Велики повратак ХДЗ-а, шта ће урадити Зоран Милановић

Избори за Европски парламент донели су Хрватској сасвим нову политичку ситуацију, убедљиву победу Хрватске демократске заједнице, додатно урушавање владајућег СДП-а и све тежу ситуацију за политичке снаге које припадају хрватској левици

Хрватска ових дана пролази кроз још једну политичку мену чије се крајње последице тек назиру али да ће у тој земљи до краја године, на политичком плану, бити интересантно, то је апсолутно извесно. На изборима за Европски парламент владајућа Социјалдемократска партија Зорана Милановића (СДП) претпела је тежак пораз; ХДЗ је поново, појединачно гледајући, најјача странка у Хрватској, с тенденцијом раста. Освојили су шест мандата, наспрам четири СДП-а и нема сумње да су ванредни парламентарни избори у Хрватској неминовни. Пре свега због ситуације у СДП-у.

Уз недавне буре које је та странка преживела услед хапшења неколико високих финкционера (лоповлук и злоупотреба положаја) и смене министра финансија Славка Линића, јаког човека из Ријеке, Милановићеву позицију на челу партије и владе Хрватске снажно је потресао резултат на споменутим изборима Тонина Пицуле, дугогодишњег угледног есдепеовца, увек некако повученог, скрајнутог, али за СДП значајног.

Пицула је добио апсолутно највише гласова од свих Хрвата који су прошли у Европски парламент и то се тумачи као жестока опомена Милановуићу, тим пре што је Пицулина позиција на изборној листи Милановићеве коалиције била помало понижавајућа. Милановић и Пицула једва да комуницирају али се тај латентни сукоб, боље речено неслагање, до сада није претварао у страначки проблем.

 

ОБРАЧУН С МИЛАНОВИЋЕМ Да је бирачко тело СДП-а изборе искористило за неку врсту обрачуна с Милановићем, говори и број гласова Миреле Холи, односно њене партије зване „Орах“. Мирела је до пре десетак месеци, највише годину, била члан СДП-а а онда је Милановић ту жену, познату по борби за очување природе, искључио из странке због некаквог мејла где ова тражи привилегију за извесну службеницу владе, своју пријатељицу. Милановићу је то било довољно да се реши Миреле, гласачима више него довољно да га на бирачким местима упитају због чега из странке не тера лопове и криминалаце, већ Мирелу која то није.

Дакле, Мирела Холи је узела један мандат за Европски парламент, што је готово спектакуларан резултат. Сам Милановић је у ноћи објављивања резултата казао да је то огроман успех. Али, да видимо шта након ових избора може да се догоди у Хрватској.

Пре свега, ту земљу чека жесток сукоб на, условно речено, левици. Зоран Милановић је ван сваке сумње политички на страни левих идеја, то је човек одгојен у духу антифашизма, упркос чињеници да је његов отац, Стипе Милановић, кокетирао с Маспоком, посебно његовим перјаницама као што су браћа Веселица (из истог су краја, околине Сења, а везани су и кумством) али Стипе је, судећи и по његовим недавно објављеним ставовима, чврсто на линији хрватског антифашизма. На то га, ако ништа друго, казао је, обавезује партизанска прошлост његовог оца Анте, Зорановог деде, и стрица Ивана, такође учесника Народноослободилачког рата. Иван је одавно пензионер и живи у Београду.

Овде ваља подсетити на чињеницу да је хрватски антифашизам, за разлику, на пример, од српског, безусловно државотворан и да су многи хрватски комунисти, с Хебрангом на челу, почетком Другог светског рата, имали исте циљеве као и усташе, само што су за разлику од Павелићевих црнокошуљаша, полазили од убеђења да ту самосталну хрватску државу морају да створе сви који живе на њеном тлу. У тој причи Срби су за Павелића били сметња, вишак, реметилачки фактор, а за хрватске комунисте средство, једини начин да се у грађанском рату дође до победе, до власти, и на крају самосталне хрватске државе.

Пројекат је, на српску несрећу, успео, у комбинованом развоју догађаја. Данашња Хрватска, шта год ко о томе мислио, пре свега је остварење усташког сна: етнички чиста, без Срба, католичка. Једино што им је Босна и Херцеговина остала с друге стране границе.

Милановићу се, за разлику од неких других хрватских левичара, не може приписати офирање с усташтвом. Никада се то није догодило, нема ниједне реченице Зорана Милановића која би се могла оценити као додворавање црној страни хрватске политике. Али, све друго код Милановића је слабо, неодређено, кратковидо… и то је СДП довело у велику кризу која ће, извесно, окончати ванредним изборима и повратком ХДЗ-а на власт.

 

КО ЈЕ ТОНИНО ПИЦУЛА Централно питање хрватске политике у овом тренутку налази се баш у дворишту СДП-а, тамо ће се ломити копља, али  још увек постоји шанса за некакав преокрет који би спречио сада известан развој догађаја – пораз СДП-а. Реалне процене кажу да би у следећих десетак дана огранак СДП-а у Ријеци, тиме и у целом Кварнеру, па и Истри, могао да се побуни против централе у Загребу, затражи оставку партијског врха, на челу с Милановићем, и ванредне страначке изборе. Подсећам, споменути а врло утицајни Славко Линић рођен је и данас живи у Ријеци. Значи ли то да би он могао кренути на позицију шефа странке? Мало је вероватно. Ближи је томе споменути Тонино Пицула. Ко је човек?

Пицула је рођен 1961. године у Малом Лошињу. По презимену би се рекло да вуче италијанске корене. Завршио је студиј социологије у Загребу, почетком деведесетих укључио се у страначки и политички живот, следећи Ивицу Рачана и касније је у Рачановој влади био министар иностраних послова. Учесник је тзв. Домовинског рата, али о томе никада није говорио јавно. Иначе, Пицула је човек који ретко наступа у јавности. Живи у Великој Горици, градићу надомак Загреба, где је у два мандата био градоначелник.

Може ли баш он да истакне кандидатуру и крене ка позицији број један у СДП-у? Пицула тако нешто сам урадити неће – једноставно, није такав – али ако га подржи нека снажна фракција у партији, ако иза њега, на пример, стане загребачко и ријечко крило СДП-а, што је реално могуће, онда је то потпуно друга ситуација. Највероватније и пораз Милановића.

Весна Пусић, друга тачка ослонца данашње хрватске левице, коалициони партнер Милановићеве странке, пролази кроз драму сличну Зорановој. Њену Хрватску народну странку напустио је бивши председник Радимир Чачић, више силом него милом, због приватних проблема са законом (саобраћајна несрећа у Мађарској, двоје мртвих) а како је у питању човек с харизмом, можда и угледнији од Пусићке, у хрватском друштву и у странци, Весна се већ неколико месеци бори да неутралише унутарпартијске потресе. Иначе, Чачић је у некој врсти затвора (врло отвореног типа) и за јесен спрема оснивање своје партије.

 

СТАЛНО НА ДЕСНИЦИ Интересантно је да Милановић све ово пролази без медијске подршке, односно, против себе има готово све медије у Хрватској, укључујући Хрватску телевизију која је, законски и по логици ствари, под контролом владе. Та чињеница се у програму, посебно у информативним емисијама, уопште не види, чак би се рекло да опозиција на Хрватској телевизији има бољи третман од власти. Код писаних медија Милановић је доскора имао апсолутну подршку једино „Јутарњег листа“ („Вечерњи лист“ је константно уз радикалну десницу) али се и то променило па овај дневник из дана у дан све више критикује владу Хрватске и Милановића лично. Можда то има везе са овог пролећа промењеном власничком структуром „Јутарњег листа“.

Значи ли све ово да је Хрватска снажно скренула удесно? Не, Хрватска је стално на десници, бар кад се та позиција сагледава кроз националну оптику. То је држава националног ексклузивитета и свако ко се у Хрватској бави политиком, а на интелигентан начин свира на хрватској жици, може да рачуна на подршку Хрвата, најмање у мери преласка изборног цензуса. За ову поставку нема бољег доказа од Руже Томашић, председнице Хрватске странке права „Анте Старчевић“. Жена отворено пропагира усташтво, шири мржњу према Србима, а прошле године је, подсетимо се, изјавила: „Хрватска је за Хрвате, сви остали су гости.“ Та и таква Ружа добила је на европским изборима, на листи предвођеној Хрватском демократском заједницом, њена странка је коалициони партнер ХДЗ-а, далеко највише гласова.

Ово не може да се заврши другачије него у ванредним парламентарним изборима. Милановић и његова странка, шта год да кане чинити, имају све мање времена.

 

Пише: РАТКО ДМИТРОВИЋ

Извор: Печат