић: "Седло белог коња"

Предање каже да је Јосип Броз звао Стаљина молећи га да допусти улазак партизана на челу ослободилаца у Београд, октобра 1944. године, скупа са јединицама Црвене армије

Предање каже (писане трагове ове врсте комунисти нису остављали) да је Јосип Броз звао Стаљина молећи га да допусти улазак партизана на челу ослободилаца у Београд, октобра 1944. године, скупа са јединицама Црвене армије. Стаљин се, каже ова прича, сложио, рекавши Титу да се јави Владимиру Ивановичу Жданову, гардијском генерал-лајтнанту тенковских јединица Црвене армије, хероју Стаљинграда, који је пре уласка у Србију, ослободио Бугарску и Мађарску од Немаца, а тих дана своју армију већ распоредио на рубним деловима главног града сломљене Краљевине Југославије.

Тако је Пеко Дапчевић на белом коњу ујахао у Београд. На Теразијама се задржао тек да га виде и сликају, а потом у галопу одјурио на Дедиње, где је заузео једну од три најбоље виле на том чувеном београдском брду и уселио се у њу.

Деценијама се једна улица у центру Београда, како и доликује, звала по генералу Жданову. Онда су Жданова из центра града одгурали у Пиносаву, ако знате где је то.

Пре неки дан, одлуком Скупштине града Београда, Пеко Дапчевић је добио свој булевар у центру главног града Србије. Чиме је Дапчевић задужио Србију, Београд, грађане Србије? Ослободио их од Немаца? Не, без Руса партизани о томе нису ни сањали. Или, какво је то добро Србима дао Коча Поповић? И његово име је на истој седници Скупштине Београда окачено на зидове зграда једне од улица у центру града. Та се звала Загребачка. Немојте се оптерећивати питањем како је све то могуће, кад и сами знате да је у Србији све могуће.

Београд данас, и на овај начин, слави и одаје признање онима који су 1944/45. године у том граду побили више од 30.000 Срба, углавном из тзв. средњег слоја; донели закон о забрани повратка неколико стотина хиљада протераних Срба и Црногораца на Косово; који су Србији прикачили две аутономне покрајине (Косово и Војводина) а Хрватској, на пример, ниједну, мада је било историјског и сваког другог оправдања за три (Далмација, Истра, Крајина); који су 1974. године донели Устав скројен за растакање Југославије на шест држава. Ради ли се ово из незнања или су још на снази закључци Четвртог конгреса КПЈ, одржаног у Дрездену, 1928. године? Тада је донет план рушења Југославије, и све што се касније догађало, до данашњег дана, одвија се по том плану.

У Београду не постоји улица Моме Капора (нико Београд ни приближно није описао и нацртао као он), ниједан пролаз у главном граду не носи име патријарха Рајачића, ни великог песника, Београђанина, Симе Пандуровића (многи га стављају испред Дучића, прочитајте његову песму „Јулско вече“), а Стеван Мокрањац је добио некакав сокак у Врчину.

Има ли од два милиона Београђана иједног који не зна песму „Београде“ („Он има чудесну моћ да светлом испуни ноћ...“), иза које као аутор и извођач стоји Душко Јакшић. Како смо се одужили том човеку? Више су, ако ћемо мак на конац, Београду дали Тин Ујевић и Антун Густав Матош, него Пеко Дапчевић и Коча Поповић. Али, они, ко им је крив, нису били чланови ЦК СКЈ, нити су седлали беле коње. 

 

Пише: РАТКО ДМИТРОВИЋ

Извор: Вечерње Новости