Зашто Хрватска 1991. није имала Назора и И. Г. Ковачића
Нико се још озбиљно није позабавио понашањем тзв. либералне хрватске интелигенције у време распада Југославије, а то понашање је испод нивоа хуманости и интелектуалне позиције хрватске интелигенције из времена успоставе усташке Независне Државе Хрватске
Комесар за проширење Европске уније Штефан Филе боравио је ове недеље у Загребу и на ванредној седници Владе Хрватске прочитао Извештај ЕК у којем пише да је Хрватска испунила све услове постављене од стране ЕУ, што значи да та земља првог јула ове године постаје пуноправан члан Уније. Одбачена је недавно изнета идеја неких европских парламентараца да Хрватска и после пријема у пуноправно чланство Европске уније остане под одређеним мониторингом. Према правилима Уније, у политичком, правном и сваком другом смислу Хрватска је чиста као редовнице фрањевачког самостана.
Не постоји више ни трачак наде за Србе из Хрватске – посебно не за оне којима је хрватска држава отела станове, земљу, срушила куће, спалила имања, отела стару девизну штедњу – да ће остварити своја грађанска и људска права. Српско питање у Хрватској је решено; у садејству неколико фактора и великих сила (Хрватска, Ватикан, Немачка, Америка), уз прећутно и отворено помагање представника оно мало преосталих Срба у Хрватској (Милорад Пуповац) и запањујуће ћутање државе Србије пред свим што се догађа последњих 15-ак година, прича о Србима у Хрватској, њиховој историји, великанима, доприносу српству и хрватству, убрзано тоне у мутне и крваве воде историје.
„НАЈЧИСТИЈА“ ДРЖАВА У ЕВРОПИ За неколико деценија трагове о постојању тог дела српског народа на простору са оне стране Дрине и Дунава, налазићемо само у књигама које, плашим се, осим ретких историчара нико неће ни отварати.
Хрватска је етнички и религијски најчистија држава у Европи; преко 90 одсто Хрвата, католика. И то у Европи која инсистира на мултиетничком и мултиконфесионалном друштву као врхунској, апсолутној вредности, доказу цивилизацијског успона савременог европског политичког и друштвеног концепта.
Само неколико дана пре Филеовог доласка бележили смо провале мржње према Србима у Хрватској. Добродошлица, шта ли је? Постоје реалне шансе да на хрватским изборима за Европски парламент, одржавају се следеће недеље, подршку да ту земљу представља у парламенту Европе добије и Ружа Томашић, проусташки настројена снајка из Сплита, пореклом Босанка из околине Маглаја, једно време на привременом раду у Канади, а од почетка деведесетих са послом и пребивалиштем у Хрватској, миљеница ХДЗ-а, иако је стално преферирала Хрватску странку права. Ако се догоди да Ружа уђе у Европски парламент биће то затварање круга, логично решење, адекватна захвалност Хрватске савременој Европи за све што је Европа учинила за Хрватску. Оваквој Европи каква је данас најбоље пристаје Ружа Томашић.
У целој овој причи, слојевитој, мучној, надувеној од дима спаљених српских села и вароши, причи која се губи у зараслим двориштима, воћарима и гробљима Крајине, празним полицама библиотека по градовима Хрватске где су некада стајале књиге аутора српске националности, остало је скоро нетакнуто питање о понашању такозване либералне хрватске интелигенције у тешким данима и годинама кад српска глава у Хрватској није вредела жуте банке, односно о мери у којој се та и таква хрватска интелигенција идентично понела 1941. и 1991. године.
Чак би се могло доказивати, уз велике шансе на успех, да је 1941. године у Независној Држави Хрватској код интелектуалне елите хрватског народа било више хуманизма и осећања за правду, за права и Срба као грађана те државе, него 1991. године. Хрватска 1991. није имала Владимира Назора и Ивана Горана Ковачића. Ко је те године, од хрватских интелектуалаца дигао свој глас против обнове усташтва, духа ендехазије, прогона Срба из урбаних средина Хрватске, њиховог истеривања са посла, из станова и приватних кућа? Ко је рекао: У реду је то што правимо своју државу, али није у реду ово што чинимо Србима? Не памтим ниједан хрватски глас протеста упозорења, опомене, кад је Сабор Хрватске акламацијом заступника хрватске националности избацио Србе из Устава Хрватске. Никога да подсети хрватску јавност због чега су Срби били конститутивни народ у Хрватској.
Не сећам се да се бар групица, таман да их је било троје, хрватских интелектуалаца састала у Загребу и обратила јавности оних дана када су црнокошуљаши (пре оружаних сукоба) оргијали по Вуковару, Сиску, Задру, Шибенику, Сплиту…остављајући иза себе стотине убијених Срба (нарочито у Сиску) и казала: Ово је срамота за Хрватску, ово не сме да се ради. Као што је Стјепан Радић, онакав какав је био, јавно казао 1902. године, у време антисрпских демонстрација и насиља по Загребу, Осјеку, Сиску, Карловцу.
ОБЈАШЊЕЊЕ ЗА ЕНИГМУ Туђману често пребацују, замерају, ону реченицу о Независној Држави Хрватској која није била, казао је Фрањо, „само пука квислиншка творевина и фашистички злочин већ израз повијесних тежњи хрватског народа за својом самосталном државом“. Шта ту није тачно? Објашњава ли управо та Туђманова констатација енигму ћутања хрватске интелигенције – и оне либералне, лево оријентисане – пред злочинима који су најпре на вербалном и законодавном, а онда и на биолошком нивоу, чињени према Србима у Хрватској од лета 1990. године, па надаље. Није ли сан те интелигенције о сопственој, национално ексклузивној хрватској држави био јачи од принципа хуманизма на којима, као, почива савремена Европа и њихова морално-интелектуална вертикала.
Једини Хрват који је 1991. године покушао да буде Назор зове се Горан Бабић. Хрватски књижевник, песник. Дошао је у Бански Грабовац, на митинг банијских Срба против обнове усташке Хрватске, одржао говор којем се ни данас не може ништа ни додати, ни одузети, али није остао са Србима (као Назор) јер је схватио да за разлику од 1941. године нову хрватску самосталну државу, каква год да јесте, жели целокупна хрватска јавност, са својом интелектуалном елитом. Отишао је у Београд где, хвала богу, живи и данас, пише за неке дневне и периодичне листове и објављује књиге песама и есеја.
Јасно ми је да ће горњу поставку готово сваки Хрват обарати тврдњом да је, за разлику од Хрватске из 1941. године, ова Хрватска, настала 1991. године, била другачија, демократска, а да су Срби хтели велику Србију и да их као такве ниједан нормалан Хрват није могао подржавати. Наравно, то није тачно, антиинтелектуално је уопште стати у одбрану овакве тезе, с обзиром на то да одавно није неопходно доказивати усташке темеље на којима је подигнута хадезеовска, данашња Хрватска, о чему све чешће и све гласније последњих година говоре неки хрватски политиколози, историчари, писци и новинари. Али, сви они ћутали су 1991. године и никоме није пало на памет да крене путевима Владимира Назора и Ивана Горана Ковачића.
УСАМЉЕНИ ИЗУЗЕТАК Од интелектуалаца другачијег мишљења, из тих дана, памтим једино Николу Висковића, из Сплита. Био је у Сабору испред странке Ивице Рачана и отворено говорио о обнови усташтва. Извештавао сам у то време из Сабора за „Политику“ и једном у ходнику, кад се указала прилика, зауставим Висковића и упитам га да ли страхује за живот због онога што говори. „Не, страх ме је само овог хрватског ћутања које је неподношљиво“, одговорио је Висковић.
Уосталом, да је и тачна тврдња о Србима побуњеницима, о Србима који нису хтели самосталну Хрватску, требало би подсетити да је идентична ситуација била и 1941. године; ни тада Срби нису хтели државу Хрватску, видевши каква је. Да ли је она Хрватска 1991. године, Туђманова Хрватска, била боља? Питајте мајке, очеве, сестре, браћу, децу…Срба убијених у Сиску. А убијено их је у том граду више од 500. Није наодмет да размислимо како би се Хрватска 1991. године тек понашала према Србима да је Европа тада била другачија, да је била, узмимо, у ратном пламену, подељена, забављена сопственим мукама, а да је Хрватска иза себе опет имала, као што је имала, снажну и антисрпску Немачку. Али, таква расправа је данас беспредметна; оно што није урађено 1991. године обављено је у августу 1995. године. У „Олуји“.
И онда је Европа 26. марта 2013. године послала Штефана Филеа у Загреб да Хрватима однесе лепу вести: Примамо вас, урадили сте све што смо од вас тражили.
Извор: ПЕЧАТ