Прећутана смрт и скривено порекло Милутина Балтића
Смрт последњег народног хероја у Хрватској игнорисана је са циљем да се случајно, у овим бурним данима – обележеним новим таласом антисрпског дивљања широм миле домовине – не отвори питање суштине антифашистичког покрета у Хрватској. Од дана успоставе независности, почетком деведесетих, у Хрватској је срушено више од три хиљаде споменика и спомен-обележја која су подсећала на Други светски рат.
Крајем октобра, четрдесетак дана пре него што ће напунити 93 године, у Загребу је умро Милутин Балтић. Млађи немају појма о коме је реч, старији памте то име, мада га већ двадесет и неку годину нико у хрватској јавности није споменуо. Балтић је некада, у Титово време, а посебно након Брозове смрти, имао значајне политичке функције у Хрватској, укључујући једногодишњи боравак у Кабинету председника Председништва Социјалистичке Републике Хрватске, у периоду 1983/84. И шта је ту интересантно, рећи ће многи. Ништа посебно, осим што је Балтић био последњи народни херој државе Хрватске из времена Другог светског рата, и што вест о његовој смрти није објавио ни један медиј те државе, одскора пуноправне чланице Европске уније.
Не би се за ту смрт знало ни данас да се путем електронских медија није огласила извесна Јагода Кљајић. Њу је чињеница да Хрватска игнорише смрт једног народног хероја, и то последњег, потпуно поразила. Овде смо приморани да заронимо у националне воде, не може се без тога кад је реч о српско-хрватским пословима, односима.
Идеолошка фреквенција хрватских комуниста Дакле, Милутин Балтић био је Србин, рођен у једном селу недалеко од Глине, вароши на Банији. Јагода Кљајић, пензионисана новинарка, има исте корене, националне и географске, отуда њено интересовање за Балтићеву смрт, односно, за игнорисање његове смрти у хрватској јавности. Али, Јагода, као огромна већина Срба из Хрватске, посебно оних који у Хрватској живе, као ђаво од тамјана у причи о Балтићу бежи од суштине, од националног, српско-хрватских односа и српства, као предзнака без ког се прича не може разумети .
Зашто то ради ? Плаши се; нема храбрости; тако је одгојена; њен мозак давно је прилагођен идеолошкој фреквенцији хрватских комуниста; жена је потпуно анационална; више држи до жутог лишћа него до народа коме припада по рођењу и коренима. Тачни су сви понуђени одговори. Треба само прочитати текст и све је јасно, посебно онима који познају суштину и карактер антифашистичког покрета у Хрватској, за време Другог светског рата. Ипак, у Јагодином сочињенију постоји реченица вредна велике пажње. Гласи овако: „Хрватска се боји своје антифашистичке прошлости, као да је украдена од туђинаца“.
Кљајићева несвесно, оптерећена прошлошћу коју тумачи на потпуно погрешан начин, можда и зарад потребе да до краја свесно храни илузију на којој почива цео њен живот, илузију да је Југославија била идеална држава, постављена на спасоносну формулу братства и јединства коју су, формулу, уништили националисти – извлачи на површину оголелу истину коју она, рекох, погрешно објашњава. Да, тачно је да се Хрватска боји, стиди своје антифашистичке прошлости, али не из разлога на које указује Јагода Кљајић, већ зато што је Хрватска „своју“ антифашистичку прошлост заиста украла. Од Срба.
Ексклузивно право Антифашистички покрет у Хрватској, у Другом светском рату, није државни, национални покрет хрватског народа, не, ексклузивно право на својатање те приче имају Срби из Хрватске. До капитулације Италије, септембра 1943. године, партизанске јединице формиране на тлу Хрватске, у проценту од преко 90 одсто, чинили су Срби. Политички комесари у српским бригадама и дивизијама углавном су били Хрвати, али то је додатак причи који објашњава нешто друго, виши ниво манипулације, велике игре југословенских, посебно хрватских комуниста, окончане поделом Југославије на штету Србије и Срба као народа. Вратимо се Балтићу, Јагоди Кљајић и његовој смрти која је ништа више од новог доказа да се хисторија у Хрватској меси и моделира лакше него пластелин. Зачудо, увек на штету Срба.
Смрт последњег народног хероја у Хрватској, Милутина Балтића, игнорисана је са циљем да се случајно, у овим бурним данима – обележеним новим таласом антисрпског дивљања широм миле домовине – не отвори питање суштине антифашистичког покрета у Хрватској. Од дана успоставе независности, почетком деведесетих, у Хрватској је срушено више од три хиљаде споменика и спомен-обележја која су подсећала на Други светски рат. Огромна бројка која вапи за објашњењем.
Ниједно од тих обележја нису срушили Срби, не рачунајући оних десетак настрадалих у Крајини, за време постојања Републике Српске Крајине, од стране локалних безумника којима се чинило да се на тај начин боре против „комуњара“. Ово, разуме се, није оправдање, већ појашњење, указивање на ружну реакцију Срба, кад су схватили да им је Титов комунизам, уз радничка одмаралишта у Макарској и Новом Винодолском, радна места у индустријским центрима, полицијске униформе и станове по градовима који ће им касније бити отети, донео још једну усташку државу.
Европа не памти такав обрачун са антифашизмом, какав смо видели и какав још гледамо у сувереној држави Хрватској. Та реакција је подсвесна али дубинска и потпуно изворна; Хрвати у апсолутној већини антифашизам не доживљавају као своје природно стање. Да је другачије, све би још деведесетих било другачије. И положај Срба данас у Хрватској био би другачији а и сами видите какав је тај положај: бедан, другоразредни, омаловажавајући. Србима се не дозвољава чак ни њихово писмо. То се у културним и просвећеним земљама зове фашизам.
….И „случај“ Бољковац На јаук Јагоде Кљајић у Хрватској је реаговао само Ненад Поповић. Тај вам, сигуран сам, именом, презименом и делом значи мање него Милутин Балтић. Поповић је писац, песник, есејиста, критичар и издавач, има неку малу издавачку кућу и повремено се оглашава у хрватској јавности. Пореклом је Србин а како се данас изјашњава о томе, у овој причи мање је важно. И он, очекивано, тамбура по истој жици као Јагода; Хрватска бежи од антифашизма, Туђман је био партизан, те овако-те онако, али нигде суштине приче. Нигде податка да је Милутин Балтић био Србин.
Ако Срби ( а Кљајићеву и Поповића сврставамо међу Србе, упркос свему) беже од подсећања на истину да је антифашистички покрет у Хрватској, у својој масовној представи, појавном облику са партизанском капом на глави, суштински био српски, онда се не треба чудити што, ево већ годинама, службена хрватска политика тај покрет у земљи и у Европи представља искључиво као национални, хрватски.
Иначе, у јануару ове 2013. године, такође у Загребу, такође у 93. години, умро је Раде Булат, Србин по националности, и он са орденом народног хероја у орману, исто као и Милутин Балтић. Два последња жива народна хероја у Хрватској били су Срби. Годину дана пред смрт, Булат је дочекао да му у Загребу, са службених места прете подизањем оптужнице „због комунистичких злочина“.
Јосип Бољковац није народни херој, напунио је 93 године, живи у околини Карловца, Хрват је по националности, а пре неколико месеци дочекао је да га полиција приведе на разговор по оптужници да је крајем 1944. године наредио ликвидацију групе усташа на Кордуну.
Овде би сваки противник горње тезе привео Бољковца као доказ да ствари у Хрватској не стоје као што их представљамо али… Бољковац је дошао на удар дела хрватске јавности након што је пре две године објавио књигу „Истина мора ван“ у којој тврди да Србија, односно Срби 1990. године нису напали Хрватску, што је службени став Загреба, већ обрнуто; Хрватска је напала своје грађане Србе, који су на тај начин били принуђени да узму оружје у руке, да се бране. У ретким интервјуима, датим поводом књиге, Бољковац, иначе први министар унутрашњих послова Туђманове Хрватске, стално је подсећао на 1941. годину, усташка злодела и чињеницу да је он, као противних фашизма и усташтва, спас нашао побегавши из Карловца у околне шуме где су Срби већ имали своје партизанске јединице. Такође бежањем из Карловца на српску слободну територију спасла се и породица Славка Голдштајна, једног од још увек живих хрватских антифашиста.
Има ли шансе да се сачува истина о суштини антифашизма на тлу Републике Хрватске? Нема. Ту истину више не бране ни сами Срби. Ни у Загребу ни у Београду.
Извор: ПЕЧАТ